Мисаљевића гумно.: Како сам отишао у рат

Хеликоптером.

То је било у мају 1992. године.

Побуњеници исламске и католичке провенијенције блокирали су саобраћајнице од Бијељине па све на запад. Није се могло проћи.

НАТО пакт је увео блокаду ваздушног простора.

Има пута, има стазе, али су блокирани.

Како стићи до тамо и отићи у рат. Не може то проћи без мене. Нисам кукавица. Нисам побегуља. Нисам дезертер пред Богом, народом, отаџбином.

У Београду сам се нашао из породичног разлога. Мој зет, тада мајор, добио је агреман Савезне Републике Немачке и требало је да иде за војног аташеа у Берлин. Увели су нам санкције и његов пут је одложен (читај: отказан). У Берлину је остао заставник, као отправник војног аташеа. Било је спорно, коју државу он заступа тамо, да ли СФРЈ, да ли СРЈ.

Мајка је рекла да идем у Београд и да се поздравим са зетом и сестром, која иде с њим. Њихова деца остају у Београду и после ће мајка доћи да их пази.

Пошто је све пропало, треба да се вратим. Повратак је немогућ. Пруга није у функцији, аутопут није отворен. Пут од Бијељине преко Брчког, Посавине, Дервенте, Прњавора блокиран исламским и католичким побуњеницима.

Немам шта да радим у Београду.

И постао сам пионир тезгароша на пијаци у блоку 44. Ничега се не стидим да радим. Радио сам иначе у животу свашта, тако да нисам гадљив на посао. Волим увек да истакнем пред скоројевићима, да сам пионир тезгароша у Београду.

Продавао сам на пијаци школски прибор и сличне ствари. Нисам се уклопио у визе-девизе, јер нисам имао почетни капитал и то нисам радио. Тезгароши су ме прихватили. Могао је свако да ради на тезги, ко плати двевну пијачнину. Није се тражио акт о регистораваној радњи.

А ја сам и то имао, јер је била активна Агенција за промет робе и услуга „Мискал“ из Козарске Дубице, основана и регистрована 1990. године.

И тако сам радио неколико месеци. Радило се, мало се зарађивало. Све у свему, дај шта даш.

Бринули смо за мајку, јер је сама. Нестајало је струје и воде и код ње.

Отишао сам у Министарство одбране Савезне Републике Југославије и тражио да ми обезбеде превоз до Бања Луке. У Персоналној управи добио сам наредбу (све се у војсци регулише општим и појединачним правним актом који се зове наредба), потписана од стране начелника исте, генерала, којом се наређује Ратном ваздухопловству и противваздушној одбрани да „... војног обвезника Радомира Мисаљевића превезу првим летом било које летилице у Бања Луку...“. Значи, био сам војни обвезник, а не добровољац.

И хеликоптер је пошао из Батајнице. Био је те већи хеликоптер. Пилот је Фрањо (он је из Вуковара, жена му је Српкиња, остао је у ВЈ, после је отишао са породицом у Аустралију). Превозио је још и неке старешине у Бања Луку и једно путничко возило. Сви смо имали наредбу о превозу, а официри и о прекоманди или откоманди. Фрањо је летео ниско, због НАТО радара али и опрезно због пуцања са земље од стране непријатеља.

Негде око Градачца домаћи Турци пуцали су на нас, нису погодили летелицу.

Отишао сам у Команду (још увек) Бањалучког корпуса ЈНА (сада је у тој згради Народна скупштина Републике Српске). Тражио сам неког из персоналне службе. Упутили ме на начелника, Касабашић Николу, потпуковника тада. Сетио сам га се из гимназије, иако је нешто старији. Кажем, хоћу да идем у рат. Пита он, имаш ли неку везу. Какву везу човече, јављам се да гинем, а ти ми тражиш протекцију. Је ли хоћеш и паре да ти дам да ме шаљеш на фронт.

Да ми је неко ово причао, не бих му веровао.

Одем од њега у Информативну службу. Тамо је начелник неки мајор (после је аванзовао и догурао до пуковника на формацијском месту у Главном штабу Војске Републике Српске). Човек је пешадинац и сада је постављен да се бави новинарством и пропагандом. Кажем ја њему, немам везу, нема паре, нема протекцију, тражим да идем у рат, по могућности да пишем, јер сам у томе најбољи. Могу и са пушком, али даћу прави допринос са пером. Он каже, не може, све је попуњено. Мора неко да ме предложи и препоручи.

Он је од мене украо текст о џамији и тоалету на територији Спомен подручја у Јасеновцу, којег је под својим именом објавио у „Гласу Српске“. Правим се да га не познам, ни по добру, ни по злу.

Видим, хаос. Нешто се растура, а друго још није направљено. Ја се не уклапам ни у бивше, ни у садашње, а ни у будуће стање.

Испред Мисаљевића куће стојим и гледам. Све је узбуркано, нешто се креће, а само ја стојим постојано кано клисурине. Нико ме нигде не зове, ни у политику, ни у привреду, ни у управу, ни у војску. А скоро сви су униформисани. Неко је на неком фронту, неко се тек тако униформисано парадира. Има их и у радној обавези: стварају доходак за народ и војску.

Блокада и даље траје. Нема се намирница, струје, воде. Мајка и ја се мучимо. Она се у мислима враћа у свој рат и некако савлађујемо кризу. Немамо залихе, ни у новцу, ни у храни. Нисмо се припремили на зло.

Одем у Војни одсек. Начелник је Аћимовић Драгоје, то је био и пре пензионисања. Добар је у свом послу. Има ћерку Љиљану, поезија од живота, мало смо се дружили. Кажем, хоћу у рат. Он каже, можеш у пионирску инжењерију, то ти је основни ВЕС. Каква инжењерија, нисам видо минско-експлозивно средство скоро двадесет година.

У Команди 11. Дубичке бригаде начелник за персоналне послове је мој школски друг, Слијепчевић Владимир, ја му доделио градско грађевинско земљиште на пијаци да гради крчму (отео Ристић Наду од Батос Милоша). Пита, шта хоћеш. Нећу ништа, окренем се и одем.

После неколико дана одем код начелника Драгоја и тражим писмо да могу отићи до Дрвара. Добијем писмо и одем.

Тамо је основан Други крајишки корпус Војске Републике Српске. Гледам, имају ли Информативну службу. Имају, али је у мањем обиму. Не зна се ко је начелник. Некако сазнам ко је, Скендерија Младен, пуковник је из Бања Луке, тенскиста, радио је са мојим зетом. Пита, имаш ли везу која гарантује за мене, да ме он прими у војску. Ја се окренем и одем.

Одем у Бања Луку код Барош Милана, директор је у предузећу „Чајавец“. Причам му своје путешествије, он не верује. Позове Дрвар и нађе тамо начелника артиљерије у Команди, пуковника, Козомара Веселина. Он му каже, да гарантује за мене и да ме приме у Информативну службу Команде Корпуса.

И тако ја, крајем августа, поново одем у Дрвар. Прими ме пуковник Веселин, позове пуковника начелника Информативне службе и каже да он гарантује за мене и да ме прими у Војску.

У току мог дрварског војевоња, једино је пуковник Веселин оставио утисак правог старешине (иако му је замерено да је 1995. године ојачану батерију хаубица препустио непријатељу на брду Грабеж према Бихаћу).

После је пуковник Веса постао начелник стамбених и грађевинских послова у Команди града Београда Војске Југославије.

Команда Корпуса је у згради дрварске територијалне одбране (поред улаза у „Целулозу“ и „Пилану“), а Информативна служба је у ресторану хотела „Београд“.

Исхрана за Команду је у ресторану хотела, а спавање је у хотелу. Ја делим собу са Швабом, војним правобраниоцем из Петровца.

Да бих добио храну и смештај, морао сам да разговорам са водником Вујасиновић Зораном, командиром Команде стана. Он пије, а ја немам паре да му плаћам пићем. Он прича вицеве, који су смешни само њему, ја се кезим без везе и тако добијем стан и храну од војске. Он је после аванзовао у чин поручника и постао је командант Батаљона војне полиције Корпуса.

Униформу задужим у централниом складишту, на препоруку неког од старешина, кога сам упознао за ручком. Немају шарене униформе, него СМБ из ЈНА. Дај шта даш, само да не шетам по граду у цивилном оделу.

Пушке нема, неко треба да нареди, односно да препоручи. А шта ако непријатељ нападне, а ја немам чиме да се браним.

У Информативној служби је неколико официра, не зна се шта који ради. Ту су и Зорић Милорад, Поповић Зоран и Иванчевић Милан, избеглице из Бихаћа, Сабљић Славиша је из Дрвара, али је деценијама живео код Фикрета Абдића у Великој Кладуши и још једно лице из Грахова. Ту је и Сека, дактилографкиња, наложница начелника ветерине у Команди (она је из Сарајева, има две ћерке, сакрили су се у Дрвар код неке рођаке, муж је остао у Сарајеву и ради као главни књиговођа у предузећу „Центрекс“, које је у својини Алије Делимустафића министра унутрашњих послова у исламској влади).

Зоранов кум је Ален Исламовић певач групе Бело дугме из Сарајева, који има крчму у Бихаћу, на чијим вратима пише: Забрањен улаз Србима и псима.

Милорад има неког брата, избеглицу из Бихаћа, заменик је војног тужиоца у Бањој Луци.

Шарена екипа.

Нису ме прихватили. Од почетка. Сметао сам им. Имају своје тајне и не желе да их деле са новим лицима. Свакодневна подметања.
Мене само вади писмо агенције Срна, из којег се види да сам њихов дописник.

И тако сам ја, од 1. септембра 1992. године, постао војник Војске Републике Српске, Команда Другог крајишког корпуса, Информативна служба, Дрвар.

Радомир М. Мисаљевић

Београд,

15. мај 2016. године