Задња вуча

Мој први путнички аутомобил био је Фијат 125 П, звани Пољак. То је морало да се нагласи, јер је био и модел Фијат 125 ПЗ (произведен у Застави). После сам спознао, да је наш Фијат 125 био бољи од овог пољског.

Аутомобил сам купио у Заставиној продавници у Приједору. Уновчио сам два кредита и купио ауто. Ником нисам причао. Отац се шокирао (Пружи се према губеру!), мајка се одушевила. Ја сам остао шворц, јер ми је цела плата одлазила на кредите за ауто. Тата и мама су ме хранили, ја сам живео у свом стану и долазио код њих на јело.

То је било 1977. године.

Ауто је за то време био велики и модеран. Пољаци су се трудили да га направе за европско тржиште. Али, само је остало на труду. Нису успели. Због тога су га нама утрапили, јер га нико други није хтео. Висио сам по сервисима. Квачило је било хидраулично, уље је стално цурело, мотор је трошио уље, као да је бензин. Семеринзи на глави мотора стално су попуштали. Потрошња је била велика, преко 10 литара на 100 км, људи су уграђивали течни нафтни гас. Карбуратор се стално кварио, а није било новог за замену. Уље је цурело на картеру. Акумулатор се често празнио тек тако без везе.  И још свашта.

Мени је сметала и задња вуча, морао сам да ставим врећу са песком у гепек, да би ауто био тежи, јер се заносио на кривинама са тенденцијом испадања са друма.

Све у свему, крш од аута.

Али тај мој Пољак био је прича за себе. Био је простран и редак. Ја волим да возим.  Ауто је брзо возио, могао је достићи и до 160 км на час (ако је за веровати инструмент табли).

Многе лепе дамице су завршиле у Пољаку и биле су поносне на њихово возикање у мом ауту. Седишта су се квалитетно обарала. Имао сам накнадно шивене и уграђене пресвлаке, радио са касетофоном, аутоматске безбедносне појасеве. Био је фабрички офарбан у лепу окер боју, што је у то време била реткост.

Возио сам на све стране. Све док сам имао паре за бензин. Када је нестало пара, направили смо гаражу у Мисаљевића кући и ту је ауто мировао. Неколико пута сам остао на друму, јер је нестало бензина.

Обишао сам васцелу отаџбину са Пољаком, пардон, нисам био у Јужној Србији. Нарочито сам волео да идем на море. Моје релације су биле од Задра до Дубровника. Ни север ни југ ме нису привлачили.

Возио сам се сам, али најчешће у друштву дама. И оне су волеле да се возе. Како која уђе у ауто, почне да њушка и да тражи мирис и друге трагове неке од својих претходница и онда наступа испад тобожње љубоморе. Али нема да напусте ауто, избориле су се за њега и остају. Одмах траже полугу за обарање седишта. Ма жене су предивне.

Све у свему, тих годину-две дана није било лоше, а морало је да буде боље.

Сестра се удавала крајем 1977. године и мајка и ја смо ишли по прасе у Главинац код Драгана и Милине. На друму поледица. По повратку, са прасетом у гепеку, ауто налети на лед и неће да крене. Свашта сам радио да бих покренуо Пољака. Задња вуча неће да реагује на леду. Дуго смо се мучили.

Недуго за тим, почетком августа 1995. године, нешто после седам часова ујутро, на том истом путу од Главинца према Чуклинцу, јурио ме је усташки авион. Ја сам пао и сломио руку. Ратни војни инвалид, трајно, 40%, 25 евра месечно инвалиднина из Републике Српске. Мало ли је за руку.

Поносан сам на Пољака што је први крчио пут у снегу од Бања Луке до Кнежева. Морали смо проћи, она и ја, да идемо у хотел на конак. Не може нас ништа спречити, па ни снег. И пробијемо се. Задња вуча се избори са снегом и ледом. Она је била стимуланс и мени и ауту. Тек после нас долазе багери и чисте пут. Ми смо се пробили до Кнежева.

Пођем на море преко Купреса. Нешто пуче под хаубом. Станем и гледам. Не видим ништа. Немам појма шта је. Нисам тип сам свој мајстор. Некако стигнем до Купреса, одем у станицу милиције и тражим помоћ. Милиционар има рођака, који има Заставин сервис. Одемо код њега, он узме свој ауто и кутију са деловима и алатима и одемо до мог аута. Подигне хаубу и каже, пукао каиш на мотору. Вратимо се Купрес, купимо каиш, па опет до аута. Он монтира каиш, аути ради. Питам, колико кошта, он каже ништа. Како ништа, тако ништа. Имао си муку и на муци се не зарађује. Вратимо се у Купрес и на ручак.

У рату сам чуо, ко држи Купрес, држи пола СФРЈ. Ми смо га држали годинама. У Купресу је била наша бригада са тенковима М-84. Три тенка су возиле жене. На неком слављу у Дрвару питам команданта Купрешке бригаде, који је са собом довео и тенкистикиње, где су научиле ВЕС за тенкисту (ја то знам, пошто сам служио ЈНА у оклопно-механизованој бригади у Нишу, у инжењеријској чети, а у Бањој Луци је Центар оклопно-механизованих јединица ЈНА, где је радио мој зет). Он каже, знају да возе трактор. Добро, тенк и трактор имају сличне особине, могу да ору земљу: трактор плугом, а тенк гранатама.

Купрес је пао и ни шестина СФРЈ сада није наша.

Опет идем на море, али сада преко Јајца. Тамо је велики католички самостан. Ту је било заседање Авноја. На том заседању Авноја, где се одлучивало о Србима, није био ни један Србин из Србије. И у Јајцу су раскомадали Краљевину Југославију. У самостану је било легло усташа. Да би се ослободило Јајце у овом рату, морала је дејствовати српска авијација. Усташе су поражене. Ту је било седиште српске дивизије, где је био камандант официр са највише пораза у рату. Јајце је пало, нема Срба тамо, они славе Авној и своју госпу, до чијег споменика у самостану иду боси и клечећи по камењу.

Јесте да се кварио, свашта му је цурило, гуме су лоше и још свашта, али  Пољак је возио. Посебно лепе жене је поносно возикао. Ни једном није стао када је дамица била у ауту.

Идем опет у Јајце, али у њихов хотел на језеру. На конак са Њом. Заболи ме зуб. Страшно. Одем у месну амбуланту, нема зубара, отишао на ноћни риболов на Пливу. А како би га било, када је глуво доба ноћи и субота. Ипак појави се он пред зору, у ходнику пред свима, извади ми зуб. Прођоше болови, онда је важила здравствена књижица, није тражио паре. Вратим се њој у кревет, она чека, као и у мом стану, као и у Кнежеву, као и у Опатији, као и у Београду, Крагујевцу, на споредним путевима, у шумицама...

Идем преко Старе Србије за Ниш. Пролазим кроз Приштину, гледају у мене као у ђавола. Питам човека где је пут за Прокупље, он се окреће да види да ли га неко гледа и даје ми упутства.

Слично је било када сам преко Козарца ишао на Мраковицу. Тамошњи муслимани свакога одмере и када им неко није сумњив, дозволе му да прође. А другог пута за Мраковицу нема. Са северне стране, преко Моштанице, нису хтели да граде пут,  да се народ не би скупљао око српског манастира Моштаница, него су га градили са јужне стране, да би муслимани могли извлачити немилице дрва са Козаре и да долазе у Козарац, где има преко двадесет џамија.

Иако сам са Пољаком висио на мору, сада се тог периода не желим да сећам или га се сећам по злу. Ми смо били пионири туризма у Шибенику, Зларину, Муртеру, Водицама, Тијесном. Тамо има планина која се зове Козара. Није било пута, ишли смо бродом „Вук Караџић“ од Шибеника до Водица. Мој отац је њихову децу запошљавао и школовао. Када су католици покренули сецесионистички рат, ударна усташка песница били су Водичани. Њихов је и онај водитељ ТВ емисије о латиничниом писму.

Ишао сам у Башке Воде, код тетке и сестара. Усташе су их протерали и отели им кућу. А они су развили Башке Воде.

И приме мене у СУП Крагујевац. Шта да радим са Пољаком. Да ли да га возим у Крагујевац или да га продам. Ако га возим, од чега ћу да живим, јер треба враћати кредите. И ја одлучим да га продам. Идем на пијаце, нико ни да ми приђе, нити да ме  пита. Пољак није тражено ауто. Да је Голф, Кадет, Стојадин, па ту и тамо. Сви знају какво је срање Пољак.

Наиђе Љубан и пита за ауто. Ја кажем, дајем га за џабе, само да враћаш кредите. Он пристане и тако остадох без аута.

Он се возио још неколико година. Његова Софија је стално причала, да је то било најбоље ауто у коме се возила.

Причале ми неке дамице, да када Љубан прође Пољаком поред њих, њима срце заигра.

Покривао сам две године Заставу по привредном криминалу. Добијем податак, да има велика гомила браника за Заставу 101, који се неће уграђивати. Како се неће уграђивати, кажу купљени су, плаћени, довезени, али промењен је модел и ти су браници застарели. Бранике је Застава купила у Пољској.

Узмем ја да радим, голема штета, неколико десетина хиљада браника. Све пропада. Неко је узео дебелу пару. Прикупљао сам доказе по Застави, у Београду у Застава Импексу, само што нисам ишао у Пољску.

А тај тип је постао председник Привредне коморе Крагујевца. Купио бранике, узео пикслу и аванзовао.

Тада сам спознао какво је зло полиција. Пусте они мене да ја све то урадим. Знају они добро да сам ја савестан и стручан. Омогуће ми возило, податке, сарадњу са Државном безбедношћу, са Градским СУП-ом Београд, са Окружним јавним тужилаштвом у Крагујевцу и осталим.

И напишем ја кривичну пријаву, све са доказима. Мика Тип потпише пропратни акт за Тужилаштво и дам пријаву Јелици на протокол. Зове она мене и каже, нема пријава. Како нема, наредио Арса да се брише пријава. Мика се напио и није се трезнио неколико дана. Мене после распореде на ниже радно место и таквим својим понашањем за годину дана доведу ме у ситуацију да сам напустио полицију.

После сам имао неколико аутомобила. Пољак је био први и непоновљив.

Пољска ми је забиберила чорбу.

Радомир М. Мисаљевић

Београд,

22. мај 2016. године

© Овај текст представља интелектуалну својину  Радомира  М.  Мисаљевића  и заштићен  је 

као ауторско  и сродно право.