Ко
би рекао, да је прошло 36 година. Много смо стари, када се тога сећамо.
Свако
има своју причу о том догађају из тих времена.
Радио сам у Секретаријату унутрашњих послова у Крагујевцу,
на пословима сузбијања крвних и сексуалних деликата. Неколико месеци раније
вратио сам се са полугодишњег курса за криминалистичко - оперативне раднике у Зуцама, као најбољи (ајде да се мало
самохвалим) у десетој јубиларној класи полазника. Тамо су нам говорили да се морамо
одмах ухватити у коштац са проблемима, јер је друштво (није се користио термин
држава) у кризи, пошто је он болестан, а банда је подивљала. Нешто сам мислио,
ако је банда подивљала, то је онда проблем државне безбедности (то нам је
остала од КНОЈ-а, који је јурио банду), шта се нас то тиче из јавне
безбедности, нас чекају наши злочинци.
И била је недеља. Становао сам у Дому милиције. У пријавници
је био телевизор. Са дежурним сам гледао телевизију и нешто пре 19 часова на
екрану се појавила столица. Нисмо ни реч проговорили (бојали смо се један другог,
да не кажемо нешто неумесно, па би то било пренесено старешинама, а онда...).
Појавио се спикер. Стално се говори да је то био Здравковић. Добро се свих ових
година сећам, да је био Лазовић, спортски репортер. Можда је било неколико
паралелних (тада аналогних) канала.
Рекао је: Умро је друг Тито.
Отишао сам у собу, узео службени пиштољ и отрчао у мени
недалеку зграду СУП-а. Тамо је почело окупљање овлашћених службених лица органа
унутрашњих послова са старешинама и начелником (а Бога ми, био је и секретар
Заједничког секретаријата унутрашњих послова општина удружених у Међуопштинску
регионалну заједницу Шумадије и Поморавља, који је, када је сагледао ко је
дошао, отишао у комшијски Дом самоуправљача, где је било седиште Комитета
Партије). Ми, обични инспектори, ћутали смо и чекали да нам старешине издају
задатке. Јер, друштво је кризи. Шта ћемо ми без њега.
Начелник је рекао, да нема посебних задатака, да ће редовна
патрола милиције из дежурне службе обилазити град и то је све. Он чека упутства
из Републике. Претпоставља, да се неће користи путнички аутомобили све до
сахране (да се не би ометао његов посмртни мир).
Значи, држава се није припремала за овакав догађај. Нико
није веровао да ће човек да умре, па нема планова у случају његове смрти. А шта
ако непријатељ искористи смрт и крене у напад. Ваљда је ЈНА спремна. Она је
имала планове за све. Ништа нас не сме изненадити.
Шиптар није окачио барјак на пола копља на својој радњи у
центру града. Шта је било на периферији, нико не зна, јер се није ишло изван
градског језгра (као да банда не ради на ободу града).
Шиптара су довели у дежурну службу и поднели су против њега прекршајну
пријаву, а после и захтев за покретање прекршајног поступка, због нарушавања
јавног реда и мира. Спровели су га одмах у затвор у Петровцу.
Неки „мој“ наркоман се дрогирао и певајући ишао по центру
града. Довели га у дежурну службу. Зову мене и кажу, онај твој пева, а онај
умро. Трчим са другог спрата у приземље да спасем човека. Успео сам да га извучем
из канџи и избацим на улицу. Он ми се са сузама у очима правда: Раде, певао сам
химну.
На дан сахране, ми инспектори смо се скупили у канцаларију
начелника и гледамо пренос на ТВ из Београда. Тајац. Када су га спуштали у
раку, начелник, а и ми за њим устали и стојимо. Химна свира, пауни цвркућу на
Дедињу, онај морнарички официр салутира покојнику над њим, ми стојимо постојано
кано клисурине...
После је било интересантно. Купио сам све дневне новине од
тих дана, све недељне новине, све значке са његовим ликом или потписом. Шеф мог
одсека је месецима носио на реверу значке и са потписом и са ликом (после је
аванзовао у помоћника секретара за документацију). Куповао сам књиге, које је он
(тобоже) писао. Новине сам увезао код Паје књиговесца, значке сам сместио у
посебан албум за значке (било их неколико стотина).
Шта је у наредном периоду било са новинама и значкама, не
знам, било је сеоба од стана до стана, од града до града, борбе од ратишта до
ратишта. Књиге сам поклонио Јанковићу,
разредном старешини из основне школе, то је онај лик, што је заглавио у затвор
због ИБ-а и тзв. Барског конгреса. Углавном, тога више нема.
Убрзо сам спознао које нам је зло оставио. Спознао сам и шта је
све радио и шта није радио, а морао је да уради. Све у свему, о покојнику све
најгоре.
Радомир М. Мисаљевић
Београд,
4. мај 2016. године
