Мисаљевића гумно је место где пишем. Васколиког живота пишем, општа и појединачна правна акта, пријаве, извештаје, записнике, поднеске у свим поступцима... Нема где нисам писао. Нема о чему нисам писао. Такав ми је посао.
Много тога сам сазнао. Много тога сам видео, чуо. У многима радњама појединаца и група био сам учесник. Сматрам да од тога нешто треба објавити. Нема ту ничега спектакуларног, ексклузивног. Наћи ће се податак, који ће сада и после послужити аналитичару да спозна зашто се нека радња (државничка, привредна и слично) спровела. Не треба то однети у небеса. А ја и немам неке значајне тајне.
Мој животни мото је: Значајно је бити безначајан. Значи, немам ја нешто спектакуларно да објавим, нешто што није обелоданио неко пре мене.
Тако и ја тражим одговоре у делима великих умова. На основу њиховог посматрања и изнетог мишљења, неке појаве у прошлости и садашњости постају ми јасније.
Пишем у ја форми. Лажно се не представљам, не кријем се иза трећег лица. Или је тако било или није било. Трећега нема.
Интернет је добра ствар за писање. Човек може о свачему да пише, а читаоци бирају шта ће да читају или да гледају. То је предност интернета. Нико никога не присиљава да нешто чита или да не чита. Интернет демократија, демократски интернет. Не терам никога да чита моје писаније, када наиђе на мене, може да чита или да не чита.
Не пишем своја мишљења о људима и догађајима. Никога не занима шта је о некоме и о нечему мислим. Полазим од себе, јер ни мене није брига шта неко о нечему мисли. Али чињенице су битне.
Пошто сам помало циник, стил је на први поглед, ишчашен, необичан. Али није тако. Учио сам занат од најбољих: Андрић, Толстој, Глишић, Маркес, Сремац, Кочић, Станковић, Булатовић, Ненандић.
Гумно је место где се врши жито.
Вршењем жита, одваја се зрно од стабљике. Претходно се жито жање на њивама. Довози се на место где се жито врши.
У раном периоду када су људи открили жито као животну намирницу, вршење се вршило гажењем по житу и тако се одвајало зрно од стабљике. Зрно је јестиво, стабљика није.
Временом се у вршење уводила алатка. Жито су тукли моткама и тако је зрно остајало на земљи, а стабљика се одвајала и пошто је лакша од зрна, стабљика је одлазила у ваздух или са стране у односу на зрно жита.
После су измислили справу која је тукла жито. Справу је вукао коњ, која замењује човека у вршењу жита. И тако је коњ ишао у круг и са даском ударао по житу. Човек је ту стајао, контролисао коња, хранио, појио, тимарио и односио одвојено зрно од кукоља, тј. од стабљике.
Стабљика је слама. Постоји израз да се лупа по празној слами. То је плеоназам. Не може се говорити да је слама празна, када је она по свом настанку празна, шупља, без зрна жита. Али и нема смисла лупати по слами, јер се онда слама стањује и не може се користити за шта је намењена, простирку људима и животињама. Неко сламу користи за топлотну изолацију, али је то непоуздано, због склоности сламе да се лако запали.
Првобитно лупање сламе је на гумну. То је било у току дана када се врши жито. Коњ вуче справу која удара по житу, одваја стабљику од зрна, човек конторолише коња. Човак се умори, залегне и не обраћа пажњу на коња. Коњ без престанка удра по житу и без обзира што је завршено вршење. Коњ нема осећај да је завршен посао и наставља да удара справом по слами. Када се човек пробуди, види да је слама изударана, да коњ без престајања покреће справу (прековремени рад коња).
После су справу наместили на воду, која је уместо коња покретала справу, која је ударала по житу. И људи су покретали справу за вршење жита у пределима где нема коња и где нема воде.
После су измислили вршалицу коју су доводили на гумно где се жито вршило за читаво село, али се пазило чије је жито, како се не би помешало. Сада то све ради комбајн: он жање, врши, пакује сламу у бале.
Гумно је место у насељу и више сељака користи то место за вршење свог жита. Гумно је у употреби у време док се жито жање. Значи, већи део године на гумну нема пољопривредних радова. Али сељацима је навика да се састају на гумну, тако да се њихово окупљање наставља и у периоду када се жито не врши. Гумно је иначе кружног облика, због справе коју покреће коњ или водени ток.
На гумну се одвија живот. Ту се прича, једе, пије, забавља. Агора је копија гумна: у средини људи причају, дискутују, полемишу, а други их са стране прате и реагују.
Гумно има значајну улогу у животу људи. Неко каже гумно, а неко гувно. Оба изразе се налазе у литератури. Превлађује термин гумно.
На гумну нема више коња, али има људи који приачају. Ови око њих или их слушају или им не посвећују дужну пажњу. Али они у средини гумна и даље причају, без обзира да ли их неко прати или не. Тако је настала узречица, да се лупа празна слама: говори се нешто што је речено, што није битно, што нико не слуша, што је без везе.
Сасвим је исправно што своје гумно називам Мисаљевића гумно. Као прво, Мисаљевићи су имали своје гумно, које смо давали и другима да га користе. Не треба сметнути, да се Мисаљевићи помињу од 17. века, али о томе неком другом приликом. Друго, чије би било место на коме пишем, ако не моје. Не желим ни од кога ништа да присвајам, не желим да нико краде од мене.
Имам право да лупам празну сламу на свом гумну.
Радомир М. Мисаљевић
Београд,
на Васкрс,
лета преступног Господњег 2016.
© Овај текст представља интелектуалну својину
Радомира М. Мисаљевића и заштићен је
као ауторско и сродно право.
као ауторско и сродно право.
