Педер бал

Годинама сам радио на сузбијању крвних и сексуалних деликата. И у томе сам био добар, одличан.
Знање сам стекао на Правном факултету у Нишу, затим као полазник десете класе за криминалистичке и оперативне раднике у Зуцама, на последипломским студијама на Правном факултету у Крагујевцу, кроз рад у Секретаријату у Крагујевцу Заједничког секретаријата за унутрашње послове општина удружених у Међуопштинску регионалну заједницу Шумадије и Поморавља, посматрајући рад лекара и другог особља на Одељењу судске медицине Медицинског центра у Крагујевцу, читањем стручне литературе и слично.
Не познајем ја судску медицину, није то мој посао, него сам обучен да поставим питање судском лекару, како би се расветлило предметно кривични дело (биће кривичног дела).

Од колега нисам ништа сазнао: били су завидни на моје образовање (једини сам инспектор са завршеним правним факултетом) и на резултате рада (месечни просек ми је био био преко 90% расветљених кривичних дела извршених од стране НН извршилаца). Уједно, они су били лењи, бојажљиви, немотивисани, нестручни.
То се односи посебно на Степановић Драгомира и Маричић Драгољуба, којима је досадила борба са бандом и једва су чекали или друго радно место или пензију. Због тога је сав терет рада на линији пао на моја, тада релативно млађана плећа.

У то време је у српском Кривичном закону (и у законима осталих република, а Бога ми и аутономних покрајина, само га није било у Кривичном законику тадашње СФРЈ - можда међу запосленим у савезним органима није било педера и лезбејки), било инкриминисано кривично дело противприродног блуда и квалификовани облик истог извршено на силу и са негативним последицама на живот и тело. Постојало је и кривично дело блудне радње. Не знам какво је правно и стварно стање сада.

Било је пријава за таква кривична дела. Ја сам их обрађивао. Оштећеног сам одводио на преглед на судску медицину, који су давали налаз и мишљење. Оштећени је (понекад) препознао извршиоца и одређиван је полицијски притвор до три дана и спроведен је истражном судији уз кривичну пријаву. Јавни тужилац је пријаву промптно узимао у рад, тражио продужење притвора и после суђења донесена је правноснажна безусловна пресуда. То је био облик деловања генералне превенције. Био сам детаљиста. Морао сам да спознам све радње бића кривичног дела. Разговор са оштећеним није пријатан (посебни за њега), али је обезбеђивао прикупљање материјалних и личних доказа, предмета и средстава кривичног дела. Јавна тужилаштва нису одбацивала и одбијала моје кривичне пријаве.

Један случај је био са силовањем. Сељаци су пронашли основца онесвешћеног у јарку поред пута, позвали милицију. Убрзо сам идентификовао извршиоца и привео га у зграду СУП-а. Оштећени је препознао извршиоца. Извршилац је признао извршење кривичног дела противприродног блуда извршено на силу према оштећеном, уједно и малолетно лице.
Написао сам кривичну пријаву, извештај, приложио признање осумњиченог и налаз и мишљење лекара судске медицине, написао сам решење о одређивању притвора, пропратни акт и спровео осумњиченог у дежурну службу, како би га пребацили у Окружни затвор у Петровцу (СУП није имао своју притворску јединицу). И за мене је то завршен случај. Цели дан сам напорно радио.
Чуо сам после, да је извршилац осуђен на три године затвора.

Прошло је неколико година и добијем позив на суд, као сведок. Питао сам по СУП-у о чему се ради, сви се праве мутави. Једино ми шеф Мика Тип (почивши Живановић Милорад) рече, да је то случај оног хомосексуалца, јер га неко од суповаца тукао и он сада се тужака. Ко га је тукао, јер се зна да је не употребљавам силу, претњу, изнуду, уцену. Каже, Добрић Илија.
То је лик са курсем за милиционаре и радио је на тешким крађама. Он је после мене дошао у дежурну службу и ту је затекао осумњиченог. Питао је о чему се ради, ови му рекли да чекају да се заврши нека утакмица на ТВ и да га пребаце у Петровац. Добрић у налету освете и борбе за морал, пребије овог лика. И то га поштено истуче, нанесе му тешке телесне повреде. Нико га није спречавао.
И сада ја на суду треба да причам о нечему, о чему немам појма. А заменик тужиоца је мој друг из нишких студентских дана. И запео да ја цинкарим колегу. Нико ме није спремао пре суђења шта да причам, али сви слушају и гледају како се понашам. А ја кажем истину: немам појма о чему се ради, оставио сам осумњиченог у дежурној служби и отишао сам кући.
Нема доказа и сведока да је Добрић тукао педера, али сви знају да је тако било.
Питам га после, што не тучеш своје лопове, него бијеш моје бандите. Тучем и своје, али гадљив сам на педере. Од тада сам стално био уз „своје“ зликовце, да их чувам од милицајаца и инспектора.

Прошло је много година од тада. Противприродни блуд није више поремећени сексуални нагон и није инкриминисано као кривично дело. Педери, лезбејке, трансексуалци, трансвестити имају своје политичке странке, удружења, параде, барјаке, крчме. Чак је и председник српске владе хомосексуалац - лезбејка.
Растао сам у времену и простору када је било проклетство ако те назову педером. Можеш све да будеш, али педер никако.
А сада парадирају. Изазивају. Освајају. Побеђују. Владају. Управљају.

Почетком осамдесетих година прошлог века букнула је сида. Питао сам Међед Миленка, шефа лабораторије, каква је то болест и како настаје. Рекао ми је, да је то последица мешања фекалија, сперме и крви. И за мене је та прича завршена. Тако је и било: од 100 болесних сидаша, 98 су педери. Инкубација траје око пет година.
Пре неколико година тестирао сам се на сиду, на хепатитис „а“, „б“ и „ц“. Приликом предаје резултата, докторка са Инфективне клинике рече: Радомире, имали сте уредан живот и резултати су Вам негативни (тј. нисам болестан). У животу нисам упознао педера и лезбејку, сем кроз посао. Није ме се дотицало њихово сексуално опредељење. И немам разумевање за исто.

Када су ми обавили колоноскопски преглед у КБЦ „Бежанијска коса" (један од седам - осам обављених последњих десетак година), пита мене изабрани лекар др Крстајић Љерка (сада је у пензији) из Дома здравља „Нови Београд“ како је било, а ја јој рекох: спознао сам да педерима није лако, да је веома непријатно и да је болно.

Ћосовић Момчило, инспектор за странце и путне исправе из Сивца је говорио: мрзим педере!
Можда је Добрић био у праву, што је тукао педера, јер је педер силовао малолетно мушко лице.

Мени се педерастија гади. За мене је то поремећен сексуални нагон и кажњива радња.
Чак ме и писање о томе тера на повраћање.

Радомир М. Мисаљевић

Београд,                                                                                                                                                  26. јун 2018. године

© Овај текст представља интелектуалну својину  Радомира  М.  Мисаљевића  и заштићен  је као ауторско  и сродно право.