Оружје

На обали Бињачке изградише три стамбене зграде. У тим зградама становали су људи који су се спустили са брда после рата. Доста је зграда изграђено за смештај људи са села.

Поред њих направише једну породичну стамбену кућу. Ту су били неки муслимани, који су дошли из љуте Крајине. Како су добили грађевинску дозволу и земљиште за грађење, то је нејасно. Та земља, са друге стране Бињачке, од памтивека је српска, тако да је нејасно одакле мухамеданац да гради кућу на тој земљи.

Њихова два сина, Ико и  Бато, били су носиоци дечије борбе  против  Јежевчана. 

Мулабдићева кућа била је осматрачница и стражара у спречавању Срба Јежевчана да пређу мост преко Бињачке. Коалиција Срба из стамбених зграда и Ике и Бате била је видљива и снажна.

И они су постали извиђачи, захваљујући вези са децом из околних стамбених зграда. Ико је израстао у високог момка, супротно од конституције свог оца.

Злобници су говорили (пре свих Трубарац Зоран Тучак) да га је направио Профета (Омербашић Мухамед), вишегодошњи шеф његовој мајци Менсури. И Омербашић је однекуд дошао и населио се у српском насељу, где су доцније променили демографску структуру житеља. Антологијски је комшијски сукоб око земље са Татић Миодрагом, нашим гимназијским професором математике.

Профетина ћерка после је постала докторка. Њен рад на медицинском збрињавању српских бораца на ратиштима за све време рата у оквиру 11. Дубичке бригаде је вредан пажње.

Ишли су на логоровања и смотре. Ико се придружио Зорановој банди и са њима је крао где год су стигли. После је постао неки функционер у извиђачима.

Иначе, извиђачи су били као неко елитно место за децу ових који су освојили град после рата и муслимана придошлих из љуте Крајине. 

Ја сам једини староседелац у извиђачима. Иначе је моја породица (са стричевом) једина староседелачка српска породица у вароши.

Браћа Мулабдићи су се мотала и по игранкама где смо свирали. Били су млађи од нас и третирали смо их као наша потрчкала. Њима је то импоновало.

Живот нас је раставио.

Када сам се први пут вратио (из Ниша, други пут из Крагујевца), затекао сам Ику као диплимираног економисту у грађевинском предузећу. Пошто моја функција није била значајна, он није са мном био у неким односима.

Направио је већу кућу на обали Уне.

Његов брат Бато завршио је архитектуру и остао је у Зàгријебу. Он је радио неке пројекте (веома лоше) за свог брата Изета.

У Управи је до мог доласка радио референт Берберовић Хидајет по занимању учитељ (не зна се одакле, када и како је стигао у Козарску Дубицу, али се пришљамчио уз један старији муслимански брачни пар без деце), који је додељивао плацеве онима којима је он хтео и који су га подмитили. Тако је и Ико обезбедио са себе грађевинско земљиште на повољној локацији поред Уне. После сам Хидајета најурио из Управе, он је отворио роштиљницу и добро је зарађивао. Хидо је био популаран, јер је годинама играо фудбал у клубу Борац, где су углавном мухамеданци били заступљени.

Мој отац је после рата направио Борчев стадион са трибинама у Ђоловима на отетој Цикотиној земљи, али се то не памти и не помиње.

Одједанпут је Ико постао директор грађевинског предузећа. И почело се зидати.

Добро је то, али одакле паре. Новац су из општинског буџета и буџета разних самоуправних интересних заједница преусмеравали са позиција намењених за изградњу сеоских путева и других објеката у околини града. Развој села је запостављен, а град се почео улепшавати.

Из ове перспективе видим, да је то било на националној основи, у садејству са комунистима. Значи, антисрпска политика и коалиција несрба и комуниста.

Ико је добио масовну подршку за своје акције. Створио је око себе велику интересну групу од свих утицајних фактора у општини. Што год је хтео, то је радио. Или је он користио њих или су они користили њега. У сваком случају, сви су имали вајду.

У главној улици је шездесетих година направљен главни колектор. На тај начин су заустављене поплаве у граду. Све подземне и надземне воде скупљале су у колектору и усмерене у Уну. Тај колектор, колико је добар, створио је проблеме.

Зграде у главној улици почеле су да тону, да пуцају. Све су то старе предратне зграде. Ни једна зграда нема историјску вредност. Према регулационим плану, предвиђено је да се зграде сруше и да се у главној улици изграде нови објекти.

Али Изет је променио акта регулације без игде икога и почео је да на свакој згради дотерује фасаду. Нису се зграде поправљале статички, него само визеулно. Ја сам једини био против тога. И то ми се осветило. Зграде су биле у својини предузећа која су имала седишта у главној улици и терет финансирања уређивања фасада прешао је на предузећа. Многи су се задуживали да би могли платити кречење фасада. Али акција улепшавања града је кренула и није се могла зауставити. Зграде су окречене и то је за широке народне масе био знак да се нешто гради.

На том уређењу, паре је узео Изет-Ико, са властодршцима у општини. У питању су велики новци.

После су почели да поплочавају главну улицу. Приликом тог посла, уништили су неколико десетина геодетских тачака (свака је плаћена по 3.000 ондашњим немачких марака), које су постављене 1987. године током премера града. Подносио сам захтеве за покретање прекршајног поступка против Ике, али судија Адем их је глатко одбацивао.

Довозили су мермер из Јабланице. Тај се мермер у другим градовима показао као лош за поплочавање. Али Изет се и ту уградио и тако лош покривач за улицу је уграђен. 

Поставили су светиљке које су у Суботици остале после сређивања тамошњег гробља. Показивао сам слике из Суботице, тражећи да се не постављају гробљанске светиљке у сред града, али нико није обраћао пажњу на то. О свему се одлучивало изван тада законских органа.

Порушили су објекте у дворишту општине и направили зграду.

У тој згради смештена је крчма Цептер. Тада сам прив пут чуо за Јанковић Филипа и његову империју шерпи и лонаца.

Зашто бих ја, грађанин, из најстарије српске породице, морао се сећати неког сељачића из дубичке Равни.

Његов брат Гојко је рекао, да је променио име у Филипе де Цептер, како би лакше продавао своје производе, јер странцима смета Јанковић Милан из села Међеђа, општина Козарска Дубица.

На градњи Цептер крчме зближили су се Мулабдић и Јанковић.

У башти Градске кафане била је велика липа. Одједанпут липе нема. Где је липа, ударио је гром и пала. Како пала, уништила би све око себе, а нигде штете нема. Директор угоститељског предузећа Мирко Санчо Панса Рашић узео је пола милиона немачких марака од осигурања за штету од липе. Ико му је за џабе направио нову терасу испред Градске кафане од јабланичких плоча. Мирко је узео под руку конобарицу Енису из Ловачког рога и са парама и са њом 1989. године побегао за Београд. Ту се прикључио Милану де Филипе.

Главну подршку, поред партијских и општинских органа, Изету је давао Згоњанин Марко, директор Дубичког робног магазина, чије су продавнице биле у главној улици. Преко реновирања зграда у којима су продавнице, уграђивали су се и Згоњанини (Марко са два сина, Борис и Небојша). Згоњанин је дошао однекуд од Новог Града, пропусница му је било је презиме, пошто је неки Згоњанин био високи комунистички официр из рата. Згоњанин је са Бабовић Петром бесправно направио породичне стамбене зграде у дворишту стамбених зграда, где је по плану требало да се зидају још три зграде.

Ико је подршку добијао на поређењу са Кнез Михаиловом улицом у Београду. Провинцијалци су хтели да покажу, да и они имају нешто велеградско. То је било питорескно и скоројевићко. Улица је поплочана до половине, таман до крчме једног католика Јурковић Драге Крмка (пореклом из козарскодубичке усташке породице).

Изет је зидао стамбене зграде за тржиште. До тада су станове изграђивали предузећа и самоуправна интересна заједница становања и станови су додељивањи на коришћење. Мулабдић је то променио и зидао је за тржиште. И добро је зарађивао. Зидао је на местима где је он изабрао, на голој земљи, да не би морао решавати имовинско - правне односе. Ја сам се противио, тражећи да се поштују урбанистички услови, да се спроводе поступак изузимања и доделе неизграђеног градског грађевинског земљишта. То је њима сметало.

Једини опонент сам био ја. Говорио сам, ја сам једини староседелац у граду и мени одговара да се град среди. Али ово је бојење фасада. Старе куће треба срушити и правити нове. Даље, ове плоче нису својствене овом поднебљу. То је примерено за приморје, а не за Поткозарје и Поуње. Нико ме није слушао.

Мулабдић је на све могуће начине обилазио и мене и Управу. Није тражио да се реше имовинско - правни односи на непокретностима, није изводио геометре да премеравају непокретност. Где је одлучио да зида, ту се зидало. Без икаквих дозвола и решења. Ја сам био кочничар у напретку града.

На мене су вршили велики притисак Ђаковић Мирко председник Извршног одбора и Алијагић Узеир председник Скупштине општине (тог Узеира из циганског потуричког блата подигао је мој отац).

Сметало им је моје залагање за законитост у раду. Мулабдић и његови су дали задатак Узеиру и Мирку да ме уклоне са функције, јер им сметам и откривам њихове криминалне радње.

Добро. И ја сам постао свестан да не одговарам ни времену ни простору. Сетих се Ике из извиђача и његовог трчкарања око мене и тражења да нешто уради како би био у мојој близини.

Много њих је било интересно повезано и нисам имао никакве шансе. Био сам дибидус сам.

Нашли су неког шиптара и рекли му да озида зграду на сред травнате површине у једном насељу (на том месту предвиђено је постављање споемн обележја Арсенић Борку, партизану). Он је то изградио са приземљем и спратом и хтео да отвори ресторан. Повео сам поступак узурпације земљишта. Тражио сам асистенцију милиције од начелника Дрљић Радета. Није било сарадње. И тај шиптар направио је кафану на парковној површини.

После сам сазнао да су том Дрљићу четници убили оца у рату, као сарадника хрватских усташа и Дрљић је мрзео Србе више од Немаца.

И тако сам ја у марту 1990. године напустио место директора Општинске управе за имовинско-правне, геодетске и катастарске послове. Сазнао сам, да су „моји“ радници славили када сам ја отишао. То је живот, шта се може.

Отишао сам у приватнике. Основао сам и регистровао Агенцију за промет робе и у услуга „Мискал“.

Кад је избио рат, Икини пријатељи су му омогућили да безбедно напусти територију Републике Српске. Однео је све са собом, чак и великог пса. Његову кућу су чували.

Мулабдић се запослио код Јанковића у некој од иностраних представништава Цептера. Неко рече да је био или у Молдавији или у Украјини. Углавном, док смо ми гинули, Изет је уживао под окриљем Јанковић де Филипа.

И Рашић је уживао под окриљем свог земљака Милана Цептера. Постао је директор Цептера у Београду. Мирко се посвађао са Миланом (читај: Рашић је покрао Јанковића) и овај га је послао на рад у иностранство. Рашић му је запретио да ће одати његове малверзације и након неког времена вратио се у Београд, где и сада пландује.

Али Мулабдић Изет поново се појављује. Сада у друштву са Јакуповић Ганијом. Јакуповић је еконмиста, из шиптарске породице (ради заваравања противника додали су „ић“), радио је у некој банци. И њега је де Филипе удомио са Изетом.

Јакуповић и Мулабдић се појављују у извештају Међународне кризне групе из деведесетих година прошлог века о продаји оружја од стране Јанковић Милана, званог Филипе де Цептер. У извештају на више стотина страница, наводи се број банковног рачуна у Франкфурту на Мајни, са којим је тандем Мулабдић - Јакуповић располагао. Према том извештају, Јанковић и његови продавали су оружје претежно муслиманима у Француској. Продавали су и сецесионистима на подручју СФРЈ. Ради се о аутоматским пушкама, ручним бацачима, пиштољима, муницији, минско-експлозивним средствима и осталој борбеној опреми.

Јанковић и његови бандити продавали су оружје српским непријатељима, којима су ови убијали Србе.

Јанковић се неко време сакрио у Београду, био је председник Олимпијског комитета Србије, све у намери да се бура стиша.

Али у криминалу нема мира. Принц од Монака ангажовао је америчког приватног истражиоца да прикупи податке о Филипе де Цептеру, који ужива гостопримство мале Кнежевине Монако. Истражилац је податке прикупио и презентовао их принцу. Принц није платио. И истражилац је тужио принца, тражећи својих 50.000 долара. И тако је истина изашла на видело. Истражилац је јавно презентовао које је податке прикупио. Између осталог, видело се да је сазнао за ову купопродају оружја, која је трајала више година.

После су се Милан и принц помирили и Јанковић поново финансира трку Формуле 1 у Монте Карлу.

Овај судски спор послужио је и мени, када ми једнашвајцарска цементарска фирма у Србији није хтела благовремерно да плати за обављену истражилачкууслугу. Позвао сам се на предметну судску праксу и запретио да ћу их тужити и презентовати које сам податке за њих прикупио.

Али овде није крај о Мулабдићу, Јакуповићу, Јанковићу и другим.

Јанковић је тобоже тужио Међунардну кризну групу неком суду у Њујорку. Али нема ништа од тога. Међународна кризна група правно не постоји. Милан нема кога да тужи. То је ad hoc скуп утицајних људи, који тек тако прате нека збивања и пишу своје извештаје. Де Филипе маше са тужбом и тражи сто милиона долара и говори да он није трговац оружјем.

Тај лик који је написао прдметни извештај, је амерички мормон. Овде је дошао када су почели сецесионистички ратови. Оженио је Српкињу и сада је у Софији. Докторирао је на тему Срба и Србије.

Из његовог угла гледања, за све су криви Срби. Некада се дружио са задарским мормоном Ћосић Крешимиром, са којим се упознао у неком мормонском насељу у Америци.

И тако су у међунардну трговину оружја, поред трговине шерпи и лонаца, умешани Козарскодубичани.

Али неко рече, да је Јанковић Милан алиас Филипе де Цептер из неког села код Великог Градишта на Дунаву, а да се његов отац после рата населио у рављанско село Међеђа, на путу између Козарске Дубице и Градишке.

Радомир М. Мисаљевић

Београд,

15. јун 2016. године

© Овај текст представља интелектуалну својину  Радомира  М.  Мисаљевића  и заштићен  је

као ауторско  и сродно право.