Негативан

Један од првих истражилачких предмета био је са сидом.

Мене је Међед још пре упознао са том болешћу. Оно што је требало да знам, сазнао сам од њега,  шефа болничке лабораторије.

Према томе, могао сам мериторно да прихватим посао и да га решим на најбољи начин.

Он је дошао код мене и лагао ме. То није битно. Комитент је увек у праву. Он плаћа.

Рекао ми је, да је користио услуге проститутке, али да није било полног односа, него су се додиривали рукама.

Сумња да је заражен сидом.

Кажем ја њему, не може се сида тако пренети. Мора бити сношај у целости.

Он понавља, није било. Па кад није било, нема ни сиде. Он каже, то је било пре неколико седмица, не могу да спавам мирно, бојим се да нисам заражен. Бојим се да не пренесем болест на жену и на децу.

Кажем ја њему, нека иде да се тестира на вирус ХИВ, па ће видети има ли сиду или не. Он скочи, каже, немам храбрости да се суочим са болешћу.

Тражи да нађем ту девојку и да њу одведем на тестирање на сиду.

Моје убеђивање није помогло, он не пита колико кошта, него само хоће да се она нађе и да се одведе да дâ крв, да се крв анализира на сиду и само тако ће бити миран.

И прихватим ја посао. Да се не лажемо, пара је у питању.

Направим ја план. Треба се убацити у те воде полусвета, наћи девојку, пронаћи која је лабораторија овлашћена да ради тест на сиду и замолити девојку, ако треба и да се плати, само да дâ крв ради тестирања на сиду.

То је било у пролеће 2001. године.

Моја сарадница Дубравка је дефектолог. Прихвати она да се представља као проститутка која тражи посао, да зове тзв. агенције за пословну пратњу, да тражи посао за себе и да кроз разговор помене име девојке која је била са Слободаном комитентом. Тако бисмо је нашли.

Проститутке су везане за макрое. Нема самосталних профукњачица, ко тврди другачије, он лаже.

Дубравка је то добро урадила. Ем је женско, зна лагати, ем је дефектолог, зна каквих све бизарних и пропалих ликова има.

Дубравка је удата, има ћерку. Ово је њој било занимљиво, а и солидно плаћено.

Нашли смо три јавне куће у граду у којима се девојка мотала: на крају Француске на раскрсници са Цара Душана, у Македонској, у Мајке Јевросиме.

Морао сам ангажовати још неког сарадника. Био је неки бивши полицајац, избеглица из Републике Српске Крајине. Није био страшљив, што се показало добро.

Друге нисам ни ангажовао, није требало, а и нисам их упознао.

Дубравка је лоцирала три јавне куће и кренули смо.

Овај сарадник и ја смо ишли од једне до друге. Полицијски посао, рат и још много тога, створили су код мене такав осећај, да немам страха. То није добро.

Нису хтели отварати врата, па смо морали улазити на силу.

И нашли смо је у једном од та три стана.

Ја сам с њом разговарао два пута, а Дубравка једном.

Није хтела да чује да иде на тестирање на сиду.

Чак се и не сећа Слободана, мог комитента, њеног клијента. Каже, ко ће упамтити све ликове који долазе код ње.

Претходно сам утврдио које су овлашћене лабораторије. Од државних, то је Градски завод за јавно здравље, а од приватних то је лабораторија на Цветном тргу.

Обе желе то раде, доста кошта па су заинтересовани, али лице које се тестира мора добровољно доћи код њих и да му се стандардизовано узме крв за тестирање на ХИВ вирус.

Како добровољно, када сексуална радница неће да чује. Они неће да иду на терен да узимају крв, кажу то је сложен захват и мора лице доћи у просторије лабораторије.

Сва та дешавања трајала су око десетак дана. Са Слободаном сам се чуо скоро сваки дан. Он је сваког дана био све гори и гори. Увртео себи у мозак, да сам ја њему и терапеут, па је ме звао због разних разлога. Једном сам с њим ишао на пиће и јело на земунски кеј. Толико се био напио, да сам га онако уплаканог и пијаног морао возити кући негде у Земун.

Почео је да испољава суицидно понашање.

Шта човек да ради с њим.

Још таман треба да се убије, а ја с њим закључио уговор, издао му признаницу на примљен предујам, све по правилима. Има да ме повежу с њим и док ја објасним да немам никакве везе са Слободаном...

И припремим ја терен у приватној лабораторији на Цветном тргу.

Ту има неколико кафана. Договорим се са Слободаном да ћемо се наћи у једној. Са мном је била сарадница Дубравка, као сведок, нека буде ту присутна, шта знам шта ће избезумљен човек да уради.

И причамо нас троје, тако нешто без везе.

Ја му предложим да одемо до суседне зграде да нешто погледамо. Он пристане. Попнемо се на спрат, врата су отворено, техничар припремљен.

Слободан није свестан где је дошао. Сместимо га на столицу, заврне рукав, стегну му мишић, игла и изваде крв.

Слободан шокиран. Није се овоме надао. Извучем га из лабораторије, да не би направио сцену. Он је избезумљен.

Кажем, ћути, добићеш брзо резултате, за неколико дана.

Одвезем га кући.

Мени су објаснили стручњаци из лабораторије, да постоје два резултата: једна је елиза, добија се за неколико дана и није поуздана, а други је прави тест и резултати се добијају за десетак дана. Нешто треба да се ради, па кад се то заврши, добијају се поуздани подаци. За мене је то довољно, да не улазим у детаље.

Али то није довољно за Слободана.

Зове сваки дан. Сад је дибидус избезумљен.

Шта све човек не мора да трпи на послу и за паре. И нека неко каже да је лако бити српски истражилац.

Добијем ја елиза резултате. Слободан је негативан на вирус ХИВ. Али ови из лабораторије се ограђују: то није поуздано, морају се чекати прави резултати.

Однесем ја Слободану, он сав срећан. Каже, не требају ми они резултати. Убеђујем га ово није довољно и да није поуздано. Баш њега брига. Тражи своју крв назад.

Како крв назад, кад анализа није готова.

Прође неки дан, зове он. Нашао друга са студија, који је неки министар у тадашњој Савезној влади и овај му рекао да морају да му врате крв и да не мора чекати праву анализу. Почне да прети да ће направити лом у лабораторији. Чак је ангажовао и тадашњег министра здравља.

Ја га смирујем али не вреди. Кажем му, уговор имаш са мном, мене тужи. Они с тобом немају ништа.

Опет он зове и прети. Врати ми крв. Рекао министар да вратиш крв. Нећу да чекам праву анализу.

Како су ови са стране повезани. Када треба учинити неко зло, одмах се нађу. Што нису помогли Слободану да скупи храброст и да извади крв. Сада када сам ја то све урадио, њима је лакнуло и хоће што пре да се свега ратосиљају.

Ма брига мене.

Одем ја у лабораторију и замолим да ми дају Слободанову крв. Морао сам да плаћам и оно што није урађено, да мољакам, да се извињавам. И дају они епрувету са крви.

Одем је код Слободана и дам му крв. Опсујем и њега и крв и профукњаче белосветске.

Прође неко време, стигне ми опомена за порез по рачуну за услугу коју сам Слободану обавио. Пошаљем ја њему рачун на износ колико је Пореска управа одредила порез по рачуну на његово име.

Неће да плати. Почне да прети. Каже, доћи ће цела странка и има да ме убију све са председником на челу.

Опсујем ја и њега и странку и председника.

Радомир М. Мисаљевић

Београд.

9. јун 2016. године

© Овај текст представља интелектуалну својину  Радомира  М.  Мисаљевића  и заштићен  је

као ауторско  и сродно право.