Ђокић
Бранимира познајем од пролећа 2003. године.
Од
тада, па до 2016. године, у различитим новинарским облицима, доставио сам
податке, на основу којих је именовани написао апроксимативно до стотину
чланака.
То се
односило на различите медије.
Због
бројности медија у којима је предметно лице радило и због престанка излажења
многих у којима је лице радило, не могу све навести („Национал“, „Интенационал“, Таблоид“, „Идентитет“,
„Вести“...).
Ни
један податак који од мене добијен, није био побијен.
Преко
Ђокића са мном су контакте остварили многи новинари београдских редакција
(„Вести“, „Политика“, „Данас“, „Прес“, „Курир“, „Блиц“, Ало!“, „Студио Б“...).
Мени
непознато лице искористило је Ђокићев интервју са мном и исти противправно
употребило као прилог своје докторске дисертације.
Односи
између Ђокића и мене су били коректни.
У
складу са мојим животом и радом, никада се нисам експонирао.
Одласком
у старосну пензију (1. јануара 2016. године), чешће сам почео долазити у крчму
„Кафе блу“ која се налази у Тржном центру „Нови Београд“, са стране према
Булевару Михаила Пупина, с обзиром да живим у крају.
Приметио
сам да и Ђокић залази у исти угоститељски објекат.
Повремено
ми се јавља, тек када му се ја први обратим.
Осетим
да му је непријатно када ме види.
Шта ме
брига, ово је мој крај, а његов крај је Вишњички венац и пут за гробље Лешће.
Али то
није битно.
То је
ствар породичног васпитања.
Какво
је понашање изнео из Ђокићеве куће, тако се понаша и на улици.
А и ја
волим да попијем продужени еспресо без шећера и млека са обичном водом, сам са
собом.
Повремено
прочитам неке новине, али ретко.
Ђокић
ми је безброј пута импутирао мој однос са Српском радикалном странком.
Није
обраћао пажњу на моје усмене одговоре да са том политичком странком (а ни са
другим политичким странкама) немам никакву везу.
Постао
је неугодан, па чак и безобразан, пребацујући ми учестало за однос, који не
постоји (па шта и да јесам члан Српске радикалне странке или било које друге
политичке странке, је ли то Ђокић контролише ко је ко у појединим политичким
странкама).
Ђокић
Бранимир је за тај догађај знао, али као свака битанга, он се мангупски правио
да је заборавио моје излагање и увек ми је у сусретању пребацивао (непостојећи)
однос са Српском радикалном странком.
Ђокић
Бранимир је добро знао, да повезивање мене (у то време сам био у својству
истражиоца, предузетника) са било којом политичком странком или другом
формалном или неформалном групом, представља за мене штету, јер се тако
одвраћају потенцијални комитенти од моје тадашње српске истражилачка агенције.
Тај
догађај уверио ме је, да је Ђокић антисрбин, јер ме напада за однос према
српској националној политичкој странци.
Ђокић
је гадљив према Српској радикалниј странци.
Ваљда
му је такав задатак.
Није ме
нападао за (непостојећи) однос према некој тзв. проевропској политичкој
странци.
Значи,
Ђокић Бранимир је антисрбин.
Али то
је његово право, као што је моје право да не припадам нигде (барем што се
политике тиче).
Једном
ми Ђокић рече, да он ради за неки од полицијских синдиката, што ме је зачудило.
Као
прво, противник сам синдикалног организовања полицијских службеника и осталих
лица запослених у МУП-у.
Ако
новинар ради у полицијском синдикату, а по новинарском задатку прати тамну
страну живота људи, онда губи својство новинара (читај: постаје гласноговорник
једне групе полицајаца која је организована у синдикату где Ђокић активно
ради), није више објективан, него је дибидус пристрасан, није му стало до
истине (неспорна чињеница), него натура ставове своје групе, полицијске групе.
Полиција
никад нема истину: она има индицију и основу сумње (основану сумњу има
тужилаштво, оправдану сумњу има истрага, суд правноснажно утврђује истину, тек
толико да се зна).
Али
мене се то не тиче, вероватно му је руководство дневних новина „Вести“ одобрило
да ради предметну допунску делатност, у намери да кроз неки од полицијских
синдиката прикупља податке из полиције и то пласира у чланцима који се
објављују у дневним новинама „Вести“.
И то је
опет против мојих начела.
Ако
жели истину (што је аксиом новинарства, а Ђокић је на последипломским студијама
на Факултету политичких наука и није незналица), морао би онда да се мота по
свим, не зна им се број, полицијским синдикатима.
Да
истакнем, да сам поносан на Ђокић Бранимира, барем у његовом радном и животом
периоду док је контактирао сам мном и док је састављао чланке на основу
података које од мене добијао (тзв. кредибилан извор).
Мноштво
тога је била ексклузива, што му је омогућило да у безпоштедној новинарској
борби за место под сунцем, стекне уважени третман.
И дође
Рождество Пресвете Богородице - Мала Госпојина, среда, 21. септембар лета
преступног Господњег 2016., око 14 часова, место збивања: Блу кафе.
Седео
сам сâм за
својим столом и читао, не сећам се које
новине.
Ђокић
је напуштао кафану, са мени непознатим мушким лицем.
У
пролазу Ђокић ме пита: „Хоће ли бити рата“.
Ништа
му не одговорих, јер не знам да ли ће бити рата.
У
сваком случају, опасно питање, постављено од опасног човека, постављено опасном
човеку.
Ово су
опасна времена, насловне странице данашњих новина су пуне ратних тема.
Тотално
сам безначајно лице у констелацији васколиких снага, тако да немам појма шта се
ради изван мога животног окружења, које јако скучено.
И не
занима ме.
О томе
сам пре неколико месеци званично обавестио Ђокића рекавши му, да потребу за
писањем (лупање празне сламе) и „експонирањем у јавности“ остварујем преко
своја три јавна блога (misaljevicagumno.blogspot.rs,
srpskistrazilac.blogspot.rs, pravacglasilo.blogspot.rs) и преко свог јавног твитер налога
(twitter.com/rmmisaljevic1).
Ја,
који сам био ратник, који сам у рату изгубио леву руку (а Ђокић све то добро
зна), не прижељкујем никакав сукоб, а камо ли рат.
За
Ђокића је рат податак за новинарски чланак, а за мене је рат трагедија држава,
појединаца и група.
Ђокић
је упознат да сам ја српски националиста, да сам учесник српског ослободилачког
отаџбинског рата од 1992. до 1996. године, да сам ратни војни инвалид, да сам
ванстраначки оријентисан, да сам аполитичан (једино ако се под политиком сматра
српски национализам, а не шовинизам).
Преко
овога Малогоспојинског догађаја не смем прећи.
Ђокић
не сме мени тако да се обраћа.
Шта је
требало да урадим, да скочим, да се побијем с њим, да га речима нападнем и
слично.
Не, то
није мој стил.
Ја то
од Ђокић Бранимира нисам заслужио.
Пошто
он, као сваки честити новинар, нема ни образ и ни част, ја не могу рећи: срам
те било Ђокић Бранимиру, талогу људски.
Ђокић
ради за дневне новине „Вести“ и дневне новине „Вести“ морају да сносе
одговорност за понашање Ђокић Бранимира.
Питање
упућено мени: „Да ли ће бити рата“, указује на следеће:
- ја
сам ратни хушкач и једва чекам да се закрви,
- ја се
крећем у друштву ратних хушкача и ја знам када ће почети рат,
- ја се
крећем у друштво високих и ниских војних старешина који се „припремају“ за рат,
- ја се
крећем у друштву политичара, који знају да ли се Србија припрема за рат,
- ја се
крећем у друштву потенцијалних српских непријатеља у рату и они ми јављају када
ће напасти Србију и Републику Српску,
- ја
знам где ће се водити рат,
- ја
знам које ће бити зараћене стране у ратном сукобу,
- ја
знам који су ратни циљеви,
- ја
једва чекам рат, како бих ишао у рат и тамо клао домаће и друге турке, шиптаре,
усташе, амере, бечке коњушаре, мађароне, вмровце, бугаре, румуне, натовце и
остале српске непријатеље,
- ја
сам ратни профитер и од рата зарађујем (признајем да сам ратни профитер: примам
ратну инвалиднину за изгубљену леву руку у месечном износу из Републике Српске
од 25,71 евра),
- кад
већ знам да ће
бити рата и кад знам када ће рат почети (што произилази из Ђокићевог питања),
онда Ђокић на тај начин тражи од мене тај податак, како би га уврстио у свој
чланак и тако обезбедио за себе и за дневне новине „Вести“ ексклузиву,
- ја
сам нечији шпијун, који се прави да тек тако без везе два до три пута месечно
попије продужени еспресо без млека и шећера са обичном водом у „Блу кафеу“ и
ова лица која раде у тој крчми, морају да пазе какви им гости улазе на врата,
- ја се
крећем по местима где се људи скупљају и прикупљам податке о рату,
-
његова је логика: једном полицајац, увек је полицајац, једном истражилац, увек
истражилац, једном ратник, увек ратник и због тога пита мене: „Када ће почети
рат“, јер сматра да сам ја детаљно упознат са ратним припремама свих зараћених
страна.
И тако
Ђокић Бранимир, заменик уредника рубрика Црна хроника у дневним новинама
„Вести“, направи од мене опасног човека, човека који припрема ратно стање,
човека који се припрема за рат, човека који друге припрема за рат, човека који
зна када и где ће почети рат.
И од
тако опасног човека (тј. од мене) исти тај Ђокић Бранимир у крчми тражи одговор
на питање: „Хоће ли бити рата“.
Ништа
то није безазлено.
Питање
није безазлено.
Ђокић
није безазлен.
Ја
нисам безазлен.
Од
дневних новина „Вести“ тражим:
- да
прибави писану изјаву од Ђокић Бранимира на околности ове пријаве,
- да
раскине радни однос са Ђокић Бранимиром на основу догађаја из ове пријаве,
- да му
не исплати ни последњу зараду, ни накнаду зараде по основу отпремнине,
- да
говњивом мотком истерају Ђокић Бранимира за сва времена из свих просторија
дневних новина „Вести“,
- да му
се забрани приступ у просторије дневних новина „Вести“,
- да се
обавесте сви медији о злочиначком понашању Ђокић Бранимира, како би се спречило
да се Ђокић Бранимир запосли у неком од српских медија,
- да ми
се дневне новине „Вести“ писано извине због овог незаконитог понашања њиховог
заменика уредника рубрике Црна хроника Ђокић Бранимира,
- да се
писано извињење заведе у деловодни протокол, печатом дневних новина „Вести“
овери и потпише од стране Видаковић Александра и Видаковић Душана,
- да ми
се извињење достави поштом,
- да се
то извињење објави у једном од дневних новина, а не у дневним новинама „Вести“,
- да се
урамљено извињење дневних новина „Вести“ трајно окачи на видно место на зиду просторије
у којој је смештена редакција дневних новина „Вести“ у Београду, у Палмира
Тољатија 5 (и то на зид који је на источној страни централне редакцијске сале,
на место где се каче освећене иконе свеца).
Не
желим никакву полемику.
Не
желим разговор ни са ким из дневних новина „Вести“, ни са инкриминисаним Ђокић
Бранимиром.
Не
желим разговор са лицима из полицијског синдиката за кога Ђокић ради.
Не
желим разговор ни са другим полицајцима.
И немој
да ми Ђокићеви или други полицајци почну да прете угрожавањем мога живота и
тела.
Не
желим разговор ни са ким из било из које формалне или неформалне групе
новинара.
Након
саветовања и размене мишљења, одлучићу, да ли ћу спорну правну ствар издићи или
на кривичноправну или на грађанскоправну ствар.
А што
се тиче дневних новина „Вести“, могу усвојити или одбити или одбацити ову
пријаву, а Ђокић Бранимира могу наградити за храброст због напада, вређања,
клевећења, угрожавања сигурности српског
грађанина.
Тражи
се хитност у поступању.
Радомир
М. Мисаљевић
Београд,
24.
септембар 2016. године
© Овај текст представља интелектуалну својину Радомира М. Мисаљевића и заштићен је
као ауторско и сродно право.
