Чворак

Одељење за заштиту народа (ОЗНА)  је основано је, кажу, 13. маја 1944. године у Дрвару, а Корпус народне одбране Југославије (КНОЈ)  је основан 15. августа 1944. године. Спомиње се и септембар 1943. године када је основан Одсек за заштиту народа.

И ОЗН-а и КНОЈ су основани за борбу против домаћег непријатеља. У то време, једини домаћи непријатељ су живи Срби. Они Срби, које нису побили партизани, хрватске усташе, балисти, муслиманске ханџар дивизије, дрљевићевци, Немци, Бугари, Италијани, ВМРО-вци, Мађари, Американци, Енглези и други савезници у "пријатељском" бомбардовању.

КНОЈ је после рата годинама „јурио банде“. Банде су им биле преостали припадници Југословенске војске у отаџбини. Слабо су јурили хрватске усташе, јер су им омогућили да преко Блајбурга, Трста и Ватикана побегну у Шпанију, Јужну Америку, Јужну Африку.

Значи, 13. мај је у суштини антисрпски празник.

И тако се деценијама славио 13. мај као Дан безбедности, све до 2001. године. Славили су га и јавна и државна безбедност и војна полиција и војна обавештајна управа и војно безбедносна управа, па чак и цариници, порески инспектори, служба друштвеног књиговодства, инспекције, тужиоци, судије, записничари, апсанџије, органи самоуправне радничке контроле, интерне контроле, јавни правобраниоци, друштвени правобраниоци самоуправљања, судски извршитељи. Сви који су штитили државу и народ су га славили.

И лепо су га славили. Била је академија са закуском, пићем,  женкама, и проводом.

Сада се Дан полиције обележава 3. јуна, на сећање на дечака Саву Петковића водоношу, кога су Турци код Чукур чесме убили 1862. године. Крсна слава су Духови, али то је слава која се прилагођава датуму Васкрса. После сукоба на Чукур чесми, Турци су са Тврђаве бомбардовали Београд. Тај догађај је био повод да Срби добију кључеве од престоног града Београда.

Поред овог дана, свака служба, команда, сектор, канцеларија, дирекција, управа, одељење, станица, јединица, агенција, комуналци, имају своје безбедносне дане.

Мој први Дан безбедности био је 13. маја, не тако далеке 1979. године у Крагујевцу, а академија је била у Дворани Шумадија. Сви запослени у СУП-у Краујевац и у ЗСУП-у Крагујевац били су позвани, па је дошао ко је хтео. Закуска са пићем је била у холу Дворане. Где су после отишли старешине, не знам.

То је оставило на мене, морам признати, добар устисак. Многи значајни војни и цивилни ликови су дошли на академију. Програм академије је био добар. Закуска, пиће и послужење било је солидно. Видела се снага ондашње милиције.

Још неколико пута био сам на академији поводом Дана безбедности.

Као директор Општинске управе за имовинско-правне, геодетске и катастарске послове одлазио сам на академије као позивано лица.

Илија Чворовић се нада да ће га због ревности позвати на прославу Дана безбедности (ако га се сете). Није то његово надање без основе.

Наиме, на прослову Дана безбедности позивани су информатори и сарадници (оперативна мрежа - криминалистичка оператива). Морало се додворавати оперативној мрежи, како би радили за милицију. Милиција неће да ради (ленштине, кукавице, нестручни, немотивисани, ухрањени, подмићени), полусвет хоће, али тражи третман. Због тога је било питорескно гледати милицајце и старешине у друштву са криминалцима, где сви заједнио славе Дан безбедности. Па сви они и раде на безбедности народа и државе.

После сам срео кардиолога који се презива Чворовић, који ми рече, да је током живота имао проблема са презименом. Објаснио сам му, да је птица чворак сродна сови, ћуку и да њен лик представља амблем скоро свих шпијунских служби у свету, па и наше војне обавештајне. Човек то није знао. Увидео је, да писац ликова Илије и Ђуре Чворовић није ни знао да постоји презиме Чворовић, али је знао да су сова, чворак и смук шијунске птице: ћуте, а раде. У Кикинди сове су заштићена врста и тамо их грађани чувају и хране.

Дуго је амблем служби безбедности била барака са тремом у Дрвару, у којој је Броз боравио у пролеће 1944. године. Бараку и трем су изградили радници предузећа „Беско“ из Власотинца (из стечаја су отишли у ликвидацију), поклони и монтирали је на улазу у шпиљу у Дрвару. Шта је ту било за време рата не зна се, имају неке слике како Броз са странцима стоји на трему и гледа. Шта гледа, не зна се, јер не може погледати много у даљину, јер је Дрвар сав у дугачкој, уској долини између планина. Нема ту правог погледа на војевање. Морао би се он попети на више коте и да визионарски погледа васколико ратиште.

У сваком случају, била је и нека склепана барака, иако има слика из камените пећине, где он диктира једној од својих пратећих жена.

Још увек се у згради Полицијске станице Нови Београд може приметити дрварски амблем ОЗН-е и КНОЈ-а, СУП-а и УДБ-е.

У ЈНА служио сам војску у пионирској инежењерији у склопу оклопно-механизоване бригаде у Нишу, касарна „Стеван Синђелић“ (добили су ордан народног хероја 1999. године).

Командант је био пуковник Боснић, рођак Мике Боснић, која је у мају 1944. године бацила ћебе на немачки оклопни аутомобил, Немци су је убили. Пуковник Боснић се ангажовао да се о трагедији његове сестре од стрица сними кратки играни фиолм и то су нам приказивали у војничком кулубу.

Крајем августа 1992. године одох у Дрвар, у Други крајишки корпус Војске Републике Српске, да ратујем као српски борац у српском ослободилачком отаџбинском рату, борећи се за крст часни и слободу златну.

Радио сам као пропагандиста аналитичар у Информативној служби Команде Корпуса. Нико ми није посвећивао пажњу, не само мени, него и осталим војницима у тој Служби. У рату је важна пушка, а не перо, што је стандардизовано. Ја сам сам себи створио формацијско место, сам сам одређивао задатке и писао.

Наслонио сам се на агенцију Срна и преко ње пласирао текстове из пропагандно-психолошког деловања. И био сам добар у томе. Одличан.

На згради Полицијске станице Дрвар приметих добру месингану плочу са бараком и тремом и обавештењем да је ту основана ОЗН-а. Како је ту могла бити основана, када је зграда новијег датума. Све је у Дрвару новијег датума.

Питам људе, Дрварчане, где је основана ОЗН-а. Нико не зна. Кажу, можда у пећини. Како у шпиљи, када у уџбеницима пише да ју је основао Врховни штаб, а он је имао седиште на другом крају Дрвара. Нико не зна. Кажу, Врховни штаб је тамо где је врховни командант. Па има ли на пећини плоча о оснивању ОЗН-е, нема. Питам, је ли могуће да ОЗН-а није уопште ни основана званично, него тек тако у пролазу, па се тај податак и датум извукао после рата, како би Народна милиција имала свој датум и тако прекинула све везе са немилом нам Краљевином.

Крајем јесени 1992. године запалише бараку испред шпиље. Нестала је пламену. Нико се није ни трудио да је гаси. Питање је, да ли је Дрвар имао ватрогасце и навална возила. А и није близу града, налази се са друге стране речице Унац. Отишла је „Бескова“ барака. Јесте да нема афекциону вредност, јер је новијег датума, у њој Броз са женскињама никада није боравио (ни за време, ни после рата), али могли су се у бараку склонити избеглице из Бихаћа.

Послао сам вест, да је барака спаљена, да су је спалили избеглице из Бихаћа из револта против Тита, који је признао муслимане за Муслимане, где су тих дана бихаћки муслимани вршили велике злочине убијања над оно мало преосталих тамошњих Срба.

Ту је вест објавила и српска штампа. О страној да се и не говори. Јер, запаљена је Титова пећина (није Титова, него „Бескова“). Ко дирне у Тита, дирнуо је у зеницу ока свог.

И комунисти су скочили. Пећину су запалили мангупи. Нису пећину запалили, него бараку, шпиља је од камена, али то је код њих једно те исто. Дрварски комунисти су чували успомену на Броза. Пред рат су поред музеја (испод шпиље и бараке) изградили високи постамент, на који је требало да поставе скултуру Ј.Б.Тита у некој киклопској величини.

Као да је важно ко је запалио, важна је вест. Важно је да се бришу његови трагови. Али на путу за Петровац има његова шума, са боровима и јелама које представљају његов надимак. Нико се није сетио да то сасече. (Тако нешто има и у сред Београда, на Бањици, поред зграде Безбедносно информативне агенције).

У Оштрељу има његов воз, није воз него је довучена локомотива од некуд. И у Оштрељу је, причају, била његова база. Ма историја говори другачије: није ни прошао кроз Оштрељ, побегао је из Дрвара у Гламоч, па авионом у Бари.

Главни противници мог текста о паљевини „Бескове“ бараке су три лица из Информативне службе Команде Другог крајишког корпуса Војске Републике Српске: Зорић Милорад, Сабљић Славиша, Поповић Зоран.

Иванчевић Милан ми је рекао, да су они својим каналима непријатељима саопштили моје податке и да сам тамо осуђен на смрт. (Славиша је оставио кућу у Великој Кладуши, где је радио за Фикрета Абдића, Милорад и Зоран су из Бихаћа, Зоранов кум је Ален Исламовић, који је све време рата имао крчму, на чијим вратима је писало: Забрањен улаз псима и Србима).

Команда ме није заштитила, омогућили су прекоманду. Важнији су им били Милорад, Зоран, Славиша него српска борба.

Побегао сам у Батаљон војне полиције у Одељење за службе, да бих тамо развио криминалистичку службу.

Радомир М. Мисаљевић

Београд,

13. мај 2016. године

   © Овај текст представља интелектуалну својину  Радомира  М.  Мисаљевића  и заштићен  је 

као ауторско  и сродно право.