Срећне ти ране, јуначе!

У бањи Мљечаница провео сам око 90 дана, у три или четири наврата. Оспособили су ми руку. Могу с њом да машем и да на њој носим рукав. Добро је, жива глава.

Крајем 1995. године, пао је снег, одмах су дошли енглески тенкови пред бању и ту остали данима. Код професионалних војника усађено је веровање, да је сваки рањени борац већи јунак од осталих бораца, јер је рањен, значи био храбрији, упорнији и то га је коштало рањавања. Због тога су нас посебно посматрали. Хтели су да нас тенковима уплаше.

Нас да уплаше. Свашта. Шта нас још може уплашити, шта нам се може још десити, што нам се није десило.

Бању сам градио. Правници и геометри Општинске управе за имовинско-правне, геодетске и катастарске послове учествовали су у изградњи објеката, путева, канализације, водовода и слично. Борили су се са сељацима Међувођа, Мљечанице, Кошуће да се бања изгради. Сељаци су узели много пара за експроприсано и привремено експроприсано земљиште.

Иако је то село одакле је Шиљеговић Бошко, комесар Четврте армије и још свашта,  пре и у време градње бање није се потрудио да помогне у изградњи. Његов брат, свештеник, био је школски друг мог оца. Бошка нико не помиње, као да га није било.

И направљена је бања. Може  јој се наћи замерке, али има бања. У рату се показала потребна. Хиљаде рањеника прошло је кроз бању. Лекари и медицинско и друго особље урадили су добар и обиман посао.

После су се обезобразили и од пацијената (читај: српски борци) узимали паре за дијагнозу и терапију, за налаз и мишљење у поступку инвалидности и пензионисања.

Писао сам им општа акта о претварању бање у научни институт, за џабе.

У Београду, 2000. године, новобеоградска општинска чиновница није ми признала решење о инвалидности. Каже, то није био наш рат. Кажем јој, нисам ишао у рат због инвалиднине, него да се борим за крст часни и слободу златну, да се борим против сецесиониста свих фела.  И нисам више долазио.

Инвалиднина ми је 25 евра месечно, 40% трајног инвалидитета. Имам целокупну медицинску и комисијску документацију, од рањавања  5. августа 1995. године, па до краја лечења. Почело је са 90%, а завршило са 40%. Нема лажи, нема преваре. Не може ми и не сме ми нико наћи замерке, имам све налазе и мишљења, од чете преко батаљона и бригаде, до Војске, Министарства, Фонда ПИО, општине, лекара појединаца и лекарских комисија. Паре шаље Република Српска, од 2003. године преко Комерцијалне банке, а.д., Београд, инвалиднину примам око 25. у месецу (пре тога, Славица прикупи инвалиднну за пола године и пошаље аутобусом, да би била на вези са мном).

Више година нисам био на терапији и не могу да подигнем руку више од пола метра и не могу да носим терет тежи од два килограма. Али добро је.

И тако се шетам по Фонтани (Париске комуне 13), негде 2001. године, у комшилуку ми је,  видим на спрату канцеларије. Поред Жике Обретковића и његовог ДИС театра, наиђем на канцеларију Општинског одбора ратних војних инвалида Нови Београд.

У канцелатрији, гужва. Свако са сваким прича. Види се да су три лика командатни параде и да се у ствари публика њима обраћа. То су Станић Миливој, Кијац Борисав, Ковачевић Стево.

Питам, могу ли постати члан Удружења, јесте да сам ратни војни инвалид из Републике Српске, али ако може, добро је, ако не може, опет је добро. Показујем решење о стицању својства ратног војног инвалида.

Каже Миливој, може. Очи му црвене, видим од јаког пића, вероватно водка или вињак Рубинов. Не пије страна срања, казују други.

Миливој је секретар, има печат и кључ од канцеларије, стола и ормана.

Ја сам имао сличицу за чланску карту (са оделом и краватом, а не нека ратна, рат је завршен, а и није био њихов рат, мислим београдски), попуним образац, приложим решење, платим чланарину и постанем друг члан, под бројем: 114.

После сам (или пре) постао и члан Удружења бораца и инвалида рата од 1990. године општине Нови Београд, под бројем: 1127 од 15. фебруара 2001. године, са седиштем у Месној заједници Икарус у Алексиначких рудара 37, али тамо није било окупљања бораца, те ми није било занимљиво, али сам повремено одлазио.

Нисам тражио ништа. Остали су обигравали око ове тројице, тражећи свашта. Те некаква уверења за децу, жену, маму, тату. Углавном су шапутали. Издвојено командно место је крчма Фонтана, на спрату, код конобара Дулета (Бог да му душу прости).

Не треба ми туђа нега, ни риболовачка дозвола, ни патике за децу, ни свеске и књиге за ученике, ни промена степена инвалидности, ни борачко-инвалидска пензија.

Видим, најмање се прича о рату, а ја дошао да допринесем како би се обезбедила трајнија успомена на српски ослободилачки отаџбински рат и на свету борбу за крст часни и слободу златну.

Они се боје један другог. Ја сам им сумњив, јер сам нов, јер сам са решењем из Републике Српске и не тражим ништа. Они имају решења из Југославије, односно из Србије. Значи, постали су ратни војни инвалиди као припадници ЈНА. Шта ја онда ту тражим, питам се ја.

Како су могли постати инвалиди и пензионери Југославије и Србије, када тако-рећи нико од њих није српски староседелац. И ЈНА је била до тамо неког маја 1992. године. Али добро, дати део тела за слободу је крупна ствар.

Чим не тражим ништа, њихов утицај у масама се смањује, јер су они ту да тобоже помогну борцима и инвалидима. Али и бораца и инвалида и чланова борачких породица је долазило у малом броју. Они су као нека затворена група. Решавају животна питања само за себе и своје ближње. Али ја сам ипак остао.

Миливој (однекуд је из Западне Славоније) је претворио канцеларију у крчму, стално је пијан. Боро, као председник то му толерише. Остали ћуте.

Појавио се неки лик, који је као неки трезвењак и уводи казну за онога ко донесе пиће. После је тај тип основао своје удружење и обезбедио преко истог и преко политичке странке (које више нема) извлачења дрвне масе негде са Таре.

Ништа ми није јасно, биће јасније мало касније или мало сутра.

Стево (кажу, да је пореклом из западних делова Републике Српске), инвалид без једне ноге, веома бучан. Објашњава ми, да је Удружење незаконито, јер није била Скупштина скоро шест година, да су органи неовлашћени и слично. Предлаже да се Удружење растури.

Како да се растури, када сам ја члан, мора бити Удружење, макар и са пијаним Миливојем и сумњивим Бором, али да се не угаси успомена на српску борбу. Не може да нестане Удружење.

Ја и не знам шта све ту има. Приступио сам искључиво алтруистички (као и увек погрешно у животу мом).

Наредних година много тога сам сазнао, али не све и спознао сам, да је српска борба, рањавање и погибија искоришћена за стицање имовинске добите многих ликова. Гледао сам, чуо сам, ћутао сам.

Стево ми је после добронамерно набацио женку Софију, која се понела злонамерно.

Миливој је био против Стеве. Као, не зна се где је изгубио ногу, да ли у зони борбених дејстава или изван. Стево нема ратне другове.

Па немам их ни ја, оне праве.

Да ли су ми ратни другови типови из Дрвара који су ме у два наврата издали непријатељима и угрозили мој живот.

Да ли су ми ратни другови типови из Крепшића, који су ми наместили да погинем 14. маја 1995. године, а ја сам чудом Божијим остао жив.

Да ли су ми ратни другови типови из Команде 11. Дубичке бригаде, са којима сам ишао у школу, а распоредили су ме неспособног (а Бога ми тада већ и болесног) у прве борбене редове да погинем на правди Бога.

Не. Ја немам ратне другове и нећу да их имам и нећу да их се сећам.

Миливој је имао аверзију (и пијан и трезан) према заробљеним борцима. Његова прича је, да су они издајници, јер нису могли издражати и ћутати под усташким мукама, тако да су морали издати. Шта су они мученици, безначајни, могли и кога издати. Пошто сам у рату и то видео, нисам се слагао с њим, али он је натурио своју вољу другима.

Он је рањен негде 1991. године и одмах је дошао у Београд.  Добио је инвалидност и пензију, стан код Фонтане, жену са дететом приде. Млад пензионер. Тамо негде је оставио оца и мајку.

Боро (пореклом је из Старе Херцегивине, барем тако каже) је протеран из Шибеника, кажу да је свирао у морнаричком оркестру, има рођаке који су били на значајним функцијама у Републици Српској. Гадан тип. Има стан код Фонтане, жену приде, инвалидност и пензију из ЈНА, други стан на Бежанијској коси. Има Миливоја за вршење значајних послова.

Када је била јурњава за повећање пензија, онда је Боро нашао адвокате који су заступали инвалиде. Осетио сам да је то прљаво. Држава их је присилила на вансудско поравнање, а адвокат је узимао преко 50% од одобрених пара. Где је ту Боро, где је ту адвокат, где је ту Миливој.

Може се о њима још свашта причати, али шта је, ту је.

За мене нису они битни, него Удружење и да преко Удружења остане успомена на рат, погибије, рањавање, циљеве рата и остало.

Миливој ме је увукао лукаво у причу о нелегалном Удружењу. Неко је требало да ту причу приведе крају.

И ја сам то завршио, за непуна три месеца. Одржана је седница Скупштине, изабрани су органи, све је укњижено 1/1 у МУП-у у Љермонтовој 12а.

Стево ме је годинама нападао дао сам искористио своје полицијске везе и протурио Удружење. Ја сам искористио само своје знање да тај посао завршим. Није било никакве мућке. Ако је и било, ја у томе нисам учествовао, као ни службеници у МУП-у. Седници Скупштине нисам присуствовао, јер су хтели да ме бирају у неке органе, а ја сам то и усмено и писано одбио.

Они су направили закуску на неком сплаву на Сави, доделили су ми захвалницу, а после су ми дали још две захвалнице, имали су их вишка, па су ми дали да их вешам по зиду. Сада стоје негде забачене, прашњаве, са паучином.

Ја сам однео српски државни грб и урамљениу слику генерала Младића.

Миливоју сам поклонио нову комплетну унуформу, купио му новчаник у Параћину, поклонио сам му телефонски број све са инсталацијом у његов стан, учио сам га канцеларијском пословању, контактима са државним органима, како се пишу службена писма, штитио сам га када се није трезнио, штитио сам га од Стевиних напада, бранио сам га од прича да је непријатељски шпијун међу нашим редовима, водио сам га на ручкове о мом трошку...

Док је пио, доносио сам му пиће, да се не би од душмана гребао.

А он мени ни рибу није дао, а хвалио се предамном како лови рибе и онда их поклања. Добро, има риба да се купи, али зна он да ја волим рибу.

За свих 15 година познанства, вредно је помена само то, што ме је упознао са Мангом, али и тај  Младеновић Миодраг се после покварио, када је заглавио у затвор због пореских малверзација (око приватизације "Навипа") и због мућки са изградњом пристаништа у Земуну.

Општина је хтела да их најури, јер су они јавно подржавали неке политичке опције, које нису одговарале властодршцима. Мало сам их смирио, али они воле да чачкају мечку у Чачку.

Када се Фонтана сређивала, њих су истерали. Миливој није хтео да иде (стан му је на 50 метара од Фонтане), борио сам се с њим и запретио му да се може наћи други секретар. Сада су у лепој просторији у пословном центру у блоку 38.

Ја сам неколико пута обележавао свој 5. август, доносећи јелои пиће. То је мој цинизам према дану рањавања. Долазили су да обележе са мном, на чему им хвала.

После су се отели. Више им нисам био потребан. Сметао сам им. Миливој се отрезнио, престао је да пије, јер је као пијан неколико пута био испребијан, свашта прича и вређа људе.

Али сада и као трезан напада људе.

Нашао је неку женску из Загријеба, са којом контактира преко интернета (причали су, да је она долазила у Београд код њега). Људи говоре да преко ње пласира ратне податке и податке о борцима инвалидима. Ко ће знати шта је истина, тешке су оптужбе, а доказе не видим.

Стево прича о њему свашта. Чак је тражио од мене да га шпијунирам. Отерао сам га. Прекинуо сам односе са Стевом због Миливоја.

Стево има своје борбе са вишим органима око зграде на Савском тргу.

Људима је сумњиво, ако је Миливој на некаквим усташким листама, како је добио њихово држављанство и преписао на себе целокупну имовину након смрти његовог оца тамо код њих.

Мене то ништа не занима. Ђаво ће доћи по своје.

Од пре неколико година сам престао да идем код њих. Има ту свашта. Нећу да чујем за ништа, не занима ме. Ни око инвалидности, ни око пензија, ни око станова, ни око достављања података непријатељима. Нећу да се свађам са њима, само сам престао да конатактирам са њима. Њима то одговара. Имају Удружење, имају просторију, имају телефон, имају интернет. Имају тзв. пројектно финансирање.

Имају и плац са викендицом негде на другој обали Дунава. Имају чамац. Имају риболовце, више их рат не занима.

Немају чланове, ретко ко долази, они никога и не зову.

Нешто су оснивали и на нивоу државе.  Ишли су по Поморављу. Ширили су се. Миливој се хвалио да је украо од мене занат, каже, учио је од набољег. Пази молим те.

Он је феноменалац када треба искористити људе. Најпре приђе са жаљењем према самом себи, јер је рањен, протеран и у том фазону, а када оствари циљ, онда више није за жаљење и од тог човека се окрене. Све у свему, Миливој је зао човек, опасан лик.

Неко рече, да непријатељи преко Миливоја уништавају успомену на српски ослободилачки отаџбински рат, а ја сам хтео да преко Удружења и преко Миливоја одржавам успомену на свету борбу за крст часни и слободу златну.

Радомир М. Мисаљевић

 

Београд,

21. мај 2016. године




                                          © Овај текст представља интелектуалну својину  Радомира  М.  Мисаљевића  и заштићен  је 

као ауторско  и сродно право.