Translate

петак, 15. јун 2018.

Злочинац на Уни, Грмечу, Сани из поткозарске Посавине

Дудаковићи су из села Орахова, општина Градишка, које се налази на магистралном путу Козарска Дубица - Градишка. То је мухамеданско село, смештено као острво међу српским селима испод планине Просара, на обали Саве. Велика трава оскрнављује мирис тамјана.
На другој обали Саве је село Млака, познато по мрешћењу шарана, да не говоримо о злочинима усташа над Србима у ратовима.
Саву је крајем седамдесетих година 19. века прешао Петар Пеција Поповић, устаник против Турака (Невесењска пушка), и у близини Орахове су га Турци убили (сахрањен је испод Козаре, код манастира Моштаница, село Горњоселци, Козарска Дубица, мој отац Младен подигао је хајдуку Пецији заслужан споменик).
Улица Петра Поповића Пеције је на правцу према манастиру Моштаница, пролази кроз насеље насељено муслиманима из љуте Крајине (и после тзв. цазинске буне), који су се ту населили после Другог светског рата.
Атифов отац радио је као пољопривредни радник у агроиндустријском предузећу „Пољопривреда“ у Драксенићу.
Неки његов рођак ишао је у гимназију у Козарској Дубици, после је завршио вишу педагошку школу, физичко васпитање и годинама је радио у Ораховој, где је био и директор у тамошњој основној школи.
Орахова је позната по мноштву џамија, На тако малом простору смештено је преко десетак верских објеката.
Један од Дудаковића (Сафет) је убијен крајем осамдесетих година прошлог века у Параћину, када је у касарни извршио масакр шиптар Кељменди Азиз. То је било на Карађорђевом брду изнад Параћина, где се налазило велико војно складиште муниције, које се „самозапалило“ после преврата и пуча од 5. октобра 2000. године. Сада је то постало параћинско Дедиње.
Отац Дудаковић Атифа је као „кадар“ добио стан у насељу Липова Греда (припада катастарској општини Клековци), између Јошика и Драксенића, у тада луксузним зградама са по два велика стана и по 10 ари плаца приде. Атиф је одрастао у том стану, похађао је основну школу у Драксенићу, после у Демировцу.
Један од садашњих београдских (минорних) политичара током зимског и летњег распуста је долазио код своје тетке Мршић Лепе, која је као самица становала у суседном стану поред Дудаковића. Незаборавно је заједничко одрастање и дружење старијег Атифа и млађаног Чедомира (сестра Христина је под нејасним околностима наследила стан своје тетке Лепе).
После Дудаковића, у стан се уселила Радојка, куварица у „Пољопривреди“, са својом породицом и пратила развојни пут млађаног Чедомира (и о томе доцније увелико причала, најпре се хвалила, а после кудила). Крајем прошлог века, Чада је са још три друга дошао из Београда, избацио из стана Давидовић Милана, пребио га на сред села Драксенића, поломио му неколико костију и некажњено отишао за Србију. Све је то гледао Рокић Милош, директор „Пољопривреде“ и са осталим храбрим борбеним Равнањима, без покушаја спречавања наношење тешких телесних повреда јадном Давидовићу (он и  други му брат су учесници српског ослободилачког отаџбинског рата, отац им се убио).
Атиф је отишао на војне школе, радио је са Перишић Момчилом у артиљеријском наставном центру у Задру (а и са Ратком Младићем у Книну). Он је преко Републике Српске Крајине (уз помоћ УНПРОФОР-а) стигао у Бихаћ, где је командовао једном бригадом, а после је преузео командовање њиховим корпусом.
Како се направио злотвор од човека, који је стекао све што има (чак и живот) захваљујући Србима.
Тај прелаз преко тзв. суве међе између Републике Српске Крајине и тзв. Цазинске крајине (Бихаћ, Бужим, Цазин, Велика Кладуша) назван је српски Шентиљ (асоцијација на некадашњи главни излаз Балканаца у Европу). Прелаз су контролисале снаге Српске Војске Крајине и према причању официра и војника у Другом батаљону војне полиције Другог крајишког корпуса Војске Републике Српске, они су за велике паре омогућавали српским Турцима да у тзв. заштићену зону довозе оружје, гориво, муницију, храну, људство и остало.
И била је цев, пречника до два метра, која се протезала од бихаћке железничке станице, до аеродрома у селу Жељава, дужине преко десетак километара. Приликом повлачења ЈНА и са аеродрома и из Бихаћа, остављена је целокупна резерва керозина у цеви и то у количини од неколико милиона литара. То је било довољно за целокупно становништво током свих година ратовања. Подршку су им пружале трупе УНПРОФПР-а (пре свега Чеси, Французи и Пољаци), а после и заштитни батаљон УН.
Не треба заборавити, ни опростити протеривање Срба са тог подручја у мају 1992. године, када су им исламски и католички побуњеници  и сецесионисти (на челу са Абдић Фикретом) дали рок од три дана да напусте своја огњишта.
После је то подручје постало једна од заштићених зона (Бихаћ, Сребреница, Горажде, Жепа, Тузла, Сарајево). То значи, да се нису смели наоружавати нити да из те зоне борбено делују. Али није било тако. Оружје, опрема и муниција стизала је о великој количини, а њихове јединице су сваког дана борбено дејствовале по положајима српских бригада (посебно на брду Грабеж). Положаје према Бихаћу држале су Дрварска, Крупска и Петровачка бригада, појачани са артиљеријским дивизионом и другим јединицама Другог крајишког корпуса Војске Републике Српске.
Атифово убијање Срба је антологијско. Тамошњи Срби знају га искључиво као злочинца: масовни убица. Убијао и мухамеданце у Великој Кладуши и Цазину, када се „побунио“ Абдић Бабо Фикрет. Ударна песница Атифовових убица су исламисти из Бужима (то је насеље са највећим бројем хоџа у односу на број становника, релативан број координације).
Око те „побуне“ мотао се онај Крњајић Чупо Милан, генерал полиције Републике Српске, иначе гимназисјки школски друг оног Атифовог рођака, после наставника. Антологијски је видео снимак, објављен на тадашњој Српској Радио Телевизији (садашња Радио Телевизија Републике Српске), где се јасно види Чупо у оделу, са распојасаном краватом на раскопчаној белој кошуљи, а око паса га стеже каиш са футролом помереном до пупка, у којој се јасно види  пиштољ ЦЗ 99. Милан посматра са неког брда изнад Бихаћа борбене положаје (не зна се чије) и неком нешто говори и рукама нешто показује. Нигде није било никог од лица, којима се у овом времену и простору тако нешто или слично ставља на терет (барем не на предметном снимку).
Усташе су Атифу су опростили убијање по Задру, Книну, Шибенику и околини (Перишићу и Младићу нису!), пошто је ревносно таманио Србе у Републици Српској Крајини, када су 1995. године кренули са НАТО снагама да убијају и протерују Србе.
Неспоран је ратни злочин, злочин против човечности, тероризам, оружана побуна и друга кривична дела, која је извршио Дудаковић Атиф према Србима и у Републици Српској Крајини и у Републици Српској.
Они су снимали сопствено убијање Срба и то пуштали на исламским и католичким телевизијама (како би опао борбени морал код српских бораца и грађанства).
Између осталог, видели су се вишецевни бацачи ракета, мањег калибра, мањег домета, које су вукли мања теретна возила од Грабежа до Кључа (и путничка). Испоставило се, да су предметни ВБР-ови стигли код балканских муџахедина из Ирана (преко Републике Српске Крајине, уз помоћ УНПРОФОР-а и заштитног батаљона УН у Бихаћу). Белосветске џихадлије помажу српске Турке у убијању Срба (осовина НАТО, ЕУ, САД, Ватикан, Ријад). У време несврстаних, тадашња заједничка држава је прихватила тековине шиитског мухамеданског преврата у Ирану и подржала ајатолаха Хомеинија и његову ретрогадну теократску идеологију. И сада нам они враћају на тај начин, што наоружавају исламске и католичке побуњенике у њиховим сецесионистичким ратовима. Под командом Изетбеговића, а и овог Дудаковића (да не помињено Орића, Дивјака, Халиловића, Силајџића, Празину...).
Симптоматично је, да се Дудаковић свих ових година слободно кретао на територији Републике Српске, обилазећи места свог одрастања, живота и рада (читај: убијање Срба).
Можда се састајао негде на јелу и пићу на тераси уз неку реку са својим класићима (из ЈНА). Или са другом из детињства.
Кроз његово суђење, сазналао би се (макар делимично и почетно), зашто и како је (небрањено) пао Други крајишки корпус Војске Републике Српске, како је убијено хиљаде људи, како је протерано стотине хиљада људи са тог подручја (дванаест западнокрајишких општина). Ко и како му је дотурао оружје, муницију, храну и гориву током четири године ратовања.
Исламовић Ален (према казивању његовог кума Поповић Зорана Попсија) имао је крчму у Бихаћу, на којој је писало: Забрањен улаз Србима (за псе нисам сигуран).
.....
Одакле ја то знам.
Ишао сам у гимназију са оним Дудаковићем (чини ми се да се звао Ариф), који после био директор основне школе у Ораховој.
Ишао сам у основну школу и у гимназију са овде именетованим Чупом Крњајић Миланом из села Шеварлије, Поуње, општина Козарска Дубица.
Био сам на сахрани оном Дудаковићу, који је убијен у Параћину.
Борио сам се као српски борац у српском ослободилачком отаџбинском рату (између осталог) и у зони одговорности Другог крајишког корпуса Војске Републике Српске (Други батаљон војне полиције).
Био сам секретар Основног државног агроиндустријског предузећа „Пољопривреда“ Драксенић - Козарска Дубица (од 1996. до 2000. године), што значи и руководилац ресторана, када је отворено питање стана пок. Мршић Лепе, некадашње чистачице у „Пољопривреди“, сестре (Мршић) Милене Јовановић, обе из села Гуњевци испод Просаре, Козарска Дубица (око тога стана било је свашта, али неком другом неприликом).
Тада ме је звала пок. Милена, да ме подсети, да ју је мој отац после онога рата послао у Србију (као дете од усташа убијених оба родитеља), где је она завршила школе и тамо се удала. Уместо да ми се захвали и похвали што ју је мој отац пре четрдесетак година послао у Србију и омогућио јој да настави да живи, она ме је простачки напала да ја отимам стан њеној ћерки Христини (која по тадашњим прописима није имала никакво право на исти, али јој је брат Чедомир силом доделио стан у својину и државину).
Пратим годинама предратна, ратна и послератна збивања.

Радомир М. Мисаљевић

Београд,
15. јун 2018. године

© Овај текст представља интелектуалну својину  Радомира  М.  Мисаљевића  и заштићен  је као ауторско  и сродно право.

 
Петар Поповић Пеција - споменик код манастира Моштаница, село Горњоселци, Козарска Дубица
Објавио