Читао сам неколико пута "Дрварски дневник" Ервина Шинка (издање БИГЗ-а из 1987. године, 447 страна). Књигу ми је поклонила Милена Пузигаћа у Дрвару. Шинка и књигу ми је помињао и отац Влајко Грабеж, дрварски свештених Српске Православне Цркве.
Наиме, у тој књизи помиње се један од мојих стричева, Божидар Мисаљевић, који се спасао 1941. године од хрватских усташа бекством из Дрвара у Шибеник, који је био под Италијанима. Ервин и Божидар су се неко време дружили у Шибенику, чекајући прилику да наставе бекство у непознатом правцу, али што даље од хрватских усташа (Шинко је Јеврејин, а мој стриц је Србин православац).
Стрица, као и скоро све Мисаљевиће и моју мајку Магдалену са њеним сродницима Милуновићима, спасао је мој отац Младен, доводећи их у Рушањ код Београда, где је избегао и био учитељ у сеоској школи.
Шинко у књизи пише о дрварским ратним догађајима. Много тога је ту нејасно, али за ово моје причање то није битно.
Наиме, књигом Шинко се додворава послератној комунистичкој власти, где постаје дворски писац (наравно уз подршку и помоћ Цинцарина Крлеже).
Шинко помиње палење Дрвара и то два пута од стране мештана, а једанпут од стране хрватских усташа. Неспорно је, да у Дрвару и у околину, није било Немаца. Долазили су повремено Италијани, али након повлачења демаркационе линије, Италијани су се повукли ка мору.
Шинко није био тамо 1944. године (депортован је са супругом на Брач, а после на Раб), тако да је непознато аутентично тумачење тзв. десанта на Дрвар.
Историјска је чињеница, да је Броз покушао да се преда, али су га спречили Ранковић и Пенезић (нису знали да командују, а већ су створили култ личности од Јосипа).
Шинко помиње великосрпску хегеменоји између два рата и током рата.
Ја сам био у Дрвару и околини. То је веома пасиван крај. Има мало становника.
Какви су то великосрби Дрварчани, када нису имали шта да једу.
Даље, Дрвар је 100% српска општина и немају Срби над коме испољавати хегемонију (једино сами над собом).
Али Шинко је упоран у својој тврдњи, да су Дрварчани великосрби.
На једном месту у књизи, он поздравља покољ Срба од стране хрватских усташа на такав начин, јер се тако спречила опасност од великосрба (какав грозан термин за Србе!).
Тако Шинко оправдава покољ Срба од стране хрватских усташа.
Ужас.
За Шинка Јеврејина, већа су опасност Срби православци, него хрватске усташе нацисти фашисти антисемити. Он је некако успоставио везу са Крлежом у Загребу и кроз књигу се наслућује да га овај из даљине штити.
Шинко се посебно окомио на свештеника Момчила Ђујића (који је из једног села поред Книна, службовао је у Стрмици до рата, а у рату је претежно био у Кистањама).
Војвода Ђујић (командат Динарске дивизије) је образован човек и, између осталог, писао је песме. Објавио је збирку песама „Емилијаде“. Ервин постаје критичар и његово дело исмева.
Динара има четничку традицију још од 19. века, почев од Голуба Бабића (био сам у Трубару) и борбе против Турака, а после против окупаторске Аустро - Угарске ("Илирска писма" Артура Џ. Еванса).
Као што Козара и Просара имају устаничку четничку традицију, захваљујући јунаку Петру Поповићу Пецији, коме је мој отац Младен подигао споменик поред Манастира Моштаница у селу Горњоселци код Козарске Дубице.
Цеклокупна идеологија одбране Срба је у књизи у целини нападнута од стране Шинка.
По њему, Срби немају право да се бране од хрватских усташа, који су створили геноцидну творевину уз помоћ Немаца, Италијана, Бугара, Мађара, Ватикана, Румуна и осталих окупатора.
Вероватно је књига дорађивана после рата, па се Шинко (као што је већ речено) уклопио у напад на Србе, занемарујући усташки геноцид над Србима.
У књизи се не помиње устанак против хрватских усташа, јер усташе су домаћи католици. По комунистичкој идеологији, устанак мора бити против окупатора, тј. Немаца или Италијана. Али Срби су се побунили против домаћих католика, хрватских усташа, домобрана, који су од 10. априла почели да геноцидно убијају, расељавају, покатоличавају Србе.
Треба знати читати "Дрварски дневник" Ервина Шинка.
То му и није право име и презиме (Franz Spitze), не могу да роварим по подацима да бих једном опскурним лику давао таквав значај, коришћењем његових правих података. Он је иначе из Апатина (мађарски Јеврејин) и није знао говорити српски језик. Причао је и писао, да је он држављанин Аустро - Угарске, а не Краљевине СХС, односно Краљевине Југославије, односно да је он апартид (до стварања комунистичке Југославије). Деценијама није имао исправна идентификациона докуменета, осим оних које му је дала Коминтерна.
Зашто да ја уважам Шинка, када он не уважава Србе и њихову борбу за слободу и живот.
Имао је жену лекарку Ирма Ротбарт (био је мушка спонзоруша), путовао по свету на налогу Коминтерне и бунио народ против власти.
Чудни су Срби: објављују обимну антисрпску књигу. Чист мазохизам.
Радомир М. Мисаљевић
Београд,
27. јул 2017. године
© Овај текст представља интелектуалну својину Радомира М. Мисаљевића и заштићен је као ауторско и сродно право.
