Женке

"... Остани ђубре до краја..."

Крајем фебруара месеца текуће године (после саопштења о тешкој болести), позвао сам неке од својих бивших женских сапутница. Изабрао сам неке, за које сам претпостављао  да се нису удале и са којима сам био у садржајним везама.

Друге нисам звао, ја сам заборавио њих, а и оне мене.

Свима сам саопштио исту вест, да ми је дијагностикована тешка болест и да морам ићи на операцију.

Нисам очекивао да искажу жаљење (не волим када ме неко жали), а камо ли жељу да ми се нађу.

Не. То нисам очекивао од њих. Много је година прошло, вероватно имају своје животе и своје болести.

Искрено говорећи, нисам ништа очекивао. Са овог временског растојања (прошло је од тада пет месеци) питам се, зашто сам их уопште и звао и обавестио о својој муци. Вероватно сам се осећао усамљено (а кад нисам усамљен) и хтео сам да ми неко каже неку реч утехе. Али тога није било.

Та њихова хладноћа (као да се ради о вести из медија), та њихова незаинтересованост и остало лоше, указује ми, да сам направио велике грешке у животу, што сам у неком свом периоду био са њима. Видело се, да су то зле жене, лоши људи.

Заједничко је за све, да су одбијале да се старају о мени. Ко сам ја, па да ме лече, пазе, мазе. Да сам ваљао, биле би са мном. 

Али ја их нисам звао да би ме двориле, него да ми кажу неку лепу реч.

То су биле: Савић Славица, Јованов Иванка, Ерски др Радмила, Јовановић др Јасна, Петровић Игорка. (Ја њих, као и остале бивше, називам "покојнице".)

На пример, докторке Јовановић и Ерски нудиле су се да се удају за мене, као и Јованова из Ковина (односно ја за њих). Савићева и Петровићева су се годинама понашале као да су са мном у (ван) брачној заједници. Значи, звао сам женске са којима сам био у доста чврстим везама.

(Било је још нудиља у мојој прошлости: жене су тражиле да се удају.)

Дебела Славица живи са неким, тамо далеко на западу. Он се јавио. Представио сам се као неки Ђокић Стеван из Бијељине, из удружења слепих (пошто се сетих да се Савићева мота годинама по тим удружењима због ради поводом накнаде за рад са хендикепираним лицима).

Она ме звала после само због помињења тог непостојећег Ђокића. Ни реч није прозборила о болести. Рекох јој, да је грешка што је назвах. 

Савићева ме мрзи што сам је оставио, а неће да се сети да сам је звао да иде са мном. Чак је у Београд долазила три или четири пута. 

Јованов Иванка је из Ковина. Има ванбрачну ћерку и бави се црном и белом магијом. Копа рукама и ногама годинама да се уда за неког старијег Србина који живи у Паризу. То јој тешко иде. Можда се у међувремену скрасила. 

Никада ми није опростила и заборавила, што  нисам са одушевљењем прихватио њено брачно тражење.

Ерски Радмила, крагујевачки радиолог у пензији, је старија од мене десет година. Она ме просила осамдесетих година прошлог века и тражила да идем с њом у Швајцарску. Много је зла жена. Упамтио сам, да је желела да јој мајка Наталија умре што пре. Њен отац Светозар је осуђиван због привредног криминала, а она је причала по Крагујевцу да су они жртве политичког прогона.
Направила је приватну ординацију у кући, упознао сам електричара који јој уводио струју и рекао ми је, да јој је струју прикопчао са бандере мимо струјомера, тако да је њен рендген радио за џабе. О њој има мноштво лоших ствари, а добрих, не сећам се ни једне.
После се удала за неког богатог Немца, узела његово презиме и паре и имање,  а његову децу оставила на улици. Њено антисрпсво је антологијско. 

Она се није ни тргла када јој рекох за тешку болест и операцију. Можда се растајала са својим животом, јер је дибидус оболела.

Јовановић Јасна је психијатар у затворској болници у Окружном затвору у Београду. Од када је познајем (од 2004. године), често сам јој служио као раме за плакање. Тражила је да се удам за њу. После је отишла у Љубовију, а специјалазацију је окончала у Клиничком центру Србије. Није могла у "Др Лази Лазаревићу", јер је тамо хоспитализована и регистрована. Када сам јој био потребан, гњавила ме је са својим пословним и приватним проблемима.
Морао сам да платим вечеру у Торнику, да би ме саслушала и дала неки површни медицински савет. Бежи од луде жене, писао је Андрић.

Петровић Игорка мота се око мене још од 2000. године. Њој њене сестре Љубинка и Снежана бране да се скраси поред мене. Уједно се њој не оставља породична кућа, јер би је сестре одмах из исте избациле.  Она зна да је моја финансијска ситуација лоша и неће да буде са мном, јер се боји да би ме издржавала. То је зла жена и лош човек. Њена љубомора је антолигијска (читај: болесна).
Одмах је после операције захтевела да јој издам признаницу на неки њен износ мог тобожњег дуга према њој из 2007. године.
Морао сам да јој плаћам сваки грам бензина док ме је возила на контроле. Издао сам јој пуномоћје да подиже моју динарску и девизну пензију. Она је пристала, а после одбила, јер неће платну картицу са чипом (секташица). Много сам се обрукао због тога.

Моја сестра је упозната са мојом болести, али се понашала као да сам странац у ноћи.
У болници ме није посетио нико од њене родбине (супруг, син са снајом, ћерка са зетом), ваљда тако треба бити.

Када сам изашао из шок собе, одједанпут су се појавиле сестра Катић Радојка и Петровић Игорка. Откуда и зашто, не знам.

У наредном периоду и Катићка и Петровићева су се понеле веома лоше, због чега су односи с њима прекинути.

Остале покојнице (из овог текста) нису се сетиле да зову, да провере да ли сам жив.
О здрављу да и не говоримо.

Таква је моја судбина.

Све сам издржао, сам.

Нисам здрав, али сам жив.

Напред, у нове животне поразе.

Радомир М. Мисаљевић

Београд,

22. јул 2017. године

      © Овај текст представља интелектуалну својину  Радомира  М.  Мисаљевића  и заштићен  је као ауторско  и сродно право.