Прекобројни

И тако ја одем на омладинску радну акцију „Београд - Бар“. Насеље је било у Основној школи у Чајетини. Бригаде су студентске, са свих универзитета у тадашњој држави. У мојој смени била је бригада из Пољске. Смена траје месец дана.

То је било у лето 1973. године.

Ја сам био у неком студентском органу на нивоу Универзитета у Нишу и у бригади сам био секретар партијске организације. Партија је стално будна.

Скупили смо нешто мање од 50 студената бригадира и хајде да градиму пругу, јер пруга гради нас. Зајам се враћа, пруга остаје. Воз креће седамдесеттреће.

Ми смо нешто чепркали по насипу после грађевинских машина. Наш рад није био потребан, јер су машине цели посао обавиле. Имали смо јутарње постројавање, дизање заставе, логорске ватре, козарачко коло на Златибору, остало се не сећам. Ишли смо на Златибор, на Краљеве воде, у хотел Палисад. Ту сам чуо причу, да је хотел Палисад центар београдских педера. Једном нас је киша ухватила и заклон смо нашли у сеоској воденици поточари. Млинар је палио ватру са иверјем.

Жика Бели има хотел на Златибору, а ја сам жуљеве набијао на прузи, да би туристи код Жике Свиње возом долазили. Шта је боље бити: Свиња Бели или партијски секретар бригаде.

Јесте да сам био извиђач годинама и ово за мене није било ништа посебно. Логоровање, спавање на војничким креветима, три оброка, ужина на траси. Да, био је и трасер, наш и њихов.

Председник Скупштине општине Чајетина причао нам је, да је ово велика шанса за развој места. Шта он то прича нама, омладинцима, студентима, ко нас зарезује. Нека иде у Београд и нека тамо кука за планове и паре.

Кроз место пролази магистрални пут. Ту је била крчма. Крчма је култна. У њој је сниман филм „И Бог створи кафанску певачицу“. Радња се одвија у Кладову приликом изградње хидроелектране Ђердап 1. У чајетинској крчми су снимали сцене за тај филм. Глумица је певаљка Лукић Лепа, а глумац је Живојиновић Бата Велимир. Чудили смо се, зашто је баш у брдовитој Чајетини, у друмској механи, сниман филм о причи са Дунава, из Кладова, када у Чајетини нема ни поточића, а камо ли реке. Ваљда је неко имао вајдицу од тога.

Било је курсева. Многи су ишли на обуку за возаче, а ја сам већ положио возачки испит у Нишу преко „Црвеног сигнала“.  Био сам на курсу за фотографа. Неколико пута је долазио приватни сликаџија из Прибоја. После сам добио диплому да сам полуквалификовани радник фотограф, са печатом Радничког универзитета из Прибоја. Могао сам отворити фотографску радњу, да сликам за документа, свадбе, сахране, а ја запео да завршим права, што сам и урадио следеће, 1974. године.

У животу сам доста фотографисао, целу фамилију сам усликао, имао сам скупоцен апарат Јашика (јапанска марка, која више не постоји).  Имао сам и тзв. идиота, па ове нове дигиталне апарате, као и камере на мобилном телефону.

То фотографско знање са ОРА „Београд - Бар“ ми је помогло у послу, посебно као истражилац. У полицији (крагујевачкој и дрварској војној) сам нервирао приучене криминалистичке техничаре, који нису знали фотографисати лице места.

Тек последњих петнаестак година прешао сам са црно беле технике на шарени колор у боји.

И ми деца, почели смо се питати, да ли ова пруга треба нама. Шта она повезује. Чули смо да је то тзв. пруга без споредног колосека, значи један смер, може се лако пресећи и да саобраћај стане у целини. Та пруга није требала Србији, него Црној Гори. Причало се да су пругу утрапили Србији по казни. Пројекат је лош, површан, кривине су нестручно урађене, изабрана је најгора траса, са много тунела и мостова. Скуп и непотребан пројекат. Кажу да пројектанти нису ни једном изашли на лице места пре израде пројекта, да су користили аерофотограметријске снимке из шездесетих година, где није било хиљаде објеката изграђених после авио снимања.

Сада би требало да пишем о пропасти концепције омладинских радних акција у седамдесетим годинама прошлог века, али нема смисла. О томе је одлично писао српски писац Меша Селимовић у роману „Круг“. Наша (његова и моја) посматрања и закључивања се поклапају. Како сам претенциозан: поредим себе са Мешом.

Још увек имам бригадирску мајицу са знаком Универзитета у Нишу. Мајка је годинама чувала бригадирску униформу.

Прошле године, тј. 1972., упала је у тадашњу СФРЈ група хрватских усташа. Генерал Херљевић Фрањо, тадашњи савезни секретар за унутрашње послове, послао је на терористе резервисте територијалне одбране. Да би се народ обрачунао са бандом. Усташе су побили људе на правди Бога.

Тада се видело да ми немамо ни милицијску, ни војну јединицу која се може супроставити групи бандита. После су наши побили хрватске усташе, нешто похватали, када су дигли скоро десет хиљада војника и стотине возила на дведесетак хрватски усташа. Не треба заборавити да су хрватске усташе имале на стотине јатака по тим годурама.  

То је било на планинама код Бугојна. Како су хрватске усташе паметно изабрале локацију, где претежно живе католици.

Један од њих, живео је чак до 1991. године, када су га Срби убили, јер је тај хрватски усташа био првоборац католичког сецесионистичког рата.

Фрањо није смењен. Чак напротив, наставио је са зацртаним уништавањем безбедносног система државе, у складу са нацртом чувеног Устава из 1974. године.

Да се не замери католицима, који су имали своје пролеће 1971. године.

Те, 1972. године, био је обрачун са тобожњим српским либералима. Ко је размишљао о хрватским усташама, за њега и његове, веће је зло буђење националне свести код Срба. Ма то и није била национална свест, него тражење да паре остану тамо где се стварају, а не да иду лезилебовићима, који не раде, а други их финансирају. Нема код српских комуниста српске националне свести. То може бити само код несрба. Срби имају великосрпску хегемонију, тј. Срби немају ништа. Сада се види.

И мени, омладинцу, партијском секретару бригаде, пало је у задатак да одговарам Пољацима, шта се то десило претходне године. Јер, ми смо говорили да нико није против нас, да је наш систем најбољи на свету, све одавде па до Меркура, да нема дисидената и слично. Када оно, појављује се велика група хрватских усташа бандита, која поби народ. Како то да се деси, питају студенти Пољаци мене.

А ја, појма немам. Нико ме није припремао. Видим, Пољаци провоцирају. Дошло њихово време. Деценијама се ми смејемо свима иза гвоздене завесе, поносимо се својим „Не“ из 1948. године, својом несврстаном политиком, својим самоуправљањем, својом конфедерацијом и сличним тадашњим актуелним стварима.

Али Пољаци упорни. Тај који пита, видим да је старији, значи није студент. Човек из њихове службе. И шта он хоће од мене, омладинца, у некој чајетинској вукојебини. Нека пита Фрању и друга њега. Они ће му одговорити на његова питања: зашто имамо хрватске усташе (са њиховим цвећем) и зашто су баш тада упали у земљу, зашто их војска и полиција није неутралисала, него побише ненаоружан и неспреман народ. Али он запео као мутав, што би рекао народ, да му ја одговарам.

И тако ми причамо уз логорску ватру, видим да је успео у намери да створи забуну код нас. Његови га тапшају. Наши не слушају, гледају шта ће попити и да ухвате неку женску, а Пољакиње су податне.

Заврши се Омладинска радна акција „Београд - Бар“, моја смена у трајању од месец дана. Поделише ударничке значке капом и шаком. Ја нисам неки умрли физикалац и добих неко признање, не знам за шта. Причало се да ћемо добити повратну возну карту, али како године прођоше, од тога не би ништа.

Вратисмо се у Ниш, освежени. О мом догађају са Пољаком причао сам по канцеларијама. Никога то није званично занимало.

Увидео сам убрзо, да ми није требала ОРА и да сам ишао без везе. Ни сада не знам зашто сам ишао. Било ми је доста извиђача, тако ми да ми тај облик дружења није недостајао у животу. Нисам физички радник,  навукао сам жуљеве.

Све у свему, градио сам пругу, она није градила мене.

Радомир М. Мисаљевић

Београд,

22. мај 2016. године

    © Овај текст представља интелектуалну својину  Радомира  М.  Мисаљевића  и заштићен  је 

као ауторско  и сродно право.