Пионир

Некада кажем, да сам пионир дроге у Србији, а људи ме чудно погледају. Мисле да сам наркоман.

Не. Ја сам међу првима у Србији радио на расветљавању и сузбијању кривичних дела везаних за опојне дроге и психоактивне супстанце.

Научио сам шта је биће кривичног дела које се на предметну област односи и прикупљао доказе који ће поткрепити моју кривичну пријаву. И то је било добро. Моје кривичне пријаве су пролазиле, нису биле одбачене.

Никада свој рад нисам заснивао на признању осумњиченог. То сам научио још током студија: право је окривљеног да лаже, он није сведок.

А посебно уживалац опојних дрога, он слаже чим отвори уста. Њему је дрога већ оштетила централни и периферни нервни систем.

За сваку супстанцу коју сам нашао и привремено одузео, прибавио сам мишљење надлежних медицинских и фармацеутских органа да се ради о опојној дроги и психоактивној супстанци. Тако сам обезбедио неспорност у вези својства или средства или предмета кривичног дела. Предмет је ако служи за промет, а средство је ако служи за уживање.

У СУП-у Крагујевац није била посебна линија за сузбијање наркоманије. По некој њима знаној логици, то су припојили крвним и сексуалним деликтима. Драгољуб и Драган о томе нису имали појма, лењи су, немотивисани. И тако је то пало на мене.

Промет и уживање опојних дрога није било раширено. Није било много наркомана, иако и једно дрогирано лице представља трагедију за друштво и узбуну за полицију.

Наркомани су се мотали око крчми Палигорић, Балкан, Дома омладине, хотела Зеленгора, по Пивари, у тек отвореним кафићима код Блаже, Црно-бело, код Пиције.

Они су тражили људе који су оболели од тешких болести и којима су издати лекови против болова. Од тих болесних, а неизлечивих људи куповали су те лекове и то је била психоактивна супстанца. Чланови породица тако оболелих лица подржавали су продају тих лекова, јер су  зарађивали паре. Није их било брига што њима драга лица трпе велике болове.

Даље, нашли су негде наркоманску препоруку, по којој се неки лек за лечење оболелих бубрега, помешан са другим леком, претвара у опојну дрогу. И те лекове су крали из апотека. После су апотекари и те лекове за бубрег склањали, као и лекове за смирење. Наркомани су свакакве лекове мешали, пре свега са алкохолом, а и са другим лековима. Нешто им је требало за „дизање“, а после за „спуштање“.

Када су упадали у апсистенцијалну кризу, тада су вршили разбојништва, да би отели паре. А разбојништва су била у линији крвних и сексуалних деликата. Тако је дрога дошла до мене.

У полицији се овој појави није давао значај. Као, то је далеко од Крагујевца. Ми још немамо нарко дилере. Ово мало наркомана, није то ништа. Они краду лекове и тако се дрогирају. То је и било за очекивати од људи који нису били образовани. А можда су били подмићени да занемаре сузбијање наркоманије.

Протеком времена, спознајем да је велика пара била оптицају. Ово што сам ја радио, то је била ситница. Крупне ствари нису долазиле до мене. Неко је спречавао. То је био почетак нераскидиве везе између полиције и растурача опојних дрога.

Мени је тај рад користио. Научио сам нешто више о дрогама, о промету опојних дрога, о уживању. И у свом раду после сам изградио свој став, да ту нема милости према наркоманима. Нема милости ни према лицима која прометују опојну дрогу и психоактивну супстанцу. Могу они да се боре за својство болесника, али када су почели да се дрогирају, били су здрави и чили. Њихова флоскула: могу да оставим дрогу када ја то хоћу, није пролазила, јер не могу да оставе дрогу. Тзв. лечење нигде и никада није донело повољне резултате. Одлазак у немедицинске центре за тзв. лечење је промашај. Лечење у породици, није донело бољитак. Деструктивне секте покривају наркомане и терају их да раде за секташе.

Шта треба урадити, не знам, нисам стручњак за превенцију, ни за лечење. Једино знам, да најбоље резултате даје тоталан прекид у снабдевању тржишта опојном дрогом. А то нема нигде, јер су нарко дилери повезани са полицијом, тужилаштвом, судовима, апсанџијама, лекарима, центрима за социјални рад, са свима.

Писао сам о томе.

Опет помињем своје дошколовање у Зуцама 1979/1980. године. То је био врхунски курс, барем што се тиче програма и професора. У десетој јубиларној класи, ја сам био најбољи, а ко би други могао.

Професор Криминалистичке тактике био нам је Миодраг Ђошић. То је човек који је све живо радио и у државној и у јавној безбедности и сада се посветио просветном раду на Вишој школи унутрашњих послова и на нашем курсу. Многе тајне од њега смо сазнали.

Прва количина хероина у Београд је стигла 1969. године. Ради се о 48 килограма чистог хероина. Хероин је набавио Доланц Стане. Дрогу је бесплатно поделио по Београду. Хтео је да награди (читај: казни) Београђане због догађаја из 1968. године.

Дрогу су растурали четири брата из Црне Горе, који су се бесплатно хранили и становали у новобеоградском Студентском граду. Једног од њих, након завршетка неке више управне школе, Доланц је запослио у тадашњем Градском СУП-у Београду. Тај је после завршио Правни факултет у Београду (иако се у то време нису признавали испити са виших школа на факултетима), сада се титулише београдским адвокатом.

Остала браћа су постали значајни ликови, пре свега у приватном бизнису. Нико од њих није се вратио у брдовиту Црну Гору.

Од тада је Београд постао наркомански хероински град.

О Доланчевом хероину сам говорио у интервју код Симић Средоја, што је и објављено у „Сведоку“.

Негде сам био у друштву са уваженом новинарком Аџић Аном из „Блица“, Младеновчанком, која ми је испричала истоветну причу о четири брата, Станету Доланцу и подели 48 килограма хероина по београдским улицама.

Градиво сам утврдио пре неку годину, када сам се после више година сусрео са Стругом из Јагодине. И он се сећа Ђошићеве приче о Доланчевом хероину и ангажовању сада уважена четири брата на дрогирању Београђана.

Увек сам се питао, шта је то у људском бићу Доланчеве браће, нарко дилера, да опојном дрогом трују Београђане, а од Београда и његових становника све су добили и пре и сада.

Више се хероин није склонио са београдских улица. Доланц и браћа су успели: навукли су Србе на дрогу за сва времена.

То им се не може ни опростити, ни заборавити.

Узгред, ја сам пионир по ВЕС-у, био сам на одслужењу војног рока у ЈНА у понтонеријској пионирској инжењеријској чети у Оклопно механизованој бригади у Нишу.

Радомир М. Мисаљевић

Београд,

11. јун 2016. године

© Овај текст представља интелектуалну својину  Радомира  М.  Мисаљевића  и заштићен  је

као ауторско  и сродно право.