Одавно сам љубав назвао поезијом живота.
Извршили су притисак на мене да је примим за архивара. Она
има завршену средњу текстилну школу, нема појма о управном поступку, о
писарници, о архивској грађи. Али то је политика, негде попустиш, да би на
другом крају твоје прихватили. Видим, хоће да је се реше у производњи, па не
знају како. Некоме је тамо сметала, па настоје да је се ратосиљају. Опирао сам се дуже
времена, али сам попустио пред налетом директора и осталих.
И дође у мој сектор за архивара.
Био сам бесан што ми за архивара утрапише текстилца. Остало
је то код мене усађено, да мора да ради на радном месту школован човек за те
послове. Посебно за део права. А имао сам гадног професора Управног права, тако
да сам тај предмет морао добро да научим. Архива је важан део управног
поступка, писарница је део архиве.
Околности су против ње.
Види она да нисам одушевљен што су ми натурили да је примим
у сектор. Али она је неосетљива, барем на јави. Вероватно је спознала да је
тамо неком сметала и да су је овде послали да би тамо ослободила место за неког
или тек тако, да је више не гледају у својој близини.
Архива је соба са набацаном хартијом у споредној згради.
Прашина, паучина, неред. Нико није годинама улазио. Ништа није сређено. Нема
светла, стола, столице, грејања. Шта да радим с њом.
Набавио сам јој књиге о архивистици, да барем нешто чита и
научи. Желео сам да се архива среди. Веровао сам да ће научити барем изразе, а
после ћемо архиву сређивати. Слао сам је на семинаре у околини, а после и у
Бања Луку. Повезао сам је са осталим архиварима у месту. Мало по мало, научила
је изразе и показивала вољу за рад.
Хтела је да ми се радом приближи, јер сам ја заузео од
почетка одбојан став. Нисам могао да прихватим да поред управног техничара,
архивар буде текстилни техничар.
Удата је, мајка двоје деце.
Лепотица. Дуга равна црна коса пада до испод струка. Лепо
исправно и усправно држање. Висока. Крупне усне, крупне очи. Диван стас, дивно
ходање. Брак и порођаји нису је много променили. Негде је моје годиште, можда
годину-две старија од мене. Види се да се брине о себи, о свом телу, стасу,
изгледу, не тако нападано, али се стара о себи.
Али ја је нисам посматрао као жену. Имао сам неке женске око
себе, а и нисам хтео да чачкам мечку око удате жене.
Сећам је се из средње школе, када прошета градом. Ишла је у неку
средњу текстилну школу, негде изван места, тако да је нисмо често виђали. Ја
сам је запазио и на игранкама викендом, када је мој окркестар свирао. Није
имала неке момке око себе, барем не тако нападано. Њено усправно држање и дуга
коса било је упечатљиво за њу. Чули су се уздисаји када је пролазила.
Када сам те, 1977. године дошао из Ниша за секретара
предузећа, она је порасла (као и ја), постала је жена, мајка, али је остала
лепотица. Пореклом је из неког подкозарског села у Кнешпољу. Удала се, кажу
други, случајно за апотекарског помоћника, који се добро снашао у промету
лекова. Он је после радио приватно на обуци возача, Били су боље ситуирана
породица.
Морао сам чешће да је зовем код себе у канцеларију, како бих
је обучавао за архивара и да видим шта је урадила. У то време имао сам много
посла (да не помињем примену Закона о удруженом раду, изборе и сличне
самоуправне глупости), тако да су ти контакти били повремени и кратки. Она није
долазила без мог позива. А и ја сам био заузет ван радног времена са својим
женкама, које су се мотале око мене, као и ја око њих.
Ништа није указивало на љубавну причу између нас двоје.
Напротив, чак.
Али љубав је чудна ствар. Нешто се стварало између нас.
Обоје смо то стварали. Ни ја нисам био навалентан, ни она није била податна.
Све је ишло, лепо, споро, људски. Почели смо да се смешкамо једно на друго.
И морало је да се деси. Заљубљивање.
Она је ишла на саветовање у Бања Луку. Ја сам јој рекао, да
ћу и ја тога дана бити у Бањој Луци. Поновио сам то још једном, а она рече, чула
сам, јасно ми је. Нисам познавао Бања
Луку, иако сам тамо рођен. Она предложи неки локал да се састанемо, а после
ћемо видети.
Сестра се после удаје преселила у Бања Луку, одем до ње и
питам, да ли има неки леп објекат у околини. Ни она не зна много тога, али се
сетила Кнежева. Каже, тамо има хотел Омар, чула је да је тамо солидно.
Састанемо се ми у локалу. Већ су нам ужарене очи. Дуго смо
чекали да се састанемо. Не смемо у граду испољавати емоције, може неко да нас
види и препозна. Одмах се сместимо у мог Пољака и кренемо за Кнежево. Зима, снег
пада. Ја не знам пут, али идемо. Она се опустила и уживамо у вожњи. Већ је
заузела место у ауту.
Кнежево је на вишој надморској висини и снег је прилично нападао. Али пробијемо
се до хотела Омар. Кад тамо, све пуно. Викенд, снег пао, скијаши дошли. Како
пуно, када смо ми дошли. Тражи собу, кажем рецепционару и тутнем му паре. Нађе
собу и ми у њу. Не занима нас ни природа, ни храна, ни њихова чувена цицвара.
Што пре у собу.
Било је то у зиму, почетком 1978. године.
Како нам је било првог дана, тако нам је било свих година.
Толико смо желели једно другог, да то није било нормално. Нико за нас није
постојао, само нас двоје. Од Кнежева љубав је одмах почела. Као да смо васцели
живот тражили једно другог.
Није то била прељуба, швалерација, рецка. Била је љубав. Ја
сам осетио да ме воли. Њена љубав била је до бола. Нити смо се ми крили, нити
је неко нас примећивао. Ми нисмо никога примећивали.
Сутра смо се пробијали кроз снег, радосни, заљубљени,
весели. Ауто, са задњом вучом, није нас
изневерио. Јер, да је ауто стао, морао бих звати мајстора, а онда би се сазнало
да ја нисам био сам у ауту и све би изашло на видело. Ауто нас није изневерио
свих година наших.
То је трајало преко две године. Ако смо злоупотребљавали
посао, то је што смо се свакодневно виђали. Ја сам постао свестан да од ње неће
бити архивар и престао сам да је терам да учи архивистику и да сређује архиву.
Нама је дружење на послу била љубавна предигра. Тих неколико часова нам је била
увертира за после.
На послу смо били званични и ништа није одавало нашу љубав.
После сам схватио, да је то због тога, што се нисмо скривали. Мислим душевно.
Она је имала кључ од мог стана. Долазила је када је хтела и
када је могла. Ауто нам је био друга кућа. Ја је покупим код њене куће и после
се растанемо скоро на истом месту. Колико су нам састанци били драги, толико су
нам растанци били тешки. Нисмо се скривали, нису нас видели.
Ми смо живели заједно. Телефоном смо часовима разговарали.
Никада нисмо говорили о томе, шта је све радила и причала да
бисмо били заједно. Тако смо наш однос издигли на љубав. Нисмо хтели да се
бавимо баналним стварима, као што је то прикривање наше везе. Нисмо ми били
јавни, али су наша осећања била повезана.
Долазила је код мене јавно, није се скривала. Сва поносна на
себе и мене. Поздрављала се са комшијама на степеништу. И никоме то није
сметало. Као да су сви знали за нас и да је то било сасвим у реду. Нико није то
гледао као нешто гадно, ружно, него то је било лепо, топло. Можда су и причали
о нама, али то нису биле неке ружне приче. Можда су само говорили, зашто се
нису раније срели, када се толико воле.
И било би нам ружно да смо се крили. Онда би то било прљаво.
Ми смо имали свој живот, није нас било брига за друге. Шта нас било брига да ли
нас је неко видео или не, да ли ће причати по граду и по фабрици о нама.
Ја сам чак дошао код ње кући и разговарао са њом и са њеним
мужем о њеном послу. Не, није то било вређање и провокација. Хтели смо да
видимо да ли се одајемо. Јесте да је то ризично, али се показало корисним.
Он је њу возио сваки дан на посао. Ја сам по обичају каснио
и он ме је возио до фабрике заједно с њом. Нисмо то тумачили као да га
омаловажавамо. Не, он ради свој посао возача и вози двоје заљубљених на посао.
Једном је рекла, да има осећај да када оде од мене, да мене
вара с њим, а не да мужа вара са љубавником. Онда се покајала и рекла, да јој
ја нисам љубавник, него љубав. Њега нисмо помињали, као да га није било. Као да
је он био њен родитељ, а не муж.
Њена љубав је била јака. Мени је пријало. Ја сам је волео. Њој
је пријало. Тако нам је било лепо, да се то не може описати. Сваку смо
ситуацију користили, на послу, преко телефона, на нашим састајањима, у пролазу.
Цео свет је био наш.
И још нешто је било важно. Никада нисмо причали о томе, да
она треба да се разведе, да остави децу и њега и да живи са мном. Знали смо да
је то немогуће. То су двоје мале деце, два сина и не би могли живети без мајке.
А да води децу код мене, то је још горе. Ми смо имали свој свет, паралелан са
стварним. Временом је наш свет био јачи од оног стварног.
Због тога је наша љубав била јака, јер нисмо тражили оно што
је немогуће и нисмо се због тога свађали. Знали смо да имамо, не сваки дан, по
неколико часова састајања, да имамо сваки радни дан заједничког живљења на
послу, да имамо по неколико часова на дан телефонских разговора.
И још нешто је било важно. Иако она то није тражила, ја нисам
имао друге жене око себе. Имао сам само њу. Јесте да ми није било довољно, хтео
сам је целу и сваки дан, цео дан, али тако је морало бити. Нисам могао
замислити да нам се нека друга жена меша у нашу љубав. Знао сам да би је то много
погодило. Због тога ми се она сва посветила. Видела је да нема трагова и мириса
других жена. И ја сам јој се цео посветио и духом и телом. Није то била нека
њена себичност, није то никада помињала, али је знала да ја то разумем и да се
то подразумева. Јер она се жртвовала због нас и не би било смисла да се неко
трећи ту мота око нас. Ионако је наш однос био страшно сложен.
Наше дружење на послу и наши телефонски разговори били су
наша љубавна предигра, наша претходна миловања. Због тога смо на непосредним контактима
мало причали, а много више водили љубав. До изнемоглости. Није ме никада
прекидала, а ни ја њу. Брзо смо се упознали, као да се годинама знамо. Тако смо
били уходани да смо радили радње које нама одговарају. Стално смо били голи,
јер и она и ја то смо волели. Имала је дивно тело. Играли смо се телима. Она је
била предивна, бајна, бујна, сочна, влажна, непоновљива. Није нам требало много
простора, у колима, на трави, у хотелској соби, у стану на великом кревету. Све
могуће варијанте. Довољно је било само да се издвојимо и љубав је почела.
Волели смо да се ознојимо и да се наше знојне капи мешају. Није било насиља,
било је тако нежно и неизбежно, да се не може описати речима. Волели смо да
будемо загрљени, припијени једно до другог и голи и обучени, само да смо
заједно. Поезија живота.
На саветовању правника у Опатији она је дошла аутобусом. Ја
сам је чекао. Ту смо провели два дана, на терасама, у базену, на обали, у
граду, у купатилу, у хотелској соби. Вратли смо се аутом. Живели смо свој
живот. Брчкали смо се у мору, купали у безену, пили кафицу на тераси.
У Јајце смо ишли у хотел. Мене заболи зуб. Сасвим нормална појава
код људи. Она остаде у кревету да ме чека, а ја одох код зубара. Када сам
извадио зуб и дошао у хотел, она ме будна чека. Живот је наш. Шта нас брига за
тамо неки зуб .
Ишли смо тамо где пре нисмо ишли. Звали смо то освајање
живота. Прешли смо хиљаде километара аутом. Не могу да се сетим где смо све
били. Приједор, Загреб. Сисак, Новска, Сански Мост, Градишка, Лакташи,
Костајница...
Они су ишли на море у Трогир. Ја сам био у Биограду. Хтео
сам да будем близу ње. Нисам смео да је тражим. Избила би афера, а нама то није
требало. Док год нисмо таласали, знали смо да можемо да будемо заједно. Нисмо о
томе причали, све се то подразумевало само за себе.
Мислили смо да је остала трудна, али томе нисмо придавали
значај. То је био плод наше љубави. Чак смо и прижељковали наше дете. Али била
је лажна узбуна.
Али наступили су проблеми на послу. Изван нас двоје. Скочили
су на мене. Ни сада не знам зашто. Радио сам обимно и квалитетно. Али није
вредело. Можда је баш то и сметало. Некоме није одговарало да буде уредно стање
у фабрици. И обрачун је почео.
Ја сам додатно закувао, нисам дао на себе. Остао сам усамљен на ледини.
Њу нисам хтео да мешам. Тек онда би се закувало. Било ми је страшно. Припремао
сам се да одем.
У нову управну зграду смо се уселили и њу сам сместио у
канцеларију до мене. Сада смо били још ближе. Ујутру ме чека она са пољупцем.
Она је пила кафу, а ја чај.
И примише ме у СУП Крагујевац. Њој сам то саопштио пред сам
полазак. Знао сам да ће то тешко примити. Ми смо живели заједно и навикли смо
се један на другог. Све сам растурио, стан, намештај, ауто. Отишао сам са две
торбе и три картонске кутије за Крагујевац. Мислим да ми то никада није
опростила.
Можда је то и мало себично са њене стране. Можда сам отишао
из фабрике због ње, а не због сукоба. Можда сам хтео да нађем жену. Можда сам
тражио жену за сваки дан, за цели дан.
Једног дана, ево ње у Крагујевцу. Остала је три дана.
После неког времена, састали смо се у Београду. Остала је
два дана.
После се нисмо видели.
Нисмо се ни чули. Није сам звао, да је не бих потресао.
Она је пресудно утицала на мене и на мој однос према женама.
Она је била репер. Према њој сам поредио друге жене. Она се годинама жртвовала
због мене, сва ми се предала. Такав однос сам тражио од других жена, али то им нисам
говорио. У себи сам тражио њу код других жена. Али ње није било. Нико није тако
несебичан, као што је она. Она се сва предала. Живела је два живота, да би била
са мном. Није јој било лако, али она је тако хтела. То се мора поштовати и ценити. Нико јој није
раван у погледу оданости. Можда због тога и немам жену поред себе. Она је на неки начин, свих
ових година, терала жене од мене. То поређење ме је скупо коштало: сам сам и
данас, у позним годинама.
Говорили смо, да ћемо се наћи у старачком дому.
И 1985. године ево мене поново. Они отворили први кафић. А
ја већ навикао на кафиће и капућино. И морам код њих на кафицу. Она долази са
посла и мене ´ладно
погледа. Знала је да сам дошао, али није хтела да ме зове. Као, било па се
приповедало. Или се посветила породици. Ма не знам шта је било и није ме брига.
Пијем своју кафу и не гледам никог. Не знам шта се дешавало претходних пет-шест
година.
Он је направио терасу на државном земљишту. Узурпација земљишта. И покренем ја поступак. Није ни због њега, ни због ње, него због закона. Парцела је у сред града и он као фрајер отима државну земљу да шири своју крчму. Не може.
Знала је она мене. Не бих ја њу звао због такве тривијалне
ствари. Ни она мене није звала, нити сам ја очекивао да се она понижава и да
ме зове због њега и земље.
Он је тражио моје изузеће, али то није прошло. Неко га је
наговорио да уђе у сукоб са мном.
Прошло неко време и позовем ја њега. Кажем му, иди у
урбанизам и среди да се тераса уцрта у план регулације за твоју кафану, када то
ураде, ја ћу ти доделити трајно земљиште и ти ради шта хоћеш. Он је превејани
лопов и види да је тако решио проблем за трајно.
Зашто сам то урадио. Урадио сам због ње. Да њени синови имају
велику кафану за стално у центру града. Мислим да је и она то схватила, добро
се знамо. Нисам очекивао ни захвалност, нити ништа. То сам урадио, јер сам
сматрао да то морам урадити због ње и њених синова, а не због њега. Ко њега
шиша, кад није из Ниш.
Моја Вела.
Моја Вела.
Радомир М. Мисаљевић
Београд,
24. мај 2016. године
© Овај текст представља интелектуалну својину
Радомира М. Мисаљевића и заштићен је
као ауторско
и сродно право.
