Мисаљевића гумно.: Петровдан

Храм Српске православне цркве у Козарској Дубици, у Јежевици, посвећен је Светим апостолима Петру и Павлу.

Храм у Међеђи посвећен је такође Светим апостолима Петру и Павлу. На звонику су звона, која је крајем 19. веку цркви поклонио тадашњи Петар Мркоњић, потоњи Краљ Петар Први Карађорђевић Ослободилац.

Земљиште на којем је изграђен козарскодубички храм Светих апостола Петра и Павла, Српској цркви поклонио је у 19. веку један од предака Мисаљевића. Поред храма изграђена је велика зграда, са подрумом, приземљем и спратом, у којем је била смештена, најпре српска школа, после основна школа, доцније и гимназија, а током последњег рата било је седиште и складиште Кола српских сестара. Сада је парохијски дом. У једно време, ту је била смештена ауто школа, где сам предавао теорију вожње.

Храм Светих апостола Петра и Павла хрватске усташе су током Другог рата сравнили (буквално!) са земљом. Ништа није остало. Црква је обновљена, поново изграђена, тек осамдесетих година прошлог века. До тада се служба одвијала у дворишној кући.

На остацима цркве, деценијама су се играла деца из основне школе и комшилука, не знајући истину о пореклу светих темеља.

У петак, 13. септембра 1991. године око поднева, хрватске усташе су са привремено заузете територије Банијске Дубице минобацачима и топовима гранатирали Козарску Дубицу. На кров цркве, зграде поред и иза цркве и у двориште, пало је неколико десетина граната. На крову је било доста оштећења, а по дворишту су биле рупе од гранта. То указује да им је циљана мета био храм Светих апостола Петра и Павла у Јежевици.

Јежевица (сада улица Видовданска, а пре Милана Пилиповића), је станиште Мисаљевића и осталих виђенијих Срба.

Један од очеве браће по мајчиној линији (Ђапе), био је месни свештеник, поп Милко Матаруга.

Током првих година постојања Републике Српске, почела је изградња новог храма у улици према Верији. До сада је црква завршена.

Свештеник Аксентић Слободан, који је дошао осамдесетих година прошлог века уложио је своје време и труд за обнову вере и храмова. Сада је свештеник у цркви Покрова Пресвете Богородице на београдском Црвеном крсту.

Као директор Општинске управе за имовинско - правне, геодетске и катастарске послове, током 1988. и 1989. године донео сам и својеручно потписао решења о враћању непокретности Српској православној цркви. Верујем да сам први у ондашњој држави, који је тако нешто урадио, на шта сам поносан.

То се односило на земљиште испред порте код храма у Јежевици, код манастира Моштаница у Горњоселцима, затим земљиште где су биле цркве у Драксенићу, Јохови, Светињи, Међеђи, Стригови...

Комунисти и несрби су ме критиковали и нападали, али нисам попустио. Сећам се представника СУБНОР-а (Јајчанин Миленко), који је рекао на неком састанку, да ја нисам рашчистио са религијом.

Тако је започео мој прогон.

(Узгред, на подручју града, у катастар непокретности укњижено је скоро 40 катастарских парцела само као гробља исламске верске заједнице, да се не помињу остали мухамедански верски објекти; Турци праве гробље у сваком сокаку)

За време Петровдана, био је вашар, велики вашар. Комунисти и несрби нису на то благонаклоно гледали, иако је на подручју општине Козарска Дубица живело преко 80% Срба у односу на број становника. Седиште вашара преселили су на периферију града, како не би ометао саобраћај (sic!).

Двоје сестрића као децу водио сам често на Петровдански вашар.

Када је установљена Република Српска, крсна слава општине је постао Петровдан и 12. јул се славио као дан општине (пре тога обележаван је 27. април, дан ослобођења места у Другом светском рату, као да Козарска Дубица није раније постојала).

Први "избори" после Дејтона, неметнули су другачији састав скупштине општине. Појавили / повампирили су се тазе / бајати комунисти и несрби. Најгласнији су Гарача Вељко, Згоњанин Марко, Бундало Перица, Кеча Душан, Дрљић Раде, Трубарац Зоран, Брдар Ранко, Батос Миро и Милош, Тривић Миле, Томаш Перо, Ђаковић Раденко, Мисирача Милоје, Марин Миле, Рокић Милош, Крњајић Љубан и остали несрпски Срби и антисрпски несрби.
Неко рече, да су уклонили ћирилицу из Козарске Дубице.

Најпре што су урадили, укинули су Петровдан као крсну славу општине и одредили за дан општине 18. септембар, датум када су 1995. године хрватске усташе напале место и убили 49 мештана и српских бораца.

Они не помињу Петровдан, али тамане јабуке петроваче.

Сада се Петровдан слави у црквеној порти. Колико знам, нема вашара. За литију по граду, немам сазнања.

Павловдан, 13. јул, обележава се у Међеђи. У порти цркве у Међеђи, СУБНОР и СК су изградили велики споменик са звездом и бакљом у част партизана.

Београд,

16. јул 2018. године