Обрада

Не разумем се металургију. Појма немам. Али нешто ми је било чудно, када давно прочитах, да се челик кали. Како се кали, када је настао од гвожђа. Ваљда се гвожђе кали, да би се добио челик. Челик је већ обрађено и дорађено ојачано гвожђе. Челик се обликује, али се не кали. Да ли је то порука нама, да се челик преправља, пошто није добро урађено са гвожђем, односно да се људи преправљају, јер нису добро направљени.

У сваком случају, ради се о доради, како челика, тако и људи. Због тога је измишљења синтагма, да се кали челик, а мисли се на човека.

Или ја лупам празну сламу, тек тако без везе.

Значи, човек се преправља у односу на почетно стање човека, јер као такав, почетни човек, не одговара некоме. Тај неко је или властодржац или група око властодршца. И онда почиње преправљање човека. Кроз школу, рад, улицу, војску, радне акције, домове, логоре, острва, кроз све могуће начине.

Мора да се зна, да је одувек човек преправљан. Увек је то било, да појединац или група не одговара властодршцу и онда настаје преправљање човека, да би се укалупио у оквире које је властодржац одредио. Нико не пита, да ли је исправан калуп у који се човек на силу гура. Тако мора бити, јер тамо неко је то одредио.

Ако се не уклопи, онда га изолују. Ако остане после изолације жив, а не преправи се, онда га ликвидирају. Не може да егзистира човек који није укалупљен.

Калупљење врше, како властодршци, тако и парадржавне формације. Они су гори од власти, јер их има више и траже своје послушнике међу свима, не праве разлику, али захтевају да се људи преправе према њиховим, парадржавним, правилима.

Не зна се шта је горе: или да човека држава преправља или да то раде парадржавни органи. Сви траже да се човек мења, да се уклопи у њихова мерила. Нико не пита човека, да ли он хоће или неће да се  промени.

Ако неће да се промени, онда је самотњак, изван државних и других органа. Нема га нигде. И човек се одлучује, или ће да оде у групу, а тамо мора да се преправља у складу са групним правилима или ће остати усамљеник, без игде икога, али са својим духом, идејом, телом.

И преправљали су нас.

Ко каже да нису, он лаже. Ко лаже, тај краде. Ко краде, тај убија. Ко убија, иде у затвор.

Школа је била место где се од руде правило гвожђе. Војска, са извиђачима, феријалцима, радним акцијама, планинарима, ловцима је била челичана. Живот је било, не знам шта је био живот. Да украдем од Кустурице и да кажем, да је живот чудо.

Тако је и сада, само су циљеви другачији.

У оно време циљ је био да се створи колективна свест, што је немогуће. Не може се од човека јединке створити човек група. Човек је сам дошао на свет и сам нестаје. И сада је неко створио идеологију колективитета и забранио самосталан живот и размишљање. Морају сви ићи у колектив. Али нису сви ишли, властодршци су и даље били сами, у својим кућама, кабинетима, аутима и сличнио.

Сада се ствара свест анархије, али не оне анархије као философски правац, него анархије уништавања свега што је око нас. И праве од човеа рушиоца, деструкцију, уништивача. Ко није са њима, он је против њих и жигошу га.

Пре су га жигосали на састанцима, сада га жигошу по медијима. Толико има медијских форми, да их не могу све набројати, а Бога ми и нећу. Нисам медијски стручњак. Иначе потцењујем медијске раднике.

Све је занат, само је право наука.

Свако време има своју калионицу људи. Разлике су само у начину мењања људи, али циљеви су исти: појединац мора да размишља и да делује како му колективитет у коме живи и ради одреди. Ако неће, онда мора да напусти групу.

Због тога је пропао комунизам. Не може се човек одмах променити, како су комунистички идеолози и примењивачи идеологије замислили. Мислили су, да ће човек спознати предност комунизма. Каква предност, ако му одузима његово.

Онај, много дестина хиљада година пре Христа, који је узео камен и рекао: ово је моје, изазаво је кризу човечанства. Или је можда рекао оно, што су други мислили. Али тада је почела борба за то моје и одбрана тога мога.

А вишак вредности је својина. То је основ. Не може се одузети без борбе, а они су тражили да се одузима и даје без отпора. Значи, одузимају и траже да се не буни када одузимају. И не зна се где то иде што се одузима, узима се од једног, који је стекао радом, наследством, куповином и даје се другом, тек тако. Па то нигде нема.

Због тога су правили људе који немају ништа и који могу ʼладно узети од другог и покретну и непокретну ствар, а Бога ми и човека (жена, дете).

Одузимали су веру, мисли, уметност. Религија је опијум за народ, говорили су, значи да су пробали опојну дрогу и психоактивну супстанцу, када знају њихову реакцију на дух и тело човека.

Сада се одузима, да кажем тривијално, душа. Намеће се имовина као вредност због које се живи и ради. Не каже се својина, што би правнику и одговарало, него имагинаран појам: имовина. Значи, све се стиче, нигде се не књижи. Све је наше и подложно је отимању.

Каква је онда разлика између претходних и садашњих, то бих волео да спознам. А спознаћу, има времена.

Ако сам спознао, као правник, да је комунизам зло, спознаћу шта се сада ради са човеком и у ком правцу иде пропаст човечанства. Јер, на све стране су борбе, побуне, сеобе, што говори да су људи незадовољни. А то није добро. Да ли је та борба, побуна, ововременска калионица човека. Глобално наметање воље. Ко ће то издржати.

Сви моји проблеми су настајали, јер нисам дозвољавао да ме кале. Шта има да ме мењају. Фин сам, из фине сам породице. Млад, леп, згодан, амбициозан, што би рекле бабе. Али стално хоће да ме мењају. Па чак и сада, под старе дане. А ја се стално опирем и то не ваља. Да сам легао на руду, било би боље. Овако...

И шта сада раде од нас. Срби су од памтивека самосвојствен народ. Због тога су и страдали. Нису никоме дозвољавали да влада над Србима. Чак и своју Цркву имамо. Да се не враћамо у историју. Зна се.

А сада траже да будемо део колективитета. А нису нам дозволи да сви Срби живе у једној држави. Кажу, може, али под нашим економским и војним оркиљем. Један њихов рече, сви Србу под тополину крошњу.

Да ли су ововременске уније, савези, пактови, заједнице, уговори, организације, пројетки, програми и слични савези држава и народа, гарантија да ће Срби живети у једној држави.

Радомир М. Мисаљевић

Београд,

26. мај 2016. године

© Овај текст представља интелектуалну својину  Радомира  М.  Мисаљевића  и заштићен  је 
као ауторско  и сродно право.