Translate

четвртак, 7. јун 2018.

Шездесетосмаши

Све што знам о безбедности (какав одвратан термин, али не могу да измишљам примеренији, немам животног времена и стимуланса), научио сам као полазник десете (јубиларне) класе Курса за криминалистичке оперативне раднике у наставном центру тадашњег РСУП-а Србије у Зуцама, који је трајао пола године (1979/80. година). Био сам најбољи у класи и имам хартију о том.
Не занемарујем и знање стечено на студијама на Правном факултету у Нишу.
После сам се "одметнуо" и почео самостално да истражујем, закључујем и пишем о узроцима настајања и сузбијања криминала и о другим (сличним) темама.
Много тога сам тамо научио. Много тога тамо сам сазнао. Имали смо част да нам предају професори са тадашње Више школе унутрашњих послова (против које сам био и остао), али који иза себе имају огромно радно искуство у јавној и државној безбедности.
Творац криминалистичке оперативе професор Станко Костић ме је звао да му будем асистент, а ја одбих (хоћу да јурим банду, не знајући да је банда око мене и поред мене).
Професор Миодраг Ђошић је посебна дивна прича. Реалиста. Он нам је отварао очи и уши. Од њега смо много тога научили о криминалистичкој тактици, али и о догађајима у прошлости, у којима је он био учесник или сведок.
Сада се прича о 1968. години. Није ме закачила. Годинама сам због тога био хендикепиран, мислећи, како је буна прошла без мене. Али ту смо сазнали истину.
Није било побуне студената. Све је организовала савезна Удба, са Станетом Доланцом и овим несрпским Србима у Служби. После се видело, да је требао некакав догађај који ће бити дубок и широк и то баш у Србији (није био довољан 4. пленум).
Као последица свега тога, су уставни амандмани, усташко пролеће 1971. године, борба против либерала у Србији и антидржавни и антисрпски Устав (и) из 1974. године.
Преко студената (који нису из Србије), уз помоћ бригадира са ОРА "Нови Београд" (који претежно нису били из Србије), смиривала се Србија. Јер, не треба заборавити, да су се побунили само студенти који су живели у Студентском граду, а то су придошлице. Гласноговорник је био Словенац Жигон Стево, који је на текстовима Максимилијана Робеспјера стимулисао бунтовнике (шта имају Срби са убицом и диктатором Робеспјером!). Узгред, Бастиља није био казамат за политичке неистомишљенике, него је био дужнички затвор (облигације).
Даље, буне није било ни у једном другом граду у тадашњој СФРЈ.                                           (Био је неки Ђорђевић Миленко, зв. Бунарџија, не зна се одакле су пореклом, становали су козарскодубичкој Јежевици, радио је у загребачком студентском центру, у Савској улици, неко је поставио платно са текстом о подршци београдским студентима, он је одмах то скинуо и запалио.)
Иако су тражили права за раднике, студентима се уопште нису придружили тада самоуправно организовани радници.
Као награда српској омладини што није схватила шта се стварно збива, Стане Доланц је преко четири брата, монтенегрина пореклом из дукље, 1969. године поделио српској омладини 48 кг хероина, која се на тај начин навукла на дрогу.
О томе ми је у 21. веку скоро истоветно причала и једна млада новинарка "Блица", која је знала за исти тај догађај (како је она сазнала, то нисам утврдио). Ја сам о догађају причао Средоју Симићу, који је то сместио у опширан интервју са мном у "Сведоку". Браћа, растурачи опојне дроге и сада се мотају по Београду: неуништиви су.
Не треба заборавити и временски контекст догађаја: Чехословачка, Вијетнам, Париз, Блиски исток, кинеска културна револуција, хладни рат...
И постаде модерно писати и причати о 1968. години.
Не знам где је био (чувени) друмски подвожњак (прича се око садашњег хотела "Југославија" и Палате Србија), испред којег је била паркирана ватрогасна цистерна (највећа што постоји), која је требало да заустави студенте на путу ка освајању Бранковог моста и преношења немира у центар Београда.
Око борбе милиције и "студената" испред и иза подвожњака, паљењу цистерне и говоранције оног хромом монтенегрина, који је продавао сопствени интелектуализам, испредале су се приче, сада се види да су све биле лажне.
Крешендо је био са монологом командата свих нас у то време (а Бога ми и после њега), где он напада (своју) власт и подржава студенте.
После ништа није било као пре: растурише државу и потаманише Србе.
Како су се само мучили професори са мојих студија да докажу, да је добро што држава предузима све што је потребно да држава одумре (држава подстиче анархију, sic!).
Када сам спознао да је све то део велике антисрпске завере, згадило ми се.

Радомир М. Мисаљевић

Београд,
7. јун 2018. године

© Овај текст представља интелектуалну својину  Радомира  М.  Мисаљевића  и заштићен  је  као ауторско  и сродно право.
Објавио