Аван

Моја баба Даринка по очевој линији презивала се Ђапа. Било је пет сестара Ђапинки. Поред Мисаљевића, удавале су и у друге српске грађанске породице.

Једна од њих су Цикоте.

Они су имали кућу на спрат у главној улици.

За време оног рата, били су избеглице у Београду. Нису се вратили, јер су им комунисти на правди Бога одузели имање. Имали су фотографску радњу на Славији. Ни један од браће и сестара нису никада долазали у завичај. Згадило им се све.

Цикоте су имале куће и у Ђоловима, као и њиве, пашњак, воћњак, где је на одузетим им непокретностима изграђена основна школа и подељени плацеви за градњу кућа.

Камо среће да и мој отац није никада дошао из Београда, а задржавали су га. Мало је било писмених људи после рата. Преживелих.

У Цикотину кућу у приземљу су сместили трговину металном робом.

На спрату су Трубарци. Био је отац, мајка и син. Син Зоран је мој школски друг. Они су дошли из неког кнешпољског села испод Козаре.

Отац Раде био је председник среске општине. После је мој отац био председник градске општине. Било је седам општина у оквиру среза.

И позову Трубарца, да ли у Сарајево, да ли у Београд. И ставе на сто кожну торбу, пуна пара. Тако се то онда радило. Оду у Топчидер, у штампарију новца, наруче паре за тај дан и поделе.

И кажу Радету: Узми паре и направи фабрику целулозе у Козарској Дубици. Има шуме око вас, можете све посећи, близу је пруга, нема ни десет километара, а можете направити и луку на обали, па Уном и Савом да превозите робу.

Раде гледа торбу и у торби паре.

И каже Трубарац: Не могу, бојим се.

У ходнику је седео председник Приједора. Чује разговор и уђе у кабинет. Каже Приједорчанин: Узимам ја торбу и паре, ја се не бојим. Они њему дају паре. Оде човек у Приједор и направише највећу фабрику целулозе, која је подигла Приједор и околину. Јесте да су посекли сва дрвећа у ближој и широј околини, загадили су реке Сану и Уну, али баш њих брига. Последњи рат ју је зауставио, али обновиће се. Од селендре, Приједор постаде уважени регионални центар.

Зоран је с муком завршио основну школу.

Што би рекао његов рођак Тривић Миле, после мој кум, Зоран је глуп кʼо тучак од авана. Питамо ми, деца, шта је тучак. Каже он, тучак је полуга којом се у посуди која се зове аван туче нешто да би се уситнило. Та полуга је глупа, јер њоме удараш нешто да би било мање, ситније. Тучак не размишља, њиме други рукују и ударају.

И тако је Зоран иза његових леђа називан Тучак.

Зоран је завршио гимназију неку годину после нас, негде по Србији. Уписао је садашњу Београдску пословну школу на Звездари, као и Јанковић Милан Цептер де Филипе, а Бога ми и мој брат од тетке Драган.

Дуго се мучио Зоран да заврши вишу школу (или је дуго утврђивао градиво). Ја сам увелико радио у полицији, када он сав поносан долази у варош и хвали се да је завршио школицу. Добро. Дај шта даш.

Сва та екипа момака, чији су родитељи сишли са брда после рата, добро су се снашли. Родитељи, неписмени, повезани између себе, заузеше одговорна места. Постадоше председници суда, града, среза, месних заједница, комитета, синдиката, задруга, бораца, народног фронта, АФЖ - еа, омладине, извиђача, ловаца, Црвеног крста, фудбалског клуба, риболоваца, феријалаца. Заузеше директорска места, начелничка места по општини, срезу, милицији, локалној апсани. Добро, тако је морало бити.
Хрватске усташе су побиле скоро 70% становништва, није било  живих људи, оно мало што је избегло у Србију није се вратило (осим мог оца и стрица Милорада). Неко је морао да влада.

Они су се феноменално понашали, као освајачи. Више су поштовали мухамеданце, него Србе који су преостали од усташког покоља. Као да их је ово мало Срба подсећало на њихову послератну отимачину српске непокретне и покретне имовине.

А ко ће радити, ако ови командују.

И лепо су се сетили. Они опростише локалним Турцима (како би рекао Андрић) њихове злочине над Србима и запослише их. Како их није било довољно, доведоше на стотине исламиста из тзв. Љуте Крајине: Цазин, Бужим, Велика Кладуша, Бихаћ, Сански Мост, Крупа на Уни, Петровац, Кључ.

И Крајишници освојише варош. Неће они да станују по селима, таман посла, они су побегли са планина и гора. И њима дадоше најбоље  грађевинске парцеле у равници, а Срби сељаци, који насељавају град, добише плацеве по брдима. Ови Крајишници добише парцеле бесплатно, јер је то државна земља. То су непокретности одузете од бегова Церића. Потомцима бегова (два брата) је драго, јер ако им је већ одузета земља, одлично је да се на „њихову“ земљу насељава иста вера, мухамеданска.  Још су им исушивали земљу, градећи им мелиорационе канале. 

Срби сељаци досељеници куповали су земљу од претходних сопственика.

И од неколико десетина мухамеданаца, одједном се накупи неколико хиљада муслимана. Поквари се демографска структура.

Срби деценијама нису поправили своју цркву у Јежевици, коју су хрватске усташе буквално сравнили до темеља, а ови направише четири џамије. И сви раде у профитабилним срединама, нема губитака, нема кризе. Они се богате, Срби се осиромашују.

Па ко је губитник, а ко је добитник у рату.

Зоран је становао у центру града. Није имао осећај кривице што станује у Цикотиној кући. Напротив. Он и његови су осуђивали Цикоте што су били богати, па су могли имати кућу на спрат у центру града. Њима је револуција дала кућу, кућа је отета од експлоататора.

Какви црни богаташи. Цикоте су се деценијама борили најпре са Турцима, после са Аустроугарима, после са католичким лихварима, а с муком су извукли живу главу од хрватских усташа. Таква је судбина и осталих варошких српских грађанских породица.

И остали, као што је он, имали су сличан животни пут.

Када су се спустили са брда и освојили град, понашали су се као да је читав свет њихов. Када се посматра и размишља може се рећи, па и јесте био њихов. Није било грађанских српских породица. А  они су трагедију Козаре и бекство комуниста, пргласили као неку од офанзива и направише сами себи монумент на Мраковици.

Све је то побијено од стране хрватских усташа. Оно мало што је преживело није се вратило, јер није имало где да се врати, хрватске усташе су све попалиле и покрале. А и оно што нису хрватске усташе похарале, то су „ослободиоци“ докрајчили, тако да је све било попуњено брђанима и њиховима.

Намештај из Мисаљевића куће нађен је у кући Лајића у Јежевици (то су они, који су из Млаке преко Саве стигли у Орахову, а после су између два рата дошли у Козарску Дубицу).

Са револуцијом су дошли и Срби са других планина, Мањача, Грмеч, Влашић, Борја, Озрен. Звали су их Вровци (на врховима овце чувају). Били су свет за себе. Барем су у једном били позитивни, а то је вера. Они су сачували српско православље. Ови домаћи, који су се спустили са локалних брда, нису дозволили да их религија опије.

Први Србин војник отишао је у тадашњу ЈНА у другој половини шездесетих година прошлог века. Хрватске усташе су толико побили народа, да није остало ни деце где су они прошли, а ни мушкараца и жена у таквој старосној доби, која би обезбеђивала нове нараштаје.

На свакој стопи је стратиште, масовна гробница. Од Козаре, до Јасеновца и Доње Градине, преко Урија, Драксенића, Кречана.

И како онда злочине опростити и заборавити усташама, што католицима, што мухамеданцима.

А о томе се ћутало или разговарало шапутањем по кућама.

Због братства и јединства народа и народности.
Са мном је у исти разред ишла у школу нека девојчица Рукавима Дивна, пореклом из породице  прослављених усташких кољача.

Када су несрби спознали да су Срби заборавили претходни злочин, да су се успавали у миру који је трајао преко двадесет година (јер Србе су тлачили скоро сваке године), онда су поново кренули на Србе.

На подручју општине убијено је преко 400 бораца и цивила, рањено је преко две хиљаде људи.

У српском ослободилачком отаџбинском рату учествовало је преко 7.000 српских бораца, борећи се за крст часни и слободу златну.

Зоран је провео српски ослободилачки отаџбински рат као комерцијални директор у Основном државном агроиндустријском предузећу „Пољопривреда“ у оближњем Драксенићу. Таква му је радна обавеза. А из „Пољопривреде“ било је преко 200 српских бораца, четири борца су изгубили живот. Коме је набављао и продавао робу Зоран Трубарац Тучак тих четири године.

Он је довео жену из Кнежева, завршила је права у Бањој Луци, радила је у општини. Затекао сам је као правницу у Општинској управи за имовинско-правне, геодетске и катастарске послове. Имају сина. Није дете криво што му је отац лош човек, што му је мајка због ружноће зла жена (подмитљива, лења, интригатор), али је Бог дете казнило, одузимајући му мало памети.

Зоран и његови су још од детињства освајали простор.

Делио нас је поток Бињачка. Тај мали, скоро никакав поток, наносио је велико зло када су биле обилне кишне падавине и када Уна надође. Тада се Уна поврати, Бињачка се излије и потопи уже градско језгро, па и нас. Одрастао сам на поплавама, барем два пута у току године. После су направили нови ток за Бињачку и одвели је узводно да се улива у Уну код Верије. Направили су насипе са обе стране река Уне и Саве, тако да се опасност од поплава смањила.

Ми смо били Јежевчани, а они Бињачари. Видело се братство и јединство на делу: код Бињачара су били и мухамеданци и ови Срби досељеници. Са наше стране били су само Срби (ако изузмемо Драгишић Ненада Ђуку, кога је моја мајка крстила у нашој цркви, за кога се не зна чији је, али му је маћеха или хранитељка католкиња).

И тукли смо се. Права туча. Пун сам физичких ожиљака по телу. А и они су од нас добијали батине. Пошто је њих више, ми смо губили битке. Морали смо ићи у биоскоп „Козара“ на недељне представе за ђаке и децу околним путевима, јер њихове страже нису нам дозвољавале пролаз.

И када неко каже да му је детињство било лепо, ја се насмејем од јада.

Још од малена се видело да је Зоран лопов. Крао је где год је стигао. Имао је екипу (Тркуља Драго, Скробић Драган Љаља, Милић Драган, Деветак Мићо, Мулабдић Изет и Менсур). Његов рођак, Тривић Миле, изгледа да им је био командант. Њихова шесторка је све живо крала када смо као извиђачи ишли на логоровања по мору и на смотре по унутрашњости.
Крали су све и где год су стигли. Чувена је крађа на Фратарском острву код Пуле, када су крајем шездесетих година прошлог века (за време извиђачког логоровања) од страних туриста покрали неколико хиљада тадашњих немачких марака. После су нас звали као сведоке у милицију (иако ми о томе нисмо имали појма). Захваљујући њиховим утицајним родитељима, ствар се заташкала, а странце су протерали из тадашње СФРЈ као лажне пријавиоце непостојећег кривичног дела.
Зорана сам поставио да цепа карте на улазу у Дом културе, када су свирали „Викинзи“  и када је било диско вече. С њим је био Закић Момчило. Ту се није могло красти, јер сам одвојио благајну од цепања карата на улазу. Али су могли пуштати без плаћања улазнице свакога, кога су хтели и тако стицати популарност. Од тих времена Закић и Трубарац су се зближили.
 

Миле се испропадао у гимназији, отишао је негде и завршио средњу текстилну школу. Са доста напора окончао је неку вишу текстилну школу и запослио се у „Кнежопољци“. Када сам био секретар предузећа, поставио сам га на место шефа лабораторије, иако није имао систематизацијом тражени технолошки факултет. Али смо другови из детињства, па се може. Био сам му кум на венчању. Оженио је Савковић Стојанку из Драксенића, грађевински техничар, радила је на изградњи Фабрике чешљане пређе у „Кнежопољци“. Са њеним рођаком служио сам војску у Нишу.

Добру ствар је урадио Зоран.

Омогућио ми је да се 1996. године запослим у „Пољопривреди“, када сам после рата остао потпуно уништен.

Вероватно се сетио колико сам му позитивно чинио у младим данима. Да не говоримо колико сам доброте показао према његовој жени Драгани, која је била битанга на послу.

А можда сам ја био слаб на њу, јер је она из Кнежева, за кога ме везују веома лепа сећања.

Радомир М. Мисаљевић

Београд,

5. јун 2016. године

© Овај текст представља интелектуалну својину  Радомира  М.  Мисаљевића  и заштићен  је

као ауторско  и сродно право.