Негде у јануару 2008. године у дневним новинама појавио се чланак о купопродаји непокретности у Новом Београду,
где се налазе остаци Индустрије мотора и трактора. Ради се о земљишту веће
површине, у блоку 64, смештеног између улица Тошиног бунара, Гандијеве, Омладинских
бригада, Ђорђа Станојевића.
Писац чланка је указивао на предстојећу борбу појединих
правних и физичких лица за предметну непокретност, да желе да уклоне остатке
ИМТ из тзв. блоковског дела Новог Београда, да ту граде зграде са стамбеним и
пословним простором намењеним продаји и да тако стекну имовинску добит.
Текст је указивао на евентуалне недозвољене радње у предметној
трансакцији.
У интернет издању предметних новина, на поменути чланак,
појавио се коментар читаоца, потписан мојим именом и презименом.
После неколико дана, позвао ме је телефоном Рашић Мирко Санчо Панса (у питању
је број мобилног телефона, који се налазио у огласима јавно објављеним, којима
сам скромно рекламисао делатност Српске истражилачке агенција „Правац“) и почео
одмах да ме напада, псујући ми тада остарелу и тешко болесну мајку, да ми прети
батинама, сакаћењем, смрћу коју ће остварити усташе које ће ангажовати Радуновић Страјо
Бошко са Бежанијске косе, да је Јанковић Милан све потплатио и да има да ме нестане са
кугле земаљске.
Претио је да ће угрозити и моју мајку, сестру, зета,
сестриће и осталу ми фамилију.
У позадини, као звучна кулиса, чуо се Радуновић Бошко Страјо, који је
говорио, да ће његове хрватске усташе мене заклати.
Дуго је он причао, није штедео на импулсима мобилне
телефоније.
Рашић Санчо Пансо Мирка нисам видео од 1988. године, када је говњивом мотком
отеран из његовог завичаја, пошто је извалио велику липу у дворишту
угоститељског објекта где је по казни послан да буде директор и са парама од
осигурања, због тобожњег удара грома у дрво, побегао је са конобарицом Енисом за
Србију и од тих пара њој купио стан негде у Новом Саду, а себи станчугу на
Звездари, Коњарнику, у Устаничкој.
За време српског ослободилачког отаџбинског рата неколико
пута Рашић Мирко је привођен у Сремску Митровицу, одакле су слали прекодринске,
прекосавске и прекоунске Србе на ратишта. Њега је увек извлачио наш школски
друг Крњајић Чупо Милан, тада начелник полицијске станице у постојбини, а после и начелник
Центра безбедности Бања Лука (то је оно мушко лице које је мене напало, пошто је мене претхпдно
напао мухамеданац због објављивања вести да су хрватске усташе запалиле хотел „Сава“ у Јасеновцу).
Поднео сам кривичну пријаву против Рашић Мирка због учињеног кривичног
дела угрожавања сигурности, извршеног на подстрекавање Јанковић Милана Цептер де Филипа, уз сведочење Радуновић Страје Бошка.
У Полицијској управи за град Београд, служба (или одсек или
одељење или реферат или линија или сектор) за јавни ред и мир, дао сам изјаву
као оштећени и стекох утисак, да ће полицијски службеници написати такав
извештај на основу којег ће заменик неког од јавних тужилаца пријаву одбацити,
а Рашић Мирка и Јанковић Милана, све са Радуновић Страјом Бошком наградити полицијском повељом и доделити
им орден са ликом Цептер де Мадлене Јанковић, Миланове жене.
Рашић Мирка сретох ускоро у ЈУ Бизнис центру. После сазнах да му
ту живи син Ђорђе, који је такође један од послушника овде поменутог Цептер Милана де Филипа Јанковића.
Ишао је са неком женком и рмпалијом. Приђе ми и поче претити, псовати мајку и
васколику фамилију. Хрватске усташе је опет
помињао, говорећи додатно да ме они свакодневно прате и да ми је живот скраћен.
Побегох главом без обзира. Није ово шала, треба главу
спасавати, а јунаштво оставити за неку другу неприлику.
И тако они мене тужише. За увреду.
Као, ја сам њих увредио оним текстом у интернет издању
дневних новина. Они су увређени. Санчо Мирко и де Филипе Милан.
Значи, није клевета, није лаж, него су увређени. Вређа их
истина, како би народ рекао.
Сад сам ја мислио, да постоје докази да сам ја својеручнио
писао текст. Да ће се приложити некакв доказ. То је интернет издање, значи нема
писма са својеручним потписом. Могао је свако писати и додати моје име и презиме
као да сам ја аутор спорног текста. Очекивао сам барем налаз и мишљење
рачунарског форензичара.
Али ништа од тога.
Иако је Кривични законик јасан: „Ко...“, значи да се тражи неспорна
идентификација учиниоца радње кривичног дела, они нису доказали да сам ја
својеручно писао инкриминисани текст. Тражи се узрочна веза између радње и
последице. Радња је писани текст, а последица је њихова увређеност са текстом.
Нема налаза и мишљења психијатра, да су психички погођени
текстом. Нема ништа.
Како је судија спознао да сам ја написао текст, како је
спознао да су они увређени текстом.
Ангажовали су Тому Филу, све са његовом канцеларијом у
Нушићевој.
Судија је Бошњак Мирослав, живи у Земуну (ваљда није близу
Мадленијанума).
Поступак је започео да се одвија пред тадашљим Четвртим
општинским судом у Београду, а настављен у трансформисаном Првом основном суду
у Београду. Како, зашто, због ради чега, је утврђена стварна и месна надлежност, не знам.
Прво ме је звала нека почетница, која нема везе са правом,
те сам због њеног незнања одмах тражио њено изузеће.
У ходнику је био Панса Рашић Мирко са адвокатом и гласно му рече: „Нема
ништа да се бринеш, све је то Јанковић Милан платио, има да га осуде и казне, не може он
тако да пише о нама“.
Ја се не сећам Јанковић Милана. Кажу да је ишао у другу одељење исте
генерације у гимназији. Када рекох да га се не сећам, скочише на мене. Зашто
бих га се сећао, он је сељачко дете, а ја сам једини примерак грађанске
породице,
Јесте да је Милан де Филипе најбогатији Србин (ако је уопште Србин, јер,
како каже његов брат Јанковић Гоја Гојко, Милан Цептер има преко десетак држављанстава и пасоша
различитих држава). Упознао сам његовог (Гојковог) пашеног Малешевић Стеву из Јасеновца, који је
пропатио у бежању од хрватских усташа у овом рату, а де Филипе Милан није му ништа
помогао.
Милан је у завичају изградио фабрику са застарелом
технологијом завршне обраде лонци и шерпи и радници су оболели на плућама. Ма брига
њега за све.
У току рата је у сред Загријеба имао своје рекламе и на тај начин
помагао и плаћао усташки сецесионистички рат против Срба.
Лалош Недељко пацоловац (ванбрачно дете италијнског окупатора и мајке Српкиње негде из дубичке Равни, а Рашић Мирко је говорио да је из Пакраца) је причао јавно у дрштву, да је Милан Јанковић упознао Хорват Мадлену Илић док је студирао на сада Београдској пословној школи (тада Виша економска школа, шести степен стручне спреме, коју су завршили са напором и мој брат од тетке Миленковић Драган и Трубарац Зоран Тучак). Она је била женска из Београда, са Студентског трга а он међеђански сељачић. И после његовог школовања, отишли су негде у иностранство. Тамо су упознали старијег човека који је иамо фабрику посуђа. Милан је старцу подметнуо своју венчану супругу Мадлену. Мадлена наследи фабрику и после се разви велика пословна империја. Због тога Милан мора да живи са Мадленом и да се пред светом фолирају да имају брак, а у ствари је мрак.
Дете је производ Милановог излета код једне младе београдске
новинарке (којој су дебело платили ћутање), а Милан и Мадлена признали
су је за своју ћерку и по њој назвали вилу, која се налази преко пута садашње
амбасаде САД у Београду.
Свашта има за њега и око њега.
И судија Бошњак Мирослав је одлучио да ме казни. Пишем ја њему,
како је то доказано да сам ја написао текст у интернет издању. Он не одговара.
Питам ја, је ли се зна да сам ја аутор. Мора се пронаћи рачунар са кога је
текст писан. Мора се пронаћи тастатура са које је текст писан и неспорно
утврдити да је предметна тастатура коришћена за писање текста. На тастатури морају
бити моји или биолошки или дактилоскопски трагови.
Ништа од тога. Брига њих за доказе. Осуђен сам унапред без
доказа.
Покренем поступак за лишење пословне способности Мирослава
судије Бошњака и поступак започне. Траже од мене да повучем предлог, а ја одбијам. Не знам
шта је правосудна банда урадила поводом тога.
Шаље Бошњак Мирослав позив преко милиције. Позивар је милицајац Вујовић Зоран, вођа сектора у блоку где станујем. Видим, на позиву неко друго презиме,
а не моје. Кажем, Зоране, ово нисам ја. Он каже, јеси. Како јесам, када презиме
не одговара мојим идентификационим подацима, тражим да извршиш полицијску радњу
идентификацију лица. Он неће. Каже, прими позив да ми се не вуче по станици.
Како да примим, када ово нисам ја. Он оде и написа извештај Мирославу, да ја
одбијам пријем писмена.
А том Вујовић Зорану сам много тога урадио: средио му за стан у
Алексиначких рудара, средио да га не гоне дисциплински што је тукао старију
жену на оближњој пијаци, средио стан његовој сестри избеглици из Призрена
запосленој у Филијали Нови Београд 1 Пореске управе, средио му конверзију
његовог потраживања из пара у велики плац код Сребреног језера, средио му стан
његовом оцу из Призрена, средио стан његовом колеги у Народних хероја, учио га
како се пишу полицијака акта и још много тога и све за џабе.
Иду полицајци по комшилуку у згради и траже ме, да ми утрапе
Мирослављева писанија. Нађу Марјановић Славицу, станује поред мене, она каже, он не
станује ту, одселио се. Како се одселио, када се виђам са њом барем
једном месечно. Али нешто је у њој зло, нешто
распуштеничко, иако нисмо ни реч проговорили. На основу њене приче, Мирослав
изда наредбу за моје привођење. Причала је по згради, да ми се осветила, што је нисам таслачио. Поручим јој (јер је ружна као акрап) да моја алатка није ратни злочинац, па да тамани све и сваког (тако ме је научио Марковић Бизон Звонко адвокат из Крагујевца).
И мене приведу у Суд код Мирослава судије због увреде према Рашић Мирку и Јанковић де Филипе Милану Цептеру.
Али не може да ме казни: застарелост.
Они су успели у намери, јер су ме четири године злостављали
уз помоћ и подршку васколике државне силе.
Рашић Санчо Панса Мирко то и тражи, да се освети Мисаљевићу за све деценије што
је Мисаљевић име, а он је, као скоројевић, морао јњ име стећи лоповлуком и додовравању
Милану и Мадлени.
А Мирко је од основне школе па све до краја гимназије провео
у мојој кући. Моја мајка Магдалена га је хранила (јер је низак, па да нарасте од добре хране) када је то могла. Он је путовао из
Драксенића у школу, то је око десетак километара. Неко време становао је у Јежевици у комшилуку код Јелисавца.
На матури је пао и негде у Подрињу је после неколико година
завршио гимназију.
Студирао је пољопривреду у Земуну и после десетак година је
дипломирао на агроекономији.
Висок је 1,65 сантиметара и има додатне пете на ципелама да
би био вишљи. Његов заштитник Крњајић Чупо Милан полицајац дао му је надимак Санчо Панса.
Био сам му на свадби са Мандић Мирјаном, сређивао сам му кућу у коју је младу
привео.
Запослио сам му сестру у текстилној фабрици.
После чујем да се развео од Мирјане због Енисе.
Мирко је богат човек.
У своје име и у име де Филипе Милана куповао је предузећа у
поступцима стечаја и приватизације. Има неколико кривичних поступака против
њега.
Али никад нису доказали да је текст у интернет издању новина
писан са моје тастатуре и са мог рачунара. То није њима ни битно, важно им је
да су мобилисали цели државни апарат у обрачуну са мном. Они имају дебео образ,
који деценијама трпи разне увреде. Они иду даље у свој злочин.
„Уби ме прејака реч...“, рече песник и оде у легенду.
Радомир М. Мисаљевић
Београд,
16. мај 2016. године
као ауторско и сродно право.
.....
Курир, 19. јануар 2008. године
subota 19. januar 2008.
Arhiva:
Budući vlasnik Industrije motora i traktora može da zaradi i do 500
miliona evra na nekretninama, ali i da selidbom proizvodnje zavije u crno
radnike metalskog kompleksa
BEOGRAD - Ukoliko kupi Industriju motora i traktora (IMT), Filip
Janković Cepter, koji je na tenderu ponudio najviše, odnosno 131 milion evra,
domoći će se 35 hektara elitnog građevinskog zemljišta u ulici Tošin bunar na
Novom Beogradu i mogućnosti da zaradi od tri do pet stotina miliona evra, u
zavisnosti od namene objekata koje bude izgradio.
Primera radi, na obližnjoj lokaciji Stari aerodrom od 12 hektara
izgrađen je poslovni objekat od 200.000 kvadrata, pa nije teško izračunati da
je na zemljištu IMT moguće izgraditi 600.000 kvadratnih metara, pa i više,
ukoliko se odobri gradnja sa višom spratnošću. Prema procenama agencija za
nekretnine, kvadrat stambenog prostora na ovoj lokaciji vredi 1.500 evra, a
zarada investitora obično iznosi oko trećine vrednosti objekta. To znači da
novi vlasnik nekretnina, koje vrede 900 miliona evra, može da inkasira za
kratko vreme najmanje dvostruko veću sumu od one koju je dao za kupovinu IMT.
Prema rečima Dragana Matića, predsednika Granskog sindikata metalaca
„Nezavisnost“, u planu je da se fabrika izmesti u Dobanovce.
Izvor Kurira, izuzetan poznavalac prilika u ovom nekadašnjem gigantu,
tvrdi da je upravo selidba proizvodnje u Dobanovce siguran znak da novi vlasnik
želi da je ugasi, a time i ukine jedan od najboljih srpskih brendova. Naime, u
Dobanovcima postoji linija za sklapanje traktora čiji je maksimalni kapacitet
50 komada mesečno, a IMT je početkom devedesetih proizvodio čak 40.000
traktora.
I tako će, po onoj narodnoj, budućem gazdi svanuti, ali će se smrknuti
hiljadama ljudi. Osim 1.100 radnika IMT, eventualno gašenje proizvodnje
pogodiće pre svega Industriju motora Rakovica, kovačnicu „Zastava“, „Prvu
petoletku“, a posredno ceo metalski kompleks i još niz drugih kooperanata čija
egzistencija manje ili više zavisi od opstanka IMT.
- Radnici su nezadovoljni što za novog gazdu neće dobiti nekog
ozbiljnog proizvođača traktora, već čoveka kome je zemlja najvažnija - ističe
Matić i dodaje da treba da se investira u tehnologiju i novu opremu, a ne samo
u preseljenje fabrike. Svi znamo da će se fabrika izmestiti i da je ona
kupljena samo zbog zemljišta. Baš iz tog razloga, očekivali smo da cena pređe
150 miliona. Osim toga, preduzeće ima veliki potencijal jer je jedini
proizvođač traktora na Balkanu - zaključuje Matić.
Vidoje Šćepović, predsednik Asocijacije slobodnih i nezavisnih
sindikata u IMT, ističe da je Cepterova ponuda možda najbolja za državu, jer je
suma najveća, ali da je radnicima mnogo važnije ko nudi više para za
investicije. U ovom slučaju to je drugoplasirani na tenderu Goran Novaković, sa
ponudom da 15 odsto sume uloži u razvoj.
K U R I R
PREDMET: Napad Janković Milana i Rašić Mirka, obaveštenje,
Nenad Komatina, gradski sekretar za urbanizam, ističe da je zemljište
na kojem se nalazi IMT obeleženo ljubičastom bojom i sa crvenom tačkom u
sredini, što znači da postoji mogućnost transformacije namene u
poslovno-stambene i poslovno-komercijalne.
- Prema Generalnom planu iz 2003. godine, privredni objekti treba da se
presele van centra grada, jer im tamo svakako nije mesto. Niko iz IMT se još
nije javio sa idejom kako bi se zemljište na Novom Beogradu moglo urediti, a
kada se javi, mi ćemo razmotriti predlog. Imajući u vidu veličinu prostora,
biće potrebno izraditi plan detaljne regulacije, koji će definisati sve
parametre za izgradnju u tom bloku - naveo je Komatina.
TRGOVCI POTISNULI PROIZVOĐAČE
Zanimljivo je da su sva tri učesnika na tenderu Filip Cepter, Goran
Novaković i Petar Matić nastupili zajedno s manjim firmama koje imaju veze s
poljoprivrednom mehanizacijom, ali su po iskustvu i veličini daleko ispod IMT.
Na primer, slovenačka firma SIP „Strojna industrija“ proizvodi plugove,
krunjače za kukuruz, sejalice, ali ne i traktore. Na prethodnom tenderu su se
za IMT, međutim, interesovali veliki proizvođači traktora, među kojima i
indijska kompanija „Tafe“, čiji dizajn traktora veoma liči na domaći. Veliki
proizvođači su se, međutim, povukli, a na scenu su očigledno istrčali trgovci
nekretninama.
....
Курир, 19. јануар 2008. године
odgovori
Sat, 19/01/2008 - 17:29
Радомир М. Мисаљевић. (nije verifikovan)
Добро је што се о ЈАНКОВИЋ МИЛАНУ (алијас Филипе де Цептер) почело
писати на једино исправан начин, а то је, да је он оснивач и члан злочиначког
удружења, који чини више кривичних дела на различитој територији (кривичноправна
теорија акцесорности). Дуго је Јанковић био заштићен од аргументоване критике
његовог начина стицања имовинске користи и трошења исте. Мора се признати, да
је то вешто чинио. Рекламисао се и као филантроп, као помагач разним
хендикепираним подручјима, ситуацијима и лицима. Покушао чак своју биографију
опрати председњиковањем Српског олимпијског комитета.
Не сме се занемарити
РАШИЋ МИРКО, који је његов саучесник у чињењу више кривичних дела. Јанковић
Милан је из села Међеђа, Општина Козарска Дубица, Република Српска. Рашић Мирко
је из суседног села Драксенић. Порекло им је сељачко, пољопривредно, обојица су
потекли из козарскодубичке Равни, испод планине Просара. Рашић је годинама
радио у пољопривредним привредним друштвима ("Пољопривреда",
"ХПК", угоститељство, пилана) где је у пракси неуспешно спроводио
знање стечено на Пољопривредном факултету у Београду (смер агроекономија).
Јанковић је окончао београдску Вишу комерцијалну школу (садашња Београдска
пословна школа).
Током студирања Јанковић је упознао је Београђанку МАДЛЕНУ, са
којом је крајем седамдесетих година прошлог века отишао у бели свет стомаком за
хлебом. Још увек је нерасветљено како је стекао својину над страним привредним
друштвом за производњу металног кухињског посуђа. Чињеница је, да је Јанковић
преко Рашића постао сопственик више дестина привредних друштава у Србији, које
је после продао трећим лицима, која су престала обављати основну делатност, где
су до тада запослени радници остали без посла. Шта је то у људском бићу
Јанковића (и Рашића) да мрзи Србе, Србију и да уништавају српску привреду.
Нама
омржена Међунарадно кризна група документовано је оптужила Јанковића да је
исламским становницима западне Европе продавао више десетина хиљада пиштоља,
пушака, ручних ракетних бацача, муницију, минско експлозивна средстава (преко
Јакуповић Ганија и Мулабдић Исмета). То оружје и муниција после је коришћено у
терористичким нападима исламиста против "неверника" широм света.
Јанковић је тужио МКГ неком њујоршком суду и тражио накнаду у износу од стотину
милиона долара. Парница још није правноснажно окончана. Јанковић се прилагођава
почитичким збивањима на Балкану и шире. Годинама је био поштивалац лика и дела
др Радована Караџића.
После је у пролазу упознао др Зорана Ђинђића. У
загребачкој дворани спортова годинама се налази Цептерова реклама, за све време
трајања српског ослободилачког отаџбинског рата. Сада еквилибристикује између
свих политичких опција које су на власти и у Србији и у Српској. Супарнике
одстрањује стандардизованим методом злочиначког удружења: лишава их живота,
наноси им телесне повреде, уцењује, изнуђује, прети, тужака, подмићује.
Јанковић је далеко најбогатији Србин (ако се за њега уопште и може и сме рећи
да је Србин), "тежак" је преко 12 милијарди долара, има привредне
субјекте у својини у преко 40 држава широм евета, пре свега у Европи. Његов
новац је изразито прљав и крвав. Далеко му његова шерпа. Где Јанковић (и Рашић)
стане ту трава више не расте.-
....
Курир, 22. јануар 2008. године
Uto, 22/01/2008 - 23:24
Радомир М. Мисаљевић. (nije verifikovan)
dnevne novine
- redakcija -
Vlajkovićeva 8
11000 Beograd
dostavlja se.-
Dana 22. januara 2008. godine (utorak) u 11,47 časova pozvan sam na moj
mobilni telefon broj 063..., najpre sa mobilnog telefona broj 0631087583 i
posle u 11,48 časova sa fiksnog telefona broj 0112019224.
Usledilo psovanje i vređanje.
Muško lice nije se najpre predstavilo. Posle je to muško lice reklo da
se zove RAŠIĆ MIRKO.
(Rašić Mirko, Ustanička 163/11, Beograd, telefon broj 0112880707).
Rašić je rekao, da će doći ljudi koji će me izmasakrirati. Da će me
ubiti.
Rekao je, da je povod njegovog pozivanja moje pisanje u internet
izdanju dnevnih novina KURIR od 19. januara 2008. godine (subota)
Rašić je rekao, da nisam smeo tako da pišem o njemu i Jankoviću i da će
me zbog toga ubiti.Njegove preteće reči, bile su stalno propraćene izrazito uvredljivim
rečima.
Govorio je, da je mu rekao JANKOVIĆ MILAN (alijas Filipe de Cepter) da
me pozove i da mi zaporeti i da angažuje ljude koji će me ubiti.
Govorio je, da mu je rekao RADUNOVIĆ BOŠKO (Nedeljka Gvozdenovića 19/5,
Novi Beograd, telefon broj 0113182466), da će on Jankoviću i Rašiću naći ljude koji će me ubiti.
Rašić Mirko, u toku vređanja i pretnje, nije uopšte govorio da su
netačni navodi iz mog teksta objavljeni kao komentar na članak u KURIRU.
Za vreme razgovora, ja sam uglavnom ćutao i pustio Rašića da priča.
Svašta je Rašić Mirko pričao. Psovao je mene, moju rodbinu, psovao je KURIR,
GLAS JAVNOSTI. Psovao je Rodića, Krtinića.
Najvažnije je ipak od svega toga, njegova jasno izrečena pretnja da će
me neki ljudi ubiti, koje on bude angažovao.
Posle skoro pola časa vređanja i ugrožavanja sigurnosti, Rašić Mirko je
prekinuo razgovor.
Nakon razgovora, pokušao sam da uspostavim kontakt sa JOVICOM
KRTINIĆEM, kako bih ga upoznao sa pretnjom i vređanjem, ali on nije bio u prostoriji redakcije KURIRA.
Ja se ne bojim Rašić Mirka i Janković Milana (i Radunović Boška).
Zakonskom primenom nužne odbrane i krajnje nužde otkloniću napad na
mene i na moje bližnje.
O prednjem se obaveštavate radi znanja.
Srdačan pozdrav.
S poštovanjem,
Radomir M. Misaljević.
Beograd,
2. januar 2008. godine.-
.....
Курир, 27. јануар 2008. године
odgovori
Ned, 27/01/2008 - 14:50
Радомир М. Мисаљевић. (nije verifikovan)
Ако су Јанковић Милан и Рашић Мирко да мени прете да ће да ме убију.
Зар они мисле да се ја њих бојим. Они су јајаре, кокошари, скоројевићи,
сецикесе, очајници. Они су стекли крваве паре на убиствима, уценама, изнудама,
отмицама, продаји оружја, производњи и промету опојних дрога и психоактивних
супстанци, педофилији, проституцији, порнографији и осталим кажњивим, настраним
и бизарним радњама. Сада када су Јанковић и Рашић отворили Пандорину кутију,
има да се пуше и они и њихови полтрони. Сва прљавштина њихових злодела у
последњих тридесет година изаћи ће на видело. Па ће се видети, да ли ће смети и
даље да краду и да се комотно понашају. Да путују по белом свету. Па они не
смеју отићи у свој козарскодубички завичај, јер су га завили у црно. Јанковић
Гојко, Миланов брат, одрекао се рођеног брата што је променио име презиме. Да
ли ће смети тек тако олако да прете да ће некога да измасакрирају. Доста је
више овој држави крвавих прљавих пара. Ни Јанковић ни Рашић нису заштићени да
се аргументовано сместе на оптуженичку клупу. Радници разних привредних
друштава која у свом пословном имену имају назив ЦЕПТЕР једва чекају да
проговоре, да причају и пишу. Да причају како је Рашић малтерирао људе, како је
бегао у Молдавију, како је крао паре од кошаркаша, како је преко Јакуповића и
Мулабдића продавао оружје муслиманима и другима широм света. Па тек када Рашић
почне да прича шта је све Јанковић незаконито радио последњих двадесет година,
од како је постао његов штитоноша. Распашће се ЦЕПТЕР империја као кула од
карата. Јанковић Милан је еклантантан пример ратног профитера. За само 20
година стекао је имовину вредну најмање 12 милијарди долара. Е па не може
Јанковић и Рашић да прете да ће ме убију. Само зато што не дозвољавам да Србија
постана криминална држава држава криминалаца.
© Овај текст представља интелектуалну својину Радомира М. Мисаљевића и заштићен је као ауторско и сродно право.
