Риба

Одрастао сам на реци, мирној, плиткој, топлој, прљавој од приједорске Целулозе, а док нису изграђени насипи и плавној. Пливање сам научио на купалиштима Шест каца, Жупану и Лептерији у сокобањској Моравици. Све ми је то омогућило да немам страх од воде. Веслам, пливам и остале радње, али не много. Тек тако ради забаве, а не ради такмичења. Нисам риболовац, али волим рибу свакојаку.

Негде шездесетих година прошлог века као основац, ишао сам на извиђачку смотру у Мартин Брод и Спасово. Ту смо видели шта је хладна и брза Уна, за разлику од наше. Нисмо могли да јој приђемо, колико је у сред јула месеца била хладна.

За Спасово сам и после чуо. Нашао сам га у „Илирским писмима“ Артура Џ. Еванса (издање Издавачког предузећа „Веселин Маслеша“ из шездесетих година).

Он је дошао из Лондона у доба Невесињске пушке да пише о клању Срба од стране домаћих Турака код тадашњег Кулен Вакуфа.

И он, као и Андрић, користи израз Турчин за балканске мухамеданце, јер су настали од Турака (Његош има израз потурице).

Он је Србе подводио под Илире, налазећи лажно упориште у Наполеоновим Илирским провинцијама са седиштем у Љубљани, желећи да подсети своје лондонске читаоце на победоносни Ватерло.

Углавном, Еванс је солидно (али не у потпуности) описао покољ Срба у горњем току Уне и по Грмечу и Динари.

Али он, као сваки Енглез (и тада и сада), не подржава да Србима треба помоћ да долази из Србије.

А домаћим Турцима може да долази војска, оружје и опрема из Анадолије.

Или Западноиндијској компанији може помоћи оружана сила Уједињеног краљевства у борби против слободоумних Индијаца или Пакистанаца. Иако је његова империја била велика и како су говорили, сунце никада не залази, он не подржава борбу малих народа за слободу.

Он је код војводе Голуба Бабића на Динари пронашао српског официра који је саветима помагао устаницима у борби против Турака. Енглеска политика је била тада, да се дозволи некаква културна и слична слобода Србима, али да Отоманско царство мора опстати. Сетимо Берлинског конгреса и антисрпске деструкције Британаца током његовог трајања. На ток Конгреса Енлези су много утицали, због тога су Срби са западне обале Дрине потпали са турске под аустроугарску окупацију (после анексију).

Неко ми је причао да је Мартин Брод лепо уређено место. Пружила ми се прилика и отишао сам.

Некада сам негде прочитао да постоји теорија кризе, по којој се против кризе боримо деловањем као да није кризно време и кризни простор. Ја сам се тако понашао у рату. Увек сам био уредан, затегнут, сређен, оружје чисто и подмазано са довољно муниције, желећи да својим понашањем дам пример другима. Не верујем да сам у томе нити мало успео. Криза је јача од борбе против кризе.

У Мартин Броду сам видео како су људи средили живот уз реку. То није оно неразвијено село из мојих извиђачких дана. Стотињак породица је буквално наслоњено на извориште Уне и Унца. Воду су довели до својих кућа, воду користе за прање, купање, кување. Неколико десетина мањих токова и канала је уређено. Постоји доста млинова, рибњака и мрестилишта. Милина једна.

У Мартин Броду је српски манастир Рмањ из петнаестог века. Било је предлога, да ту буде седиште Епархије Бихаћко-Петровачке (која је у ратном времену столовала у Петровцу), али владика Хризостом (сада је епископ Зворничко-Тузлански са седиштем у Бијељини) то није прихватио (кажу због забачености манастира).

У Мартин Броду сам био у поподневним часовима. Било нас је троје. Ту је контролна тачка са Републиком Српском Крајином, до које води запуштена стаза у камењару. На тачки је француски војник из УНПРОФОР-а. На земљи је тзв. јеж, кога војник склања када након његовог прегледа он одобри пролаз.

Са наше стране био је један војник, неуредан, са полуаутоматском пушком, мештанин, који се одмарао на јесењем сунцу. Постоји некаква летва, која је у функцији рампе, стално подигнута.

Низводно је Спасово и даље наши положаји према Бихаћу.

Преко наше територје је у то време патролирало доста различитих иностраних формација: Међународни црвени крст, УНХЦР, УНПРОФОР из Републике Српске Крајине, посматрачи ОЕБС-а, посматрачи Европске уније (тзв. сладолеџије), лекари без граница. О непознатим лицима и формацијама да се и не говори.

Сви су они били непријатељски настројени према нама, са таквом предрасудом су и дошли, а вероватно су били и шпијуни, како за НАТО, тако и за остале наше непријатеље у српском ослободилачком отаџбинском рату.

За њих су радили наши људи, Срби, као преводилачко и остало помоћно особље. Нисам приметио да су наше обавештајне (или контраобавештајне) или војне или цивилне службе ангажовале таква домаћа лица да раде за нашу ствар (оперативна мрежа: информатори или сарадници). Примери су супротни.

У складу са некаквом одлуком неког нама непријатељског органа, у Бихаћу су се у јесен 1992. године појавили војни посматрачи Уједињених нација (то није УНПРОФОР, који је задужен искључиво за Републику Српску Крајину). То је наоружана јединица, снаге ојачаног батаљона (око 1.000 војника и старешина), која треба да штити Бихаћ као заштићену демилитаризовану зону од Срба (било је тада шест заштићених зона: Бихаћ, Сребреница, Горажде, Жепа, Тузла, Сарајево).

Тих хиљаду добро наоружаних, ухрањених, обучених и обувених војника добро су помогли Петом корпусу нама непријатељских исламских формација у оружаној борби против Срба.

Војника и старешина било је из више држава, а највише из Француске. Француска је иначе дала највише војника, што у УНПРОФОР, што у ове војне посматраче, што у остале нама непријатељске трупе на терену, негде преко 7.000 лица. То значи, да је Француска здушно учествовала у распрчавању СФРЈ (не заборавимо Бадентерову комисију, Кушнера, Митерана и осталу плејаду квалитетних и обимних антисрпских несрба).

Однекуд се појавише страни војници. Онај стражар није знао рећи, да ли су дошли из Републике Српске Крајине или су дошли из правца Спасова. Оклопно механизована јединица са неколико стотина војника и старешина. Наоружани, са панцирима. Немају плаве шлемови, ни плаве беретке. Шта траже на нашој територији.

Нема никог од наших старешина да с њима комуницира. Нема ни жичане ни бежичне везе са Командом Другог крајишког корпуса Војске Републике Српске у Дрвару. У Мартин Броду нема ни старешине који командује овим месним стражарима.

Нико није очекивао ни планирао стране војнике на овом терену, јер је ту Република Српска Крајина, а њих и нас чува УНПРОФОР, а бихаћко ратиште је доста удаљено.

Нико не зна шта треба да се ради. Нико од нас нема чин, да би могао да наступи са позиције руковођења и командовања. Нико од нас не говори страни језик. Немамо оружје подесно да им се супроставимо у евентуалној борби. Стоје они, стојимо ми, нас тројица и стражар, који је спустио „рампу“. Мрак пада. Око нас планине, Мартин Брод је у уској долини.

Из њихових редова изађе један војник, наоружан, у панцирном прслуку. Поче говорити нашим језиком. Јесте да није чист српски, али га резумемо. Ми се гледамо као да се питамо, ко ће му изаћи на разговор. И гурнуше мене, вероватно због мог озбиљног држања.

Он поче причати нешто без везе. Питам га ја, ко су они. Каже, заштитни батаљон из Бихаћа. Па шта радите изван Бихаћа, питам га ја. Он нешто почне да прича без везе. Изађе неки старешина из колоне, њихов командант, пуковник.

Кроз разговор сазнах, да су они јединица Легије странаца у саставу француске армије, да је овај преводилац негде из Хрватске. Признао је, да је непријатељски расположен према нама. Како си непријатељ, када треба да чуваш мир. Он каже, нама су рекли да сте ви Срби зликовци. Добро, а шта тражите овде у Мартин Броду, овде нема војске, нема ничега.

Пуковник се унервозио, тражи да иду даље. Где даље, питам ја. Каже, за Дрвар. Како за Дрвар, тамо није пут за Бихаћ

Видим, неће да ваља. Има да буде борба. Не треба нам борба. Ем су јачи, ем нема разлога за бој. Али то су војници, легионари, они знају само за закон јачег.

Погледам према брдима. Гледају они за мојим покретима и за мојим погледом. Почех да машем, као да распоређујем трупе по брдима. Они се тргнуше. Ја наставим даље да радим. Као сада распоређујем снајперисте, па затим митраљесце, а на крају минобацаче.

Кажем овом тзв. преводиоцу, је ли хоћеш да чујеш наше оружје. Он преводи пуковнику, овај каже, нећемо ништа да чујемо. Поче издавати наредбе. Питам, где идете, они кажу за Спасово, па за Бихаћ. Кажем, ближе је преко Републике Српске Крајине, а ту су и ваше јединице у УНПРОФОР-у. Мислим се, да што пре напусте територију Републике Српске.

Преводилац каже, чули смо да овде има добра риба. Сетих се Нушићеве плаве рибе и кљукане династије.

Радомир М. Мисаљевић

Београд,

26. мај 2016. године

   © Овај текст представља интелектуалну својину  Радомира  М.  Мисаљевића  и заштићен  је 
као ауторско  и сродно право.