После Крепшића
(инжењеријска чета), распоредише ме у Пети батаљон 11. Дубичке лаке пешадијске
бригаде. То је новоформиран батаљон, основан након пада дела Републике Српске
Крајине, Западна Славонија.
У састав батаљона ушли су
војници познијих година, болесни и до тада нигде распоређена лица.
Команда батаљона била је
у некој кући у Демировцу.
Ја сам био распоређен у
рову број два, у селу Главинац, на обали Саве.
У рову је било по пет
војника.
Ровове су у савском
насипу копали и опремали радници Основног државног агроиндустријског предузећа „Пољопривреда“
из Драксенића, где сам после радио од 1996. до 2000. године као секретар
предузећа.
Наша чета је била
задужена за потез од црпне станице у Главинцу, до моста на Сави и Уни у Доњој
Градини. Батаљон је покривао читаву обалу Саве и Уне од Орахове до Козарске
Дубице.
Када је у целини пала
Република Српска Крајина, формиран је шести батаљон, са зоном одговоности уз
реку Уну, од Доње Градине па до границе са Српском Костајницом и Новим Градом.
Тај терен ми је познат. У
Главинац сам долазио код породичних пријатеља Драгана и Милине. Одатле је и
Милица, школска другарица из основне школе и гимназије. Она је као војник имала
распоред у Команди бригаде у Крепшићу.
Приметна је непријатељска активност на другој обали Саве.
Изнад нас су летели хеликоптери са ознаком УН (УНПРОФОР). Наша команда није
реаговала. Добро, није их се тицало. Тамо је заштићена територија Републике
Српске Крајине. Чувају их међународне трупе Организације уједињених нација.
Али шта осматрају хеликоптери.
Шта се сече, када се сваки дан, цео дан, чују моторне тестере и вика људи.
И почело је у петак, 4. агвуста 1995. године, у рану зору.
Хрватске усташе су напале
Републику Српску Крајину.
Артиљерија је тукла села
све од Уштице до Банијске Дубице. Одакле хрватским усташама толико муниције и то
различитог калибра.
Са наше територије (са
територије Републике Српске Крајине и територије Републике Српске) нико није примерено
одговорио на усташки артиљеријски напад.
Наишао је неки подофицир
у наредио нам, да не пуцамо на хрватске усташе. Ми и немамо чиме да пуцамо: имали смо старе неочишћене
непроверене ПАП - овке и мало муниције.
Пројектили су падали око
нас у близини ровова, као и на села Главинац, Чуклинац, Доња Градина, Демировац,
Међеђа, Драксенић, Јошик, Липова Греда. Погодили су Хемијску прераду кукуруза у
Драксенићу.
Погодили су центар
Козарске Дубице, где су код спортске хале тешко ранили једну жену. Нанесена је
велика штета кућама и привредним објектима.
Дејство је било из
различитог оруђа и различитог калибра.
После подне артиљерија је
престала да делује, што није било добро. Чула се интезивна паљба из пешадијског
оружја. Значи, прешли су Саву код Јасеновца и надиру узводно према Банијској
Дубици.
Иако смо сви били
прекаљени борци, ужасавала нас је чињеница да су хрватске усташе напале Републику Српску
Крајину, која је заштићена од стране ОУН (УНПРОФОР). Изненадило нас је, да Војска
Републике Српске није помогла Српској Војсци Крајине.
Нешто није било у реду. Нисмо
много причали, јер нисмо знали ко је
чији „играч“ у рову. То је рат. Прљаво је све.
Када је престала и
пешадијска паљба, постали смо свесни да је отпор српских бораца скршен и да
усташе убијајући надиру узводно према Банији.
Увече нисмо спавали. То
је био шок за све нас. Моја смена страже била је од два часа после поноћи, па до
свитања.
Ништа се није чуло током
ноћи, као ни у зору.
Мени је претходног дана
саопштено, да су видели моју мајку у Козарској Дубици. Нисам могао да верујем
да је оставила Београд и дошла сама у ратно стање. То ме је пореметило. Како ће
се снаћи. Она је дошла у Козарску Дубицу
на свој имендан (4. август, Марија Магдалена, Блага Марија). Аутобус из
Београда полази у девет часова ујутро, па претпостављам да није знала за
усташки напад.
Знам да се бринула за
мене и то је био основни разлог због којег је кренула на пут пун неизвесности.
Искрено говорећи, нисам
знао шта да радим. Да ли да идем у Козарску Дубицу и где да је сместим на
безбедно место. И остали српски борци у рову имају своје породице, па нико није
тражио да иде кући.
Неко је рекао, да ја идем
у Козарску Дубицу, да видим како ми је мајка, да је сместим на безбедно место и
да обиђем породице осталих четворице сабораца из рова.
Нисам хтео да идем.
Велика је то одговорност. Ако хрватске усташе пређу Саву на нашу страну, испашћу
побегуља у најтежем тренутку. Појавио се и командир вода, који се сложио да ја
идем у Козарску Дубицу и да обиђем мајку и породице осталих српских бораца из
нашег рова.
И кренем ја, у суботу 5.
августа лета простог Господњег 1995., око седам часова. Један саборац из рова
дȃ ми свој бицикл, скупоцен, добио га из Француске. Итенерер пута смо утврдили
пре поласка: од Главинца идем до Чуклинца (који је на магистарлном путу
Драксенић - Доња Градина) преко летњег пољског пута.
Прођем поред куће Драгана
и Милине, видим они су поранили, поздравим их и возим даље.
Пут је добар. Годинама се
њива није обрађивала, тако да нема растиња. Има мало корова, али то је безначајно.
Одједном чујем звук мотора.
Звук долази са севера, од једне шуме из правца Доње Градине.
Размишљам, да ли је било
авионских прелета током ноћи. Није. Да је било, ја бих чуо, јер сам био на
стражи. Кажем себи, није наш авион, али идем даље.
Возим бицикл у униформи
на путу за Чуклинац, а авион се приближава. Размишљам, какав би то био пилот да
се обруши на једно лице. Вероватно је кренуо да убија Србе на путевима према
Приједору и Бањој Луци. Шта је њему стало до једног српског борца. И наставим
даље.
Али то је хрватски усташа. Он
убија Србе. Њему број није важан, него мора да убија Србе. А ја сам на ледини,
незаштићен.
И приметим авион, када је
изашао иза шуме.
Доста ниско лети. На репу
му се јасно види усташка шаховница. Ја идем својим путем и возим даље.
Али авион и његов возач
не мисле тако. Он се обруши према мени.
И ја се бацим са бицикла на
суву тврду земљу у неку траву, мислећи да ће ме и трава и моја маскирна шарена
униформа заштити и сакрити од хрватског усташе.
Авион није пуцао према
мени, исправио се, и наставио лет према Просари и Козари.
Одједном осетим бол. Боли
лева надлактица, скоро до рамена. Ужасно. Видим, сломио сам руку када сам пао
са бицикла.
Али ко размишља о болу.
Ја имам задатак и крећем пешице даље, гурајући бицикл.
Дођем до једне куће на
главном друму у Чуклинцу. Ту се скупила наша војска. Шта радите, чекамо
наредбу.
Бол се појачао. Охладила
се рана и боли на месту где је пукла кост.
Уђем у кућу, сељаци ме
приме, виде да сам повређен.
Попијем кафу, тек тако да
не размишљам о прелому и болу.
Наиђе наше санитетско
возило (имао неки свој раније утврђен задатак), покупи ме и одвезе у Хемијску прераду
кукуруза у Драксенићу. Ту је била батаљонска амбуланта.
Лекар је козарскодубички
гинеколог, иначе Арапин. Када је видео прелом, он се уплашио и нареди возачу да
ме вози у козарскодубички Дом здравља.
Тамо ми рендгеном сниме
руку и утврде да је у питању прелом надлактичне леве кости. Они немају ортопеда
и гипс и морам ићи у Приједор.
Стан је близу Дома
здравља. Одем тамо, некако се скинем, окупам се, обучем чисту униформу. Бол је
велики, али трпим.
Вратим се у Дом здравља и
са женом коју је погодила усташка граната у центру града, сместише нас у санитетско
возило и правац у Приједор.
Ја нисам ништа знао.
Нисам знао које је размере усташки напад на Републику Српску
Крајину.
Тога дана у приједорском
Медицинском центру видео сам пропаст једне државе у року од једног дана. Државе
под заштитом Организације уједињених нација.
Мене је ортопед примио,
завио ми руку, ставио гипс и одредио контролу кроз две седмице.
Упао сам у војну медицинску
и комисијску машинерију, која ме је обрађивала наредних година.
Чекајући превоз за
Козарску Дубици, нагледао сам се људске трагедије. Мислим да сам редак човек,
који је сагледао пропаст Срба на тако малом простору.
У Приједор је долазило на
стотине рањених бораца Српске Војске Крајине и цивила. У Приједору нису имали
где више да их сместе и упућивали су их у Градишку и Бања Луку.
Нико ништа не говори.
Пораз. Слом.
Ћутим и ја.
Питам се у себи, а где су
наше ракете, наши авиони, наши тенкови, наши топови, наши официри и војници,
наш народ.
Седим на клупици и чекам
превоз.
После подне некако се
пребацим до Козарске Дубице.
Рана ме не боли.
Избегли смо у Просару.
Код Наде Ристић и њене породице. Примили су нас са добродошлицом. Трајна
захвалност породици Ристић из козарскодубичке Раковице.
Радомир М. Мисаљевић
Београд,
5. август 2017. године
© Овај текст
представља интелектуалну својину Радомира М. Мисаљевића
и заштићен је као ауторско и сродно право.
