Падао је снег, не велики. Зима се примицала свом крају. То
су били њени последњи ледени уздисаји, на почетку ратне, 1993. године.
У граду је пијачни дан. На пијаци мало људи. Рат је. Нема ко
да ради по њивама, пашњацима, воћњацима, у шталама.
Мало има сира. А сир је неки посебан, није ни стар, ни млад,
нека средња жалост, али је тврд.
Коме пијаца и треба, када су сви на ратиштима. Хране се људи
на казанима у јединицама. Војска храни народ.
Неко је јавио, да је у једној попречној улици ухваћен страни
официр, са наша два држављанина. Иду около и снимају фотографским апаратом и видео
камером.
Народ се сјатио око њих, не дају им проћи, зову органе.
Цивилна полиција неће да се меша, кажу то је војно лице. Какво војно лице, када
је странац, црнац.
Рат је помогао цивилној полицији да ништа не ради.
Ови из Команде корпуса траже да изађе војна полиција. Већ у
старту се осећа да Команда благонаклоно гледа на странца. Као, није то ништа
страшно, само да се народ смири. Значи, није њима стало до шпијуна и шпијунаже,
него им смета што се народ узбунио због шпијуна.
Одемо ми у улицу и видимо да су се људи скупили око ово
троје и не дају да иду, све док не дође власт. Остало је код народа нешто од друштвене самозаштите и у сваком странцу гледају шпијуна. Сасвим исправно.
Официр је странац, црнац, из Кеније, има чин потпуковника. С
њим је женска Српкиња из Книна, преводилац, Ту је и Србин возач.
Сетих се својих студентских дана и Клуба уједињених нација
Правног факултета у Нишу, када сам еманциповао црнце, Арапе и остале странце.
Сада, они нас пацификују.
Шта раде у Дрвару, питам ја. Ова женска прича, да су пошли
на излет из Книна. Какав излет, Книн је удаљен преко сто километара, зашто не
иду на излет на територију Републике Српске Крајине. Тамо је место УНПРОФОР-у,
а не на територији Републике Српске. Овде се могу третирати као агресори, а
Бога ми и као шпијуни. Немају ни дозволу за кретање по нашој територији. Ови
наши код Кистања пустили их без везе, општи хаос.
Ја хоћу да их склоним са улице, нема шта да се обавља информативни
разговор пред цивилима. Постоји канцеларија за то у Радничком дому, где је
смештена војна полиција.
Узмем од њих видео камеру и фотографски апарат.
Мислим, урадићу све по Правилу службе, написати службену
белешку, њих задржати док Команда не одлучи шта ће бити с њима.
Долази заставник из Одељења за обавештајно безбедносне
послове Команде. Каже, рекао потпуковник Митровић Микајло да их пустиш. Како да их
пустим, то су шпијуни. Нису шпијуни, залутали људи. Како залутали, возикали се
по нашим положајима читав дан. Пуштај, таква је наредба. Нећу.
Видим, да ови из војне полиције који су из Дрвара стају на
страну овог заставника. Остадох сам. Кажем, узећу камеру и апарат. Опет
заставник, не може. Узећу видео траку и фото апарат, а видео камеру нека носи
са собом.
И тако, на пијачни дан, мало даље од пијаце, ја се цењкам са српским подофициром шта да радим са шпијунима.
После неког времена, тај је заставник постао заменик
команданта Другог батаљона војне полиције Другог Крајишког корпуса Војске
Републике Српске, а водник Вујасиновић Зоран, дотадашњи командир Команде стане Команде
корпуса, ванредно је унапређен у чин поручника и постао је командант батаљона
војне полиције.
И пустим ја ово троје да иду. Нећу да се поздрављам с њима,
они се љубе са заставником.
Понесем видео траку и фото апарат.
Одемо у дежурну службу војне полиције, где смо имали видео
рекордер и телевизор.
На видео траци снимак наше артиљерије у Грахову. На путу
Дрвар - Книн постоји мотел. У том мотелу је смештена команда батаљона земаљске
артиљерије, све са топовима и возилима.
Пркео пута мотела је етно село. То је тобоже реплика насеља
у коме је живео Пуцар Ђуро Стари. Граховљани су се одужили Пуцару изградњом овог
насеља са жељом да путници намерници стану и одморе се када иду на море. Ђуро
није доживео да се одмара у репликама кућа и вајата у којима је растао.
Црнац је добро снимио наше топове. Наша стража није га
спречавала у снимању. Он је снимао сваки топ посебно и за сваки топ је давао
борбена својства. Видело се да је у питању артиљеријски официр.
Позовем ове у Команди и кажем, снимак је шпијунски, пустили
сте шпијуна. Баш њих брига. Кажем, човек сада зна које топове имамо, количину и
калибар. Пренеће то хртватским усташама и муслиманима у Бихаћ.
Ту сам траку држао неко време, а после је бацио. Ја сам
ситна риба у констелацији снага, што се после и потврдило.
Грабеж, са свим нашим топовима је пао. Изузев Шипова и Крупе
на Уни, сва места у зони одговорности Другог крајишког корпуса сада су у
саставу ФБиХ и њихових кантона/жупанија.
Привремено заузета територија дела Републике Српске.
Фото апарат сам задржао. У питању јер марка Олимпус. Нисам
знао руковати с њим. Не знам коме сам га дао. Жао ми је што га нисам дао
фотографу Драгуљуби Дражи, мом тзв. брату близанцу.
Од тада, нећу ни да погледам производе марке Олимпус.
Начелник штаба Корпуса, Влаисављевић Мића имао је сина, који је био у
усташкој војсци у Шибенику. Његова ћерка је удата за уваженог хрватског усташу у Сплиту.
Његова жена, Северномакедонка, успоставила је с њима везу преко Међународног црвеног
крста, који се мотао по Дрвару и околини.
Мићина улога (а Бога ми и улога команданта Корпуса генерала Борић Грује) у паду Другог крајишког корпуса Војске Републике Српске нејасна је,
барем мени. Али ко пита мене за било шта. Нико.
Моје је да изнесем чињенице на видело.
Дошли су црнци да мене еманципују и пацификују.
Радомир М. Мисаљевић
Београд,
11. јун 2016. године
© Овај
текст представља интелектуалну својину Радомира М.
Мисаљевића и заштићен је
као ауторско и сродно право.
