Патка

По Београду се повлачи некаква патка, несразмерне величине, од непознатог материјала. Непозната је симболика исте, барем не мноштву житеља. А можда тако и треба: та фигура је битна онима који је возикају с краја на крај Београда и кезе се над њом.

Сусрео сам се паткама на северу Бачке, код Ћосе и његових. Он је почео да тови патке за храну. Добронамерно сам му саветовао, да сам негде прочитао, да пачије месо има највише холестерола и да није добро да се једе. Није ме слушао. Патке су јеле све на шта су наишле. Имао је већи трошак од вајде.

Када су почели сецесионистички ратови, хрватске усташе су за кратко време, крајем пролећа и почетком лета 1991. године, срушили све мостове на Уни, Сави и притокама, друмске и железничке, од Новог Града па све до низводно од Брчког.

Као да нису читали Андрићеву симболику о мостовима.

Мостове су рушили из њима знаним разлозима.
Ти разлози су накнадно утврђени:

- не желе никога са југа у њихов ентитет,

- не пуштају никога да иде од њих,

- ко је отишао, не може да се врати,

- запречавају оклопно-механозованим јединицама ЈНА саобраћајнице и спречавају да довуку појачање,

- без ометања убијају Србе и припаднике ЈНА на „својој“ територији,

- расељавају Србе по „својој“ територији и чамцима преко река их терају на југ.

Много је минско-експлозивних средстава утрошено у рушењу мостове. Екслопзив су набавили још у осамдесетим годинама, када су почели да планирају сецесионистички рат. Експлзив су претежно допремали из Витеза (Витезит), преко западне Херцеговине, неометани од милиције и ЈНА. Довлачили су и из Камника (Камниктит), што је њима близу и морају само прећи реку Бистрицу, где нису дирали мостове. Жице, спорогорећи штапин, капсле,  индикатор паљења набављали су из иностранства, тобоже за потребе рудника. Све у свему, добро и обимно су се припремили. Нико није приметио да су набавили пројекте мостоова, да су спознали слабе тачке на мостовима и да су доста раније у мостове уградили екслопозив.

И почели су да руше мостове, један за другим. Није их било брига што су те мостове градили наши људи претходних деценија, да су плаћени великим парама, да су повезивали људе. Немилосрдни су они. Важно им је да остваре свој циљ: сецесија. Неће да живе са нама, па Бог. Ако већ неће, нека иду, али нека нам оставе мостове и српску земљу. Они неће, узеше и земљу и срушише мостове.

У току рата заузели су касарне са инжењеријским формацијским средствима, посебно понтонерија. То су касарне у Карловцу, Сиску, Осијеку. Нас су тако-рећи оставили без понтона, амфибија и без чамаца. Нешто мало је било Шапцу и Смедереву, али то је безначајано у односу на средства која су они отели од нас. Због тога ЈНА, а после и Српска Војска Крајине и Војска Републике Српске нису могли форсирати реке и да ослобађају српску земљу, коју су они одсекли рушењем мостова.

Појавила се песмица: Иде патка преко Саве, носи бомбу на сред главе. Тако су они страшили народ са друге обале река, да мисле да су у води стално минско-експлозивна средства и да се не покушава прећи река, јер има бомба која ће човека разнети.

Зна се да је то лаж и да тако нешто није могуће. Постоје морске и речне мине, које се испуштају из брода и са упаљачима који реагују на додир бродова односно подморница. Није примећено да постоје сличне речне пешедијске мине. Ако и постоје, то је онда ручна израда и вероватно реагује на потез.

Али је песмица остала у ушима народа. Смањило се купање у рекама, риболоваца ни за лека. Сви су гледали у реке и тражили мине које су пловиле на нечему или плутале рекама.

Патка је постала појам за птицу која преноси бомбу, којом усташе убијају Србе.

Патка је средство превоза минско-експлозивног средства.

Београдским бизарцима ово није познато. А зашто би и било. То није њихов рат. Они немају осећај да су њихови преци ослобађали српску земљу све до Муре и Соче. За њих је Београд до Зеленог венца и Бањице, односно Дедиња. Они не знају ни где је Вождовац, а о Рушњу да се и не говори. Њима смета што се гради нешто ново на обали Саве. Смета им грађевинска бука у конзумирању алкохола, уживању опојних дрога, у оргијама, блебетању. Рибари се буне, јер радови тобоже терају рибу.

И сада су извукли патку. Чија је патка. Шта поручују својом патком. Коме је порука намењена. То они знају и терају друге да буду паметни и да провале њихове намере. Као, они су битни.

Не знају да је патка симбол трагедије људи на обалама река. Јер, када се појавила опскурна песмица, људи су децу склањали са обала потока, а о рекама да се и не говори.

Радомир М. Мисаљевић

Београд,

14. мај 2016. године

    © Овај текст представља интелектуалну својину  Радомира  М.  Мисаљевића  и заштићен  је 

као ауторско  и сродно право.