Тамо далеко

Шта рећи, а не слагати.

Значи, када прича, човек лаже. Лажан живот. Живот је лаж. Живот је ипак чудо.

Чудо је, јер шта све човек ради, шта све пропушта да  уради, шта му све други раде. Раде му о глави. Али човек подигнуте или погнуте главе иде даље. Неким својим путем у некакву своју будућност, светлу или тамну.

Све је лаж, па и када кажем да је лаж. То је неко негде рекао. Сви лажу. Она дечија изрека, да су у лажи кратке ноге, одавно се не чује. Значи, лаж је победила. Нико више се не либи да лаже. Нико више не опомиње на лагање.

И каква је добит од лагања. Вероватна значајна и за онога који лаже и за онога кога лажу. Била је крсташка крчма Лажовни сведок. Па сви су сведоци лажни. То је азбука права. Сведок је лажан када прича о нечему, а то нешто није видео својим очима и чуо својим ушима (није био на лицу места), него му је неко треће лице одредила како и шта ће да прича. Лажни исказ је изјава о догађају која није саображена са стварним стањем, значи да давалац лажног исказа не прича о догађајима и људима на начин како се стварно десило, него прича лажи или према налогу трећих лица или он самостално лаже.

Због тога се прописима даје значај материјалном доказу. Али не вреди. Судови верују сведоцима више него материјалним доказима. Давање лажног исказа је кривично дело, причају судије, које верују лажним сведоцима и лажним исказима, како би што пре окончали поступак.

Такав је и полиграф. Иако резултат полиграфског испитивања није доказ, полиграф се масовно користи. Сада је у моди да се човек сам понуди да га полиграфски испитају и после маше налазом и мишљењем полиграфисте: видите, ја не лажем! То је ужас.

Лаж је радња завере. Да би била завера, мора бити лаж. Неко не прича истину или неко уради нешто на основу лажи. И тако се нанесе некоме штета. И угрози живот и тело. Без лажи нема завере.

Довођење у заблуду и одржавање у заблуди је превара. Значи, преваре нема без лажи. Где се код окрене, човека лажу, односно варају га. И тако му наносе штету.

Лаж је део пропагандно - психолошког деловања. Пропаганда је део социјалне психологије. Пропагандом се утиче на појединца и групу да нешто уради, односно да нешто не уради. Тај утицај се врши на разне начине, али у основу сваке радње је лаж. Јер искључиво на лажима се остварује пропаганда. Због тога је пропаганда и измишљена. Пропаганда није новинарство. Новинар  преноси аудиторијуму догађај кога је лично видео и кога је чуо сопственим ушима или ако је о догађају добио податак од тзв. кредибилног (sic!) извора. Новинар не ствара догађај. Он преноси податак да се догађај десио. Податак се заснива на истини (неспорна чињеница). Све остало је лаж. Новинар лаже када о догађају даје своје мишљење. Он на то нема право. Он је обавезан да о догађају извести, а не да догађај описује на основу свог претходно стеченог убеђења. Ако тако не уради, онда није новинар, него је пропагандиста, пропагатор.

Али ни истина није добра. Човек убије човека, па каже: ја сам искрен, ја сам га убио. А иза његове искрености је убиство. Лице је лишено живота, а он је искрен, је га је убио. Још му „искреност“ узимају као олакшавајућу околност. 

Или када неостварене личности, бизарни ликови истичу само искреност. И та лица чине некакво зло, али они траже истину. То је хипокризија: можеш да радиш шта хоћеш, али буди искрен па ми реци истину. Истрпећу било какво зло, али ми реци истину. Истина изнад свега.

Страшно.

И када су сецесионистички ратови увелико били у току, у Београду су се окупили родитељи војника ЈНА и захтевали да се њихови синови (тада ћерке нису ишле војску) врате у Србију, јер тамо негде, где се простирала ондашња држава, тутњао је рат, који није наш рат. Медију су преносили вест, да је окупљање родитеља спонтано. Одох да видим спонтаност. На раскрсници Кнеза Милоша и Немањине било је неколико нескривених камиона са водом и храном и неколико возила хитне помоћи. Ту и тамо био је понеки грађанин. Полиција је добро обезбеђивала скуп. Значи, није спонтано окупљање, него добро организовано. И нема родитеља, него нека лица. 

Овим „окупљањем“ се хтело рећи: народ нама говори да се то тамо далеко нас не тиче, да то нису наши ратови, да се морамо повући.
Па ЈНА је основана и наоружавана да се бори и против унутрашњег непријатеља, а ови "родитељи" позивају на предају оружаних снага непријатељима државе, траже растурање државе, траже пораз уместо победе, траже бежанију (већ виђено, рецимо у Октобарској револуцији).

Почињао сам да схаватам, да нису Срби сви и свугде (како то неко некад рече и написа). Ове Србе овде није било брига за Србе тамо. А Срби од тамо, много су очекивали од Срба одавде, који им нису пружали што су морали.
Ратови су се одвијали да би Срби живели у једној јединственој држави.
Несрби су у таквој држави били само пришипетље, који су, како се испоставило, као мањина били јачи у сваком погледу од Срба, као већине. Њихова центрифугална сила побеђује српску центрипеталну силу. И тада, а Бога ми и сада. Уз помоћ несрпских Срба. О осталим да и не говоримо.

Није то почели од јуче. Дуго су несрби и антисрби одвајали Србе од Срба. Још од бановина.
Чуди ме и сада, да се Михиз у антисрпству приклонио Драшковић Вуку & његовој антисрпској монтенегријској банди (добро сам их упознао за четири године ратовања).
Можда ја имам неко веће морално право да говорим и пишем о јединству Срба. Наиме, мој предак, један од Мисаљевића, Ристо,  још је крајем 19. века основао Удружење о уједињењу Босанске Крајине са Краљевином Србијом. Интересантно је, да је у том Удружењу било и домаћих Турака, рецимо бегова Церића.
Мој отац Младен, је подигао српском устанику Петру Поповићу Пецији велики споменик код манастира Моштаница у селу Горњоселци, Козарска Дубица, испод Козаре.
И сада, на крају 20. века појављују се Срби који одвајају Србе од Срба.
Због тога смо изгубили пет сецесионистичка рата и две бежаније. Срби су победили сами себе. Градили су државу за Србе, а Срби су разорили српску државу. Какви су то Срби (ако су уопште Срби), који мрзе Србе и Србију.

Видевши и спознавши све то, написах чланак под називом "Југославијица", којег су тог пролећа 1992. године, објавили (тадашњи "Политикин") "НИН" и крагујевачки "Погледи".
Југослав Влаховић је продро у наслов и суштину чланка и уз текст је нацртао СФРЈ, која је плакала на шест места.

И повукли су. Рок је био (који су сами себи дали) до неког маја 1992. године.
А  улудо су веровали антисрбима и несрбима, да ће их пустити на миру.  Настало је још горе стање.
Крешендо је био 5. октобра 2000. године (читај: српски Ватерло), али  српски пораз још  није окончан.

Нема Начртанија, нема Црне руке, нема Аписа, нема оног српског пуковника из Србије код Голуба Бабића, нема војводе Ђујића.

Ваљда није заувек.

Радомир М. Мисаљевић

Београд,

3. мај 2016. године


            © Овај текст представља интелектуалну својину  Радомира  М.  Мисаљевића  и заштићен  је као ауторско  и сродно право.