Влајко

Најзначајни догађај који ми се десио за време мог учествовања у српском ослободилачком отаџбинском рату, је познанство и пријатељство са оцем Влајком Грабежом, свештеником из Дрвара и његовом породицом.

Храм Светог Саве у центру Дрвара је веома сређен храм Српске православне цркве. Заслуга за тако добро стање припада оцу Влајку. Отац Влајко изградио је и три храма у околним селима.

Мој долазак у Дрвар је обележен неприхватањем од стране војника и старешина распоређених у Службу за право и морал Команде Другог крајишког корпуса Војске Републике Српске. Тамо није било никог с ким бих се могао консултовати око пропагандно-психолошког деловања и према нашој и према непријатељској страни.

То се пре свега односи на тзв. новинаре, Славишу Сабљића, камермана Милорада Зорића и Зорана Поповића, за кога се не зна шта је радио (осим да је кум Исламовић Алена, који је за све време рата имао отворену крчму у Бихаћу са натписом: Забрањен улаз Србима и псима). Био је и Милан Иванчевић, за кога се исто није знало шта ради, осим да се ухлебио да не иде на фронт са Бихаћком бригадом и као сваки љигавац, припадао је самом себи. Милана сам после убацио у комисију за размену заробљених и тражење несталих лица. Причало се, да је узимао велике паре од српских породица. Био је и неки тип из Грахова, који је повремено долазио у службу и слао чланке за новосадске медије.

Сабљић и овај из Грахова добијали су паре од новина и радио станица којима су пласирали вести. Добијали су паре и од Српске радио телевизије, којој су неколико пута седмично аутобусом слали у Бања Луку материјал смнимљен на видео траку.

Ту је и Сека, дактилографкиња, побегла је из Сарајева са две ћерке код рођаке њеног мужа на периферији Дрвара. Њен муж је остао у Сарајеву, шеф је рачуноводства код мухамеданског министра Делимустафић Алије у његовим фирмама Центрекс и Селект импекс. Тај њен муж је писао царинске декларације на банане, а у сандуцима је било оружје и муниција намењено сецесионистима у њиховој борби против Срба. Она је била наложница Милановом рођаку, иначе начелнику ветеринарске службе у Команди Корпуса.

Били су неки виши официри, којима је Дрвар била пролазна станица из некадашње СФРЈ у нову СРЈ. Слабо је код од њих остајао у Војсци Републике Српске. Због тога су на сваких недељу две дана долазили нови команданти службе, који нису имали појма шта треба да се ради.

Ја сам писао за Срну. Имао сам њихово овлашћење. У Београду сам тог пролећа са још неким, основао Срну.

Бавио сам се пропагандом. То сам знао и лежало ми је. У служби је било формацијско место аналитичар пропагандист. Нико није дошао да ми каже шта треба да радим. Тако да сам ја сâм одређивао и теме о којима сам писао и време када ћу их слати. По правилу, дневно сам израђивао до три чланка и факсом их слао Срни у Пале. Они су вршили селекцију и пласирали вести преко других агенција, новина, радија и телевизија. Моје вести су се појављивале у разним медијима скоро сваки други дан. Од Срне нисам добијао паре за вести које сам им слао. Мој контакт је била госпођа Лиздек. Ништа друго не знам ни о њој, ни о Срни. Срна је на наш факс слала сваки дан много вести из целе Републике Српске и света. То је био добар извор информација и за нас и за Команду Корпуса.

Служба је смештена у делу ресторана хотела „Београд“ у главној улици у Дрвару. Око нас су се мотали и два правника, по формацији војни правобраниоци. Нису имали шта да раде. Један је био из Петровца, надимак му је Швабо, а други је Марко Медаревић, локални адвокат, паметан лик. Њих двојица, као сваки честити згубидани, убијали су време између три оброка на разне начине.

Марко ми је набацио докторку Добрилу Родић, која је као уролог радила у бихаћкој болници. Она је толико патила за Бихаћем и тамошњим Турцима, да сам јој предлагао да се од Мартин Брода преко Спасова спусти кајаком у Бихаћ.

Начелница санитета ми је говорила, да би требало наговорити Добрилу да одради коју смену на ратишту, као што то раде остали дрварски и други лекари. Добрила је говорила: Ово није мој рат.

Нешто ме је од ње одбијало, али сам мотао око ње, да бих имао мало цивилног друштва. Али она је посебан свет. И побегао сам на време од ње. Или она од мене.

После сам је срео на ВМА, када сам обилазио мајку, где је Родићева била на физикалној терапији.

Није њој лако. У Дрвару су сви између себе блиски рођаци. Родићи су на сваком кораку. Они се паре међу собом. Шта друго да раде, неће нико код њих да дође, они неће да иду на друго место.

Дрварска бригада је стекла епитет дезертерске војне јединице. Дрвар су називали Бежиград. Говорили су да је Франц у Зàгријебу једној улици дао назив Дрварска. И све у том фазону.

О чему се ради. Војска је форсирала Купрешко поље и надирала према Ливну. И када је Ливно требало бити ослобођено, Дрварска бригада се повукла са положаја и побегли су главом без обзира. То им се никада није могло ни заборавити ни опростити. Ливно је била важна стратешка тачка.

Општина Дрвар је велика по површини, мала по броју становника, укупно је око 12.000 житеља.  Град Дрвар има око 3.000 становника. Дрвар је 1991. године примио велику количину људства и технике у бежанији из крајева где су протерали тадашњу ЈНА. Дрвар је све своје капацитете дао Војсци. Основан је Други крајишки корпус Војске Републике Српске са седиштем у Дрвару. Све мушко становништво је мобилисано, што у Дрварску бригаду, што у остале јединице Корпуса.

Дрварска бригада држала је положаје према Бихаћу, на Грабежу.

У септембру месецу 1992. године појавило се прво избегавање одласка на ратиште. Смене су трајале по 15 дана. И када је дошао ред, они борци који су требали ићи на Грабеж, нису хтели да иду. Скривали су се по горама и шумама. Јурила их корпуска војна полиција, али није их могла наћи.

Гледам са стране и видим, нема никакве активности да се народ мобилише и да иде на фронт. Локална радио станица само пушта народњаке, нема ни помена о одласку на фронт. Политичке странке не излазе међу народ. Команде Бригаде и Корпуса не предузимају ништа. Никога није брига што су на бихаћком ратишту борци преко 20 дана, да они могу да се повуку са линије и да Турци могу да пробију фронт и да дођу до Петровца, а Богами и до Спасова, а то је тако рећи предсобље Дрвара.

Одлучим да мало анализирам узрок дезертерства. Немам кога да питам. Никога није брига. Осуђују Дрварчане глобално, да су побегуље, што не прихватам: одговорност је појединачна.

Ја сам написао доста добру и обимну анализу узрока и појавних облика избегавања одласка на ратиште. Писала је Сека на рачунару којег је Поповић у бежанији донео из Бихаћа. Када сам сазнао за Секу и њеног мужа, нисам више ништа радио с њом. Анализу није нико читао, али она је за мене значајна, у контексту времена и простора.

И тако ја одем до оца Влајка. Прими ме лепо, супруга Драгица и он. Ту је и син, матурант гимназије, ћерка је на студијама фармације у Београду.

Питам ја, кажите ви мени зашто Дрварчани не иду у рат. Има она песмица „Ој Дрвару три пут си горио, алʼ се Шваби ниси покорио“.

И Влајко каже, али од та три пута, Дрварчани су сами два пута палили свој град Дрвар.

Значи, Дрварчани нису никакви јунаци, него чак напротив. А од оног рата, Дрвар је живео веома добро само зато што је ту био Тито у ратно време и што је жив побегао из пећине. Он је свакоме дао пензију, направили су град. Нико није имао потребу да ради, све су добијали од Тита. И народ се успавао. Комунизам га је дотукао. Када су хрватске усташе и Турци поново навалили, Дрварчани се нису снашли.

Отац Влајко је неколико пута долазио код мене у хотел „Београд“.

Славиша Сабљић, као потомак комуниста и човек кога је направио Фикрет Абдић у Великој Кладуши, није ни погледао свог земљака Влајка, православног свештеника.

Сабљић је на све стране ширио антипропаганду против Српске православне цркве и против оца Влајка.

Колико је Сабљић поштован у Дрвару говори податак, када му је мајка преминула, нико није отишао на сахрану. Само је Сабљић сам ишао из кола са посмртним остацима његове мајке.

Са Влајком сам ишао у Трубар, место одакле је војвода Голуб Бабић. Влајко је тамошњу цркву уредио. На жалост, село је скоро празно.

Влајко ми је дао књигу „Илирска писма“ од Артура Џ. Евенса, из које сам мало више сазнао о људима и поднебљу. На жалост, ратни вихор ми је књигу одувао, незнано где.

Отац Влајко ми је поменуо књигу „Дрварски дневник“, коју је написао Јеврејин Ервин Шинко. Рече, у тој књизи се помиње Мисаљевић Божидар, вероватно твој рођак. Кажем, то је мој најстарији стриц. После ту књигу добијем од дивне Милеве Пузигаће и читао сам је неколико пута. И Шинко је критичан према Дрварчанима, али је одушевљен мојим стрицем Божом.

Главни штаб Војске Републике Српске донео је наредбу о оснивању органа за морал по бригадама. Утврђено је, да то буду свештеници из епископије где корпус има зону одговорности.

И тако Влајко и ја направимо наредбе за све бригаде у Другом крајишком корпусу. Наредбе потпишу владика Хризостом и генерал Борић Грујо командант Корпуса. Свака бригада имала је свог свештеника.

Отац Влајко је предлагао да седиште епархије Бихаћко-Петровачке буде у манастиру Рмањ, у Мартин Броду, који је из 15. века. Владика Хризостом није хтео ни да разговара на ту тему, било му је забачено.

Владика Хризостом је сада епископ Зворничко-Тузлански са седиштем у Бијељини и један је од кандидата за митрополита Дабро Босанског.

Влајко и ја организујемо прославу Божића у ратној 1993. години. У то време био сам у Одељењу за службе Другог батаљона војне полиције Другог крајишког корпуса. Прославу смо организовали у Радничком дому, где је била смештена војна полиција. Влајко је урадио све по правилима Српске православне цркве. То је било прво обележавање Божића у Војсци Републике Српске.

Влајко је испред Храма Светог Саве организовао паљење Бадњака. То је за дрварске и официрске комунисте био јерес. Али Влајко је све издржао.

После смо организовали и дочек Српске Нове године. Официри комунисти хтели су да ме у топ ставе, али војска није дала. Народ је био жељан игара, па макар повод била Српска вера.

Храм Светог Саве у Дрвару, за мојих годину дана боравка, бандити су обијали три пута. Ништа нису узели, само су нанели штету вратима и брави.

Никада нису расветљена ова кривична дела тешке крађе. Неспорно је, да су то чинили Срби, јер у Дрвару није било других.  

Влајко и Драгица познавали су Родић Добрилу и било им је драго да је она нашла неког да се скраси. Из тога сам осетио, да са Родићевом нешто није уреду, када је у позним годинама била сама.

Ма ни ја нисам бољи, ако нисам и гори.

И Влајко оде у Ливно.

1991. године патријарх српски Павле освештао је крипту у тамошњом Храму Успења Пресвете Богородице. У крипту се положени посмртни остаци неколико хиљада убијених Срба по ливањским јамама. Хрватске усташе су Србе клали где су год стигли. Срби су тек након 50 година сакупили кости и сместили их у крипту Храма у Ливну.

Та црква је позната и по дивним иконама.

Добијен је податак, да је црква оштећена и да су кости избачене из крипте.

Уједно се сазнало, да су хрватске усташе преосталих око 200 Срба сакупили у једно село од кога су направили логор за Србе. Логор је био ограђен жицом. Није било ни хране ни воде за затворене Србе.

Дуго су трајали преговори са хрватским усташама да неко оде у Ливно и да види у каквом је стању и црква и крипта са посмртним остацима и да се обиђу заробљени Срби.

Преговори су се одвијали мимо Команде Корпуса, јер то официре није занимало.

Владика Хризостом није хтео да иде у Ливно.

У децембру 1992. године отац Влајко оде у Ливно. Његова пратња је био Комарица Фрањо, католички бискуп бањалучки.

Он је гарантовао да ће се Влајко вратити жив и здрав из Ливна.

У Бањој Луци је велика нова католичка црква. Нико је никада није дирао. Ни бискупа Фрању нико није ни мрко погледао.

Фрањо је стигао Дрвар, отац Влајко му се придружио и отишли су до линије разграничења. Тамо су их преузели усташе из тзв. хрватског већа одбране.

Отац Влајко вратио се у Дрвар истог дана, предвече.

Отишао сам код њега кући, да чујем како је било у Ливну. Он је био под страшним утиском. Дуго му је требало да прикупи снаге да би могао да прича. Његова прича праћена је сузама у његовим очима.

Храм Успења Пресвете Богородице у Ливну скроз је похаран. Украли су звона на цркви. Скинули су велика врата. Све су из цркве изнели. Иконостас су оштетили. У цркви су биле краве и овце.

Када су улазили у Ливно, на улици испред цркве играла су се нека деца. Влајко је боље погледао и видео је, да играју фудбал са лобањом, коју су узели из крипте. Крипта је обијена и кости су разбацане.

Влајко је обишао и логор за Србе у неком селу. Људи су изнемогли, гладни, жедни, прљви. Имао је нешто хране и то је дао логорашима.

Нико није дошао код Влајка да га пита за Ливно, ни из војних, ни из цивилних власти. Није га питао ни владика Хризостом.

Отац Влајко је са породицом избегао у Ниш. Ту је био у Саборној цркви Православне епископије нишке у време када је владика био Његово Преосвештенство епископ нишки господин Иринеј, садашњи партијарх српски. Влајко је и у Нишу наставио са црквеним градитељством. Основао је црквени хор. Много тога је урадио отац Влајко.

Син му је завршио Православни богословски факултет Универзитета у Београду. Докторирао је тоеологију у Русији.

Ћерка је завршила фармацију и теоголију. Удала се у Новом Саду, има двоје деце. Њен супруг је свештеник, секретар је Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког, сомборског и сегединског Господина др Иринеја.

Отац Влајко и попадија Драгица пензионерске дане уживају у Нишу.

Радомир М. Мисаљевић

Београд,

16. јун 2016. године

© Овај текст представља интелектуалну својину  Радомира  М.  Мисаљевића  и заштићен  је

као ауторско  и сродно право.