Мисаљевића гумно.: За крст часни и слободу златну

Поносан сам, што ми је као српском борцу, борећи се за крст часни и слободу златну у српском ослободилачком отаџбинском рату од 1992. до 1996. године, командант Главног штаба Војске Републике Српске био ђенерал Ратко Младић. Читајући и слушајући (почетне и поједине) коментаре несрпских Срба и антисрпских несрба о "пресуди" против ђенерала Ратка Младића, сваки српски борац осећа понос што му је током српског ослободилачаког отаџбинског рата командант био ђенерал Младић.

Борећи се за крст часни и слободу златну, Војска Републике Српске (и Српска Војска Крајине) је победила исламске и католичке побуњенике, који су подстрекавани и помагани (новчано, људски, робно, пропагандно) од (бело) светских непријатеља Срба и православља у целини.

Јесте, то је била глобална завера против Срба и православља. Погинуло је 30.000 Срба у рату којег Срби нису очекивали, нити изазвали (рат је оружани сукоб народа). Да није било др Радована Караџића и ђенерала Ратка Младића, васколико српство било би побијено и протерано са западне обале Дрине. Срби су данас осуђени због тога што су се бранили. Требало је да Срби убицама мирно подметну вратове за клање и одсецање главе и не били ни нападнути, ни оптужени, ни осуђени, ни утамничени, ни протерани.

Ђенерал Ратко Младић је парадигма за Србе.

Наиме, крајем осамдесетих година прошлог века, од вербалних напада, несрби су почели оружане побуне против Срба и тадашње заједничке нам отаџбине. Проценили су (а на подстрекавање и помагање изван СФРЈ), да је дошло време да створе независне националне државе у (катастарским, тзв. административним) границама утврђене Уставом из 1974. године. У том свом сепаратизму, несрби су кренули у напад на Србе, који су живели у њиховој близини. Јер, Срби су бранили заједничку државу, која је створена на основу вишемилионских жртава Срба у два светска рата (да не идемо у средњи век и раније).

Сецесионизам је злочин против мира. Сецесија није право на самоопредељење. Сада, после три деценије, може се квалитетно селектовати и анализирати понашање несрба у тој сепаратистичкој борби. На несрећу, један број несрпских Срба подржао је сепаратизам и сецесионизам несрба.

Као частан официр тадашње ЈНА, ђенерал Младић (и други официри) бранили су државу, бранили су Србе, бранили су ЈНА од терористичких напада несрба и њихових паравојних формација. Срби су бранили право на живот, бранили су стечено право на јединствену државу Срба, бранили су своју покретну и непокретну имовину (својину и државину), бранили су се од тероризма и од других кривичних дела, извршених у то (и садашње) време на штету Срба.

Када су непријатељи увидели да ће Срби победити, увукли су максимално странце у рат (који су то једва и здушно дочекали). И тако су Срби остали усамљени у својој борби и одбрани.

Српски Ватерло се десио 5. октобра 2000. године у Београду.

Васколико српство трајно је захвално ђенералу Ратку Младићу, осталим српским официрима и војницима и политичким странкама, који су бранили и одбранили Србе од несрба у ратовима деведесетих година прошлог века. Тамо неки антисрпски несрбин тражи да се угледамо на овде неког несрпског Србина.

Шта да радим ја, који сам поносан, достојанствен, принципијелан, непоколебљив, самосвојствен, српски националиста…

За крст часни и слободу златну.

https://misaljevicagumno.blogspot.rs/2016/05/blog-post_15.html