Буздован

Какве смо све глупости у прошлости правили за 25. мај, па то нигде нема. А није ни рођен на тај дан, него га је измислио и наметнуо васцелој земљи да буде, пази ти како се лукаво сетио: Дан младости. И тако милиони славише његов рођендан. И немој да неко не слави, оде радно место, функција, а Бога ми и глава.

И ко сада каже да није славио, да није носио штафету, да није учествовао у слетовима, он лаже.

Где се сети за штафету. Вероватно му је неко од његових саветника, окупљених око Стеве и Мирослава, Владимира и Бевца ископао маратонску трку или олимпијски пламен и њему то протурио као идеју. А њему, као сваком честитом диктатору, то се одмах допало. Ем је веза са старом Грчком, а можда и Римом, ем ће стотине хиљада трчати и носити дрвеће и метал у рукама и викати његово име.

Ма правили су је од свачега. Свако је морао имати своју штафетицу и носити је барем два метра. И онда убацују поруке у унутрашњост штафете, јер је неко негде рекао, да он све то чита и памти. И шаље писма са одговорм и захвалношћу за штафетицу.

И Немци су поверовали да је рођен 25. маја, па су напад на Дрвар извршили тога дана 1944. године. Он се толико уплашио, да је хтео да се преда. Срби, који су били око њега, историјски храбри, нису му то дозволили (јер је он био персонификација комунистичке, коминтерновске борбе) и кроз пећину и преко брда спровели га у Гламоч, одакле је британским авионом отишао у Бари, да се брчка у мору. А то што су људи изгинули због његовог лажовног рођендана, није га било брига. Важно је да је своје наложнице спасао и с њима одлетео на плажу, где чарлија ветрић мио.

Јесте да се одужио Дрварчанима после, свако је добио борачку пензију, изградио је град, фабрике, стадион, поставио спомен плоче на латиничном писму у граду са 100% Срба, али лаж и горчина су остали.

„Ој Дрвару три пут си горио, алʼ се Шваби ниси покорио...“.  Да, али Дрварчани су сами палили свој град два пута.

Она главна штафета је посебна прича. Она је обилазила целу земљу. Морала је проћи кроз све републике и аутономне покрајине. Није пролазила кроз свако сеоце, али су се трудили да прође магистралним путевима, а негде и регионалним. Ишла је по касарнама, бродовима, а неких година су је одвлачили и у казнено  поправне домове (сада заводе). Долазак штафете у Београд је копија олимпијског пламена. Украли су и од Хитлерове иконографије и кореографије, а о костимима да и не причамо.

На стадионима, смо се поређали у облику његовог историјског надимка и то на латиници, јер он не зна ћирилицу, а он нас гледа однекуд одозго. Махали су заставама, букетима цвећа, дизали руке у ваздух, ма шта се све није радило.

Срећни су садашњи млади, који то нису радили. Гадни су стари који то хвале и траже да се обнови.

И када је пропаст почела, скупила са мала група у Лублјани, назвали су се Laibach и на тргу су почели да дељају дебло, правећи штафету. Laibach је немачки назив за Љубљану. Значи, они испољавају жал за немачком окупациојом у току рату.

Пардон, то за њих није била окупација, него ослобођење од великосрпске хегемоније. А то што је српски пуковник отерао Италијане и спречио их да не отму пола Словеније, то ником ништа. Када је Хитлер дошао у Марибор, на десетине хиљада Словенаца дошло је да га поздрави као свог ослободиоца, као што су Хрвати и муслимани изашли пред Немце и усташе у Загребу, односно у Сарајеву.

Дрводелци су из Трбовља, рударског места. Чак су свој покрет назвали по немачки Neue Slowenische Kunst. И тако су они, ругајући се њему, почели да разграђују нас. Сви су то гледали као шалу комику, нашу перестројку, гласност, на трећу корпу из Хелсинкија.

Да ли су направили штафету од дебла, не зна се, али разградња је почела. И сада се мотају око нас са тим својим одвратним нацистичким именом. Српски мазохизам је непоновљив.

А Ненада су рашчеречили, када се пожалио на бини да му је цркло Маршал појачало.

Последњу штафету му је уручио Шиптар Власи. Сећамо га се, када је оружану побуну Шиптара назвао контрареволуција и на тај начин спречио кривичноправно гоњење терориста побуњеника сецесиониста. Направио је велику кућу у Бијељини, одакле му је жена, а та кућа је била седиште српске полиције, те су тако спасли Аземову кућу од уништења.

Наша лудост нема граница. Штафету су после носили на његов гроб и тамо му је предавали. Не зна се како је вршена примопредаја, да ли на плочи или испод плоче. Направљен је и музеј са хиљадама штафета. Љубав преко дршке.

Неко је израчунао, да један слет на стадиону ЈНА кошта као десет километара аутопута. Па сада нека се види: шта је вредније, аутопут или љубав преко дршке. Углавном, он је имао што други светски властодршци нису имали: држава је славила његов „рођендан“, носили су држалицу кроз државу, правили су велики слет. Култ личности упакован у тзв. уметничку обланду.

Његов труп је остао у Београду. То није добро. Али нико га и неће. Највише зла нанео је Србима и он је остао код Срба. Деобни биланс. Ионако је то његово сахрањивање супротно прописима и погребној делатности, јер кућица у цвећу, трава около ње није гробље и нема ту означеног гробног места.

Још увек има градова и села у којима су улице са његовим именом. До скоро је велики београдски спортски центар називан по датуму његовог тобожњег рођења.

Не треба дозволити да место где су му посмртни остаци буде локација ходочашћа. Није он светац, Боже ме опрости. Он је стално псовао Бога, а сада од њега направише узвишеност. Још ће тражити канонизацију његовог имена и дела. Нека га носе у рецимо, Каптол, а може и на Мирогој, поред свог ђенерала Франца.

Радомир М. Мисаљевић

Београд,

25. мај 2016. године

© Овај текст представља интелектуалну својину  Радомира  М.  Мисаљевића  и заштићен  је 
као ауторско  и сродно право.