Доња Градина и ја

Две су козарскодубичке Градине: једна је Горња, насељено место на путу за Приједор, друга је Доња, на месту где се Уна улива у Саву. Удаљеност између Градина је преко 45 килиметара.

 

Доња Градина је плавно подручје, много је ту воде, влаге, магле, барских   птица. Низводна  је Млака, место где се мресте шарани.

То је дубичка Раван. Ту су и села Јошик, Драксенић, Демировац, Међеђа, Главинац, Чуклинац, мало јужније је Просара, а још даље јужније је Козара.

Мој отац Младен и неки од његових ученика, нашли су се крајем педесетих година прошлог века. Ученик се сећао свог завичаја, одакле је као дете убијених родитеља после Другог светског рата отишао на школовање. Отац је имао доста ученика, неколико стотина, то су деца без родитеља, које су хрватске усташе убиле у рату  и он се о њима старао, смештајући их у домове за незбринуту децу, а после их је слао у разне градове на школавње (нпр., мајка једног београдског политичара је била Младенова ученица из села Гуњевци, под Просаром, коју је послао у Србију, где је завршила београдски Економски факултет). Отац је звао своје ђаке, када је нешто требало да се уради у Козарској Дубици и тако су они, између осталог, урадили споменик Петру Петровићу Пецији код манастира Моштаница у селу Горњоселци испод Козаре, споменик стрељаним и закланим  Србима на месном гробљу, урадили су пројекте за скоро 30 основних школа  по козарскодубичким селима и још много тога.

У причи су се дотакли Доње Градине.

 

Преко ње је мој отац дошао из ратног избеглиштва из Рушња крајем лета 1945. године, прешавши Саву скелом код Јасеновца, доводећи собом моју мајку, једну од пет сестара Милуновић са Вождовца.

Ученик је испричао, да су у то време научници негде у свету пронашли филм (фотографски и филмски), који реагује на топлоту посмртних остатака, под условом    да  нису  старији од двадесетак година и да су сахрањени на мањој дубини у земљи.

У наредном периоду су нашли филм и авион на кога су монтирали филмски и фотографски апарат и снимили су део села Доња Градина, негде око 300 хектара земљишта.

Када је филм развијен, оцртавале су се контуре посмртних остатака у земљи на подручју које је снимњено.

Било је страшно.

На читавом снимљеном подручју били су видљиви трагови посмртних остатака људи.

То је био почетак трагања и откривања Доње Градине.

Отац је о утврђеним резултатима обавестио властодршце у тадашњем козарскодубичком срезу (он је био председник  градске општине).

Удружени братство - јединство и борба против великосрпске хегемоније нису дозволили да се снимци са подацима објаве,  да се настави откривање и истраживање жртава  и злочина.

 

О Доњој Градини, о пољима смрти,  отац је причао у нашој кући, пред одабраним лицима, тако да сам у детињству сазнао за Доњу Градину. Упамтио сам, како је Доња Градина откривена, да је то мој отац први званично урадио са тада подесним средствима, али да је доњоградинска тајна и даље остала скривена  и неистражена.

У Мисаљевића кући причало се о масовном убијању козарскодубичких  Срба у  рату, где су хрватске усташе побиле 66% становништва (од 33.000 житеља), да је први српски момак отишао у армију у шездесетим годинама прошлог века, да је на месном гробљу за  два дана убијено преко 2.000 Срба, да деценијама нису обновили манастир Моштаницу, да су сви козарскодубички Хрвати били  усташе, да десетак козарскодубичких муслимана није убијало Србе, да је Фрањо  Клуз био школски друг мог оца, да трагедија на Козари није била никакв „епопеја“, него промашај комунистичких војника и њихово срамно бежање и остављање народа на  немилост хрватским усташама и Немцима, да су у оближњој српској кући нађене ствари мојих предака отетих из наше куће и  однесених током рата и још много тога.

Средином осамдесетих година, као новопостављеног директора Општинске управе за имовинско - правне, геодетске и катастарске послове, затекли су ме делимично окончани имовинско - правни и започети геодетски радови у Доњој Градини.

Наиме, почетком осамдесетих година донесени су закони у тадашњим СР БиХ и СРХ о оснивању јединственог привредног субјекта, који ће се старати о Јасеновцу и Доњој Градини. Седиште је било у згради музеја код  споменика бетонском цвету, директор ће се мењати на четири године, са новљанске и са козарскодубичке стране.

Експропријација је скоро окончана, за изузете непокретности на подручју Спомен подручја Доња Градина сопственицима је исплаћена правична накнада.

Није ми  јасно, ни тада ни сада, ко је то могао да живи на месту стравичног злочина и зашто су рављански сељаци отезали експропријацију. За експропријацију паре су обезбеђене из републичког буџета, а геодетске радове понудила је општина. Испред Републике био је задужен неки незаинтересован сарајевски чиновник Чечур Саво.

 

На геодетским радовима ангажована су три геометра од укупно четири, колико их је радило у Управи. Тај аранжман је пре мог доласка закључен са  председником Извршног одбора који је пореклом из Доње Градине и са једним од функционера, који је из Драксенића (Рашић Ђоке Мирко). Геометрима је плаћен посебно тај рад, поред плате.

Видео сам, да три нестручна незаинтересована геометра, без геодетских уређаја, без фигураната, без превозних средстава, не могу урадити ништа. Вршило се сложено премеравање земљишта на  око 200 хектара у размери 1:100 у Гаус - Кригеровој пројекцији. Од премера из шездестих година, на сниманом подручју није остала ни једна геодетска тачка, јер су све биле унишетене током пољопривредних радова  на њивама. Најближа тригометријска тачка била је удаљена од Доње Градине преко десет километара, одакле се седмицама развлачио влак до места снимања.

            

Одржавање премера, како основни геодетски посао Управе, у целини је обустављен. Није се спроводио ни поступак враћања непокретности од беглука и кметских селишта (ЗАРИК), који се иначе морао окончати до седамдесетих година прошлог века (треба прочитати Андрићеву привоветку „Прича о кмету Симану“).

            

Неспорно је, да козарскодубички геометри не могу да ураде тражени посао  у Доњој Градини за најмање две године, да ће посао у Управи у целини бити обустављен, да се неће урадити пројект Спомен подручја Доња Градина, да се  неће изградити обележје масовног злочина над Србима (читај: геноцид).

            

Обуставио сам геодетске радове. Тражио сам да се ангажује геодетско предузеће, које ће стручно, квалитетно и благовремено урадити овај обиман посао. Знао сам да је и за геодетске радове обезбеђен новац из републичког буџета. Претили  су ми локални моћници, геометри су ме псовали јер су остали без додатне зараде, комунисти и несрби су ме мрзели, јер су спознали да сам увидео њихову намеру, да се Доња Градина не обележи, да се не регулишу беглуци и  кметска  селишта,  да у целини стане посао на одржавању премера.

            

Промењен је Саво, дошао је Заим из Србиња, пројектант је Џенан из Сарајева.

Фочак Заим се видно ангажовао и уз помоћ и подршку моју, Момчилову и још неких, Доња Градина је обележана. Обављени су и плаћени геодетски радови, урађен је пројект Спомен подручја, доњоградским сељацима исплаћена је у целини накнада за експроприсане непокретности. Архитект Џенан је на основу снимљене и уцртане геодетске подлоге урадио добар пројект Спомен подручја Доња Градина, започето је и делимично завршено уређење Спомен подручја  Доња Градина (уз свакодневну опструкцију козарскодубичких комуниста и несрба).

           

Евидентиране су 130 масовне гробнице, на 200 хектара земљишта.

Срби нису истражили Доњу Градину на начин и у количини како би се то    морало, иако је заменик директора заједничког предузећа Јасеновац - Доња Градина, пред сецесионистичке ратове, био Србин, професор Брдар Симо из Козарске Дубице, који је у некој од офанзива дошао из брдовите приједорске Драготиње  Горње  (директорка је била Српкиња из Новске).

У току радова на изградњи Спомен подручја јавио ми је Заим, да је сазнао  да су у Доњој Градини, у току рата, биле металне каце од по 3.000 литара, у којима су хрватске усташе кувале убијене, а Бога ми и живе Србе и од њих правили сапун. Сазнао је, да су три каце остале и да се налазе код сељака у дубичкој Равни. Нисам веровао, да је неко могао у тим кацама деценијама да спрема ракију, кува храну  за стоку, складишти воће и поврће за исхрану. Утврђено је код кога се каце налазе и послао сам правника Димић Мирка (сада је видиковачки адвокат) да их довезе и смести  у Доњу Градину, на место  које одреди Џенан. Враћа се Мирко и каже: „Сељаци не  дају каце, требају им за ракију  и за храну за стоку“.

Заим и ја смо урадили lex speciales и Скупштина је три каце прогласила културним добром и над њима је законом утврђен општи  интерес.  Каце смо уз помоћ полиције дотерали у Спомен подручје  и сместили их у централни део.

           

Осамдесетих година, потписао сам решење о враћању непокретности  Српској Православној Цркви у Драксенићу, земљиште  где је била црква у којој  су хрватске усташе  на Српску Нову годину 1942. године живе запалили скоро 200 мештана  из Драксенића (треба прочитати Давичев роман „Песма“). На том месту је изграђена нова црква. То је био почетак враћања васколиких непокретности Српској  Цркви  на подручју 65 козарскодубичких катастарских општина.

У Међеђи је храм Светих Апостола петра и Павла са звонима које је поклонио Краљ Петар Први Карађорђевић Ослободилац.

  

На почетку  рата, хрватске усташе су  срушиле јединствен мост у свету, који између   Доње Градине и Јасеновца премошћава и Уну и Саву, после су неколико пута бомбардовали Спомен подручје. Поменути Симо, заменик директора Спомен подручја Јасеновац - Доња Градина, постао је директор Спомен подручја Доња Градина и у току сецесионистичког рата од гелера оштећене каце је пребацио у круг Хемијске прераде кукуруза у Драксенићу.

            

Средином септембра 1995. године усташе су амфибијом форсирале реку  Саву из Јасеновца (њихова акција „Дрина 95“ или „Сава 95“). На насипу у Доњој Градини је  била јединица Војске Републике Српске, која је зољама уништила возило и побили су усташе.

Нешто  раније, мене је на пољском путу Главинац - Чуклинац, на борбеном положају Петог батаљаона 11. Дубичке бригаде јурио усташки авион у ниском бришућем лету, пао сам и сломио руку (сваког 5. августа се сетим Кери Гранта у Хичкоковом филму „Север - северозапад“, у сцени где га  јури авион, али  је он имао дублера  који  је скочиоу заклон уместо њега). По повратку, наши су га погодили, пилот је искочио у Градишку, а авион је пао у Стару Градишку.

На обали Саве је била велика топола уздисаја, на којој су хрватске усташе вешали  Србе, где су живе Србе разапињали на велико стабло дрвета. Тополу је погодио  гром и ње више нема.

           

Доња Градина је највеће српско стратиште, највећа масовна гробница безимених Срба. У Доњој Градини хрватске усташе су убиле 480.000 Срба, Јевреја и  Рома. У логорима злочина, од Сиска до Старе Градишке,  с обе стране Саве, усташе  су убиле 700.000  Срба, Јевреја, Рома.

У Доњој Градини сваког пролећа Епархија Бањалучка Српске Православне Цркве служи литургију за упокојене Србе.

Сада је ту интегрисан гранични прелаз. У Доњој Градини, над земним остацима убијених српских мученика, вије се омражен стег.

Они воле када их називају хрватским усташама: то је због континуитета и остваривања сна. Тако им пише у преамбули.

             

Радомир М. Мисаљевић

 

Београд,

5. мај 2016. године
 

        © Овај текст представља интелектуалну својину  Радомира  М.  Мисаљевића  и заштићен  је 

као ауторско  и сродно право.