Бомба

Први пут су ме бомбардовали у петак, 13. септембра 1991. године, почевши од 11 часова.

Неко каже гранатирање, неко бомбардовање. Није важно важно како се каже, него је важно остати жив и здрав.

Тога петка био сам код стрица Милорада у Мисаљевића кући. Чули смо када је прва граната пала. Било је негде у близини.

Сишли смо у подрум. Иначе, Мисаљевића кућа позната је по томе, што има подрум, који је укопан још у 19. веку, што је за оне прилике било реткост.

На кући је висок кров, јер је наш предак планирао да зида и други спрат. Значи, ако погоде нашу кућу, пројектил мора проћи кроз кров, плафон и патос првог спрата и кроз патос приземља и да прође у подрум.

Да је био већи калибар и да су погодили кућу, тешко бисмо извукли живу главу, јер је све то дотрајала конструкција.

Када је почео рат 1990. године (од оног дана када су хрватске усташе избациле Србе из Устава), ја сам себи одредио да нећу да погинем од гранатирања, него ћу уредно да се склоним од дејства бомби и граната и нећу да ме убију на стражи, јер нећу стражарећи заспати.

Тако је и било свих година ратовања.

То прво гранатирање трајало је негде до 14 часова. Гранате су падале свуда око нас, што указује да су хрватске усташе из Банијске Дубице гађали улице насељене претежно српским становништвом.

Када је бомбардовање постало ређе, изашли смо из подрума. Нашу кућу нису погодили. Видело се, да су гађали минобацачима од 60 мм. Имали су доста муниције, пошто је гранатирање тако дуго трајало. Према гелерима утврђено је, да је муниција страног порекла.

Погодили су кров Храма Светих апостола Петра и Павла, који је мало даље од нас, такође у Јежевици. Тај Храм изграђен је на нашој земљи, коју је наш предак поклонио Српској православној цркви у 19. веку за изградњу Храма и школе у оквиру Храма. Од школе, коју сам и похађао, после су направили Светосавски дом.

Погодили су жену у Ђоловима. То је мајка докторке. Та докторка је током рата све време провела на ратиштима уз 11. Дубичку бригаду. После се удала за командира инжењерије у бригади, коме је  мајка католкиња, а отац Србин православац. Жена је погинула на лицу места. Гелер јој је пресекао врат. Кажу да су гађали кућу оснивача локалне Српске демократске странке, који има кућу у крају где је несрећна жена живела.

Погодили су зграду Полицијске станице, десетине зграда, фабрике. Све су гађали. Видљиво је да, су имали јасне и прецизне циљеве. То указује да су пред рат украли наше карте и однели их преко. Био је један католик Јосип, који је као геометар радио у нашој Шумарији, где су биле доста прецизне геодетске карте, остале од премера општине из шездесетих година прошлог века.

Иначе, њих из Банијске Дубице радило је Козарској Дубици скоро 800. Њихови ђаци су деценијама ишли у основне и средње школе код нас.

Какви су то људи, који из чиста мира гранатама убијају људе који су им омогућили да раде и зараде, да се школују, да се венчавају међусобно.

Код њих је била наша ауто радионица.

Од нас су добијали електричну енергију.

Када је изграђен водовод из Међеђе, несебично им је дозвољено да се бесплатно на њега прикључе.

Много тога су добили од Козарске Дубице претходних деценија.

У Банијској Дубици неко време се крио и Краљ Петар Први Карађорђевић Ослободилац, Петар Мркоњић. Он је поклонио два звона за тамошњу Српску цркву и два звона за храм Светих Апостола Петра и Павла у Међеђи.

Иако је тамо живело много  више Срба од католика, додатне усташке снаге дошле су са других подручја, пресекли су све везе и протерали и побили тамошње Србе.

Пре гранатирања срушили су мост на Уни. Био је велики леп бетонски мост. Пре њега био је дрвени мост. Када су га рушили, нису могли из једног пута, па су то радили три пута у два дана. Приликом рушења, детонација је била велика, све се тресло. На крају, срушили су мост. Одакле им толика количина експлозива да мост руше три пута.

Након рата Американци су дали нешто пара и мост је поправљен. Американци прво униште, а после као праве. Американци нас најпре раздвоје, а после нас споје. Лицемерје.

Сада је ту гранични прелаз.

У току другог рата хрватске усташе су побили тамошње Србе на Кречани. То је место између Банијске Дубице и Слабиње. Српска црква у Банијској Дубици деценијама није поправљена. Почели су да зидају нову, коју нису завршили.

Испред наше цркве, сада је велики споменик ђенералу Фрањи.

Ми смо као деца одлазили преко. Прве љубави имали смо тамо. Они су ишли са нама у гимназију, а ми код њих на прела.

Моја рок група наступала је у њиховом ватрогасном дому неколико пута.

Код њих је било дозвољено картање у кафанама, па и у паре, па су наши коцкари тамо трчали. Томбола ФК „Радник“ играла се у тамошњој крчми.

Чудно је то, да ми никада нисмо ни знали ко је које националности. То братство и јединство тотално нас је затупело. А они су све знали.

Преко њихове железничке станице ишли смо на исток и запад.

Када је Аустроугарска градила пругу, католички лоби није дозволио да пруга премости Уну и да Козарска Дубица, као несразмерно веће место, али већински српско, има железничку везу са светом.

Једном је на телевизији говорио мој отац. Он је објашњавао то „братство“ између Козарске и Банијске Дубице. Говорио је, између осталог о томе, како су нашу кућу, када се случајно запалила између два рата, гасили и ватрогасци пречани. Он је као представник власти, много учинио да се направи овај бетонски мост (уместо дрвеног) између две Дубице.

И када је су дошле деведесете године, они су одмах поставили рампу на мосту.

Нашли су се овдашњи Срби и муслимани, који су ишли код њих и у цеви њихових пушака стављали цвеће. Шта ће им пушке, је ли да нас убијају. А све су добијали од нас.

Та жена муслиманка, која је поздрављала хрватске усташе, имала је брата и сестру. Њена мајка годинама је држала „Политикин“ киоск, а њен отац је одлазио сваки дан у рану зору на београдски воз, да прими новине за трафику. У ратном лудилу, због њеног ангажовања на страни хрватских усташа, убијен је њен брат.

Командант њихових усташа био човек са нашег техничког прегледа возила. Познат је по примању мита да би се ауто регистровало. Он је велико зло нанео Србима.

Када су нас то први пут бомбардовали, ми нисмо имали чиме да им одговоримо. Прва најближа оперативна јединица тадашње ЈНА била је у Бањој Луци. Нико их није звао у помоћ.

Начелник полиције био је Крњајић Милан Чупо, мој школски друг, говорио је да то није ништа, да не треба нарушавати братство и јединство.

Начелник Штаба територијалне одбране био је муслиман, који се није појављивао неколико дана, вероватно је био упознат да ће рушити мост и да ће гранатирати варош. Председник Скупштине општине није ни постојао (отишао је негде на јело и пиће), сва власт је била у рукама председника Извршног одбора, кога те ствари нису занимале.

Ми нисмо имали организовну војну јединицу, која би им одговорила и заштитила народ.

А они су имали све припремљено унапред. Где је наша обавештајна служба да то сазна и да се припремимо за одбрану и евентуално за контранапад.

Најбоље у свему томе је чињеница, да нико није бежао. Људи су остајали код својих кућа и чекали да виде да ли ће хрватске усташе прећи Уну, па да се с њима боре. Народ се није уплашио њихових граната.

Наши су се организовали и после неколико месеци прешли су Уну узводно, упали у Банијску Дубици, протерали усташе према Сиску и даље у Загријеб и ослободили место. Ту је успостављена власт Републике Српске Крајине. Формирана је општина од тадашње месне заједнице.

Католици су сами отишли, јер су знали да су велико зло учинили Србима у протекле две године.

Живот се вратио, мост је делимично оспособљен.

Ја сам од тада небројено пута био под дејством граната, метака, ракета, бомби разноразних, земаљских, авионских.

Најгоре је било у Крепшићу, 14. маја 1995. године. Када сам тога дана остао читав, говорио сам себи, живећу 300 година.

Када је била њихова злочиначка акција, која је почела 4. августа 1995. године, хрватске усташе су поред напада на Банијску Дубицу, гранатирали и Козарску Дубицу.

Опет су онеспособили мост на Уни.

Напали су Козарску Дубицу 18. септембра 1995. године. Њихова акција звала се „Дрина 95“ (неко каже „Сава 95“). Напали су српске положаје све од Новог Града, па до Градишке. Одакле им толико људства и муниције. На неколико места прешли су Уну. За два дана убили су 49 Срба мештана. Два дана непрекидно су гранатирали град и околна села. Страшно је било. Све су уништили.

Нас је спасила српска авијација и полазници Војне школе Војске Републике Српске, са пуковником Нинковићем, мојим ратним другом из Дрвара.

Командант Дубичке бригаде, мој школски друг Мисирача Милоје, пуковник, саобраћајац по ВЕС-у, на дубичко ратиште распоредио је пети и шести батаљон, састављен од шестопозиваца и болесника, са пушкама М-48.

Од Суње је преко Шаша и Живаје надирао усташки механизовани батаљон, коме је командат био козарскодубички Турчин, син локалног роштиљџије. Наши авиони су их потаманили.

Спасао нас је и мој друг Милан Грбавац, који је на насипу код „Кнежопољке“ убио девет усташа зољама и ручним бомбама. Оглувео је од тога. После неколико година напрасно је преминуо. Волео сам ићи код њега у Драксенић на славу на Ђурђевдан. Има брата негде у Борчи.

Мене, онако сакатог (од 5. августа 1995. године) и у гипсу увезаног, борба је затекла неспремног, ненаоружаног.

Али опет се понавља стара прича: нема бежања.

Радомир М. Мисаљевић

Београд,

6. јун 2016. године

© Овај текст представља интелектуалну својину  Радомира  М.  Мисаљевића  и заштићен  је

као ауторско  и сродно право.