Медицина

Имао сам друга у Нишу. Старији је од мене. Некако се задесило, да је завршио Правни факултет у Нишу у време када и ја. Није он вечити студент, него је радио са вишом школом, па је касније уписао права.

Висио је по васцели дан на Факултету. У време када сам био предсдник ФОСС-а, омогућио сам му да користи нашу просторију када је хтео.

Радио је после као референт последипломских студија на Медицинском факултету у Нишу. Водио је специјализације, магистеријум, докторат. Много посла је имао.

Он је детаљно упознао профил лекара. Уопште није имао лепу реч ни за једног од њих. Преко његових прича и ја сам делимично упознао лекаре.

Звао их млекари, додавајући слово "м" испред речи лекар, па је из тога извукао реч млекаџија. И тако их је ословљавао. Чудно, нису се љутили. Грабили су само да добију титулу, а неким делом су зависили и од њега. Он је био честит, вредан и детаљан.

Срећом по њега, био је здрав и није ишао код њих као пацијент. Питање је, да ли би били фини или лоши према њему као болеснику.
У то време била је инфлација титула. О томе је одлучивала комисија, а он је само спроводио поступак и писао записник.

Био је неуништиви парничар: учествовао је као странка у преко три хиљаде различитих предмета у свим правним поступцима.
Имао је обичај да у речима убаци или избаци слобо (као да се ради о грешци у писању), тако да су речи добијале други смисао (нпр: суд - дуд, судија - дудлија, тужба - тужбалица, решење - репење, управни - успрвани, уставни - усрани, МУП - ТУП, декан - звекан, учитељ - мучитељ и слично).

За време српског ослободилачког отаџбинског рата неколико пута ми је слао помоћ из Ниша на фронт, у униформама, лековима, завојима и слично.

То је био Слободан Бранковић, звани Доктор из Ниш, пореклом из села Крупац код Беле Паланке.
Слободан је легенда.
Потписивао се као Брљанковић (јер је брљао) Неслободан (јер се није осећао слободним). Тако је говорио.

После су у мој живот ушле лекарке, а Бога ми и неке медицинске сестре.

Милена Грубор, лекарка Дома здравља у Крагујевцу, пореклом је из Уба, после је специјализовала нефрологију и ради у Клиничком центру у Крагујевцу. Није била лепотица, али је душевна жена. У то време су укинули титулу доктор. Нашао сам неког гастарбајтера, који је из Немачке донео оловку са лекарским штамбиљом, где је угравирано њено име и титула доктор.

Радмила Ерски, лекарка из Крагујевца, радиолог, сада је пензионерка. Вратила се из иностранства, старија је од мене преко десетак година. У то време просила ме и тражила да идемо у Швајцарску, где би она радила, а ја се излежавао. Доцније је отворила приватну ординацију у кући, нашла неког Немца, удала се за њега, он умро и њој оставио паре и имање. Зла жена, лош човек.

Добрила Родић, ратна љубав, лекарка из Двара где смо се и упознали, уролог, радила је пре рата у болници у Бихаћу. Нешто ме одбијало од ње. Начелница санитета Корпуса, др Невенка, тражила да јој кажем да иде на фронт, као и други лекари, а она одбијала говорећи, ово није мој рат. После сам је видео као болесницу на ВМА на Физијатрији.

Јасна Јовановић, лекарка из Београда, Земун, психијатар, магистар медицине, ради у Специјалној болници при Окружном затвору у Београду. Најпре је била мој комитент. У то време ме просила, ја одбио, она отишла у Љубовију, одакле је специјализовала псијхијатрију у Београду. Стално неки проблеми са њом.

Лепа, лепотица, је била медицинска сестра у Текстилној индустрији "Кнежопољка", где сам био секретар предузећа и њен руководилац. После раскида, она је завршила негде медицину. Не знам где је сада.
Мира је била медицинска сестра у Дому здравља. Имала је трауме од батина које јој је нанео Тубица Милинко звани Џони.

Радомир М. Мисаљевић

Београд,

1. октобар 2017. године

© Овај текст представља интелектуалну својину Радомира М. Мисаљевића и заштићен је као ауторско и сродно право.