Петља

  

О рушењу објеката не може говорити онај, који није спроводио експропријацију. Експропријација је најсложеније имовинско - правно поступање. Од једних се одузима, да би се другима дало. Због тога је тај поступак вишеслојан и дуготрајан.

Све почиње од регулационог плана. Мора се предвидети изградња неких објеката на неком земљишту. Урбанисти и архитекте немају осећај за својину, за објекте на земљишту. За њих је све празно. Не излазе на лице места пре израде урбанистичке и архитектонске документације.

После пројектовања, на лице места излазе геометри, иако би требало да они излазе први на терен на коме је градња предвиђена. Од њих много зависи. Они врше премеревање земљишта у Гаус - Кригеровој проекцији у размери коју одреди или урбаниста или архитекта.

Скупштина утврђује регулациони план. На основу истог, појављује се инвеститор (корисник експропријације) који тражи земљиште за изградњу планираног објекта.

Инвеститор мора доказати да на посебном рачуну има средства за плаћање накнаде. Некада је то била правична накнада, која је у пракси задавала много проблема, јер није утврђено како ће се утврђивати износ правичне накнаде. Ни сада није боље.

Тада се упути скупштини захтев за утврђивање општег интереса на земљишту, са таксативно наведеним катастарским општинама и катастарским парцелама.

Када се утврди општи интерес, тада орган поступка, то је имовинско - правна служба у општинама где је грађење предвиђено, спроводи поступак експропријације.

Експропријација је поступак који се спроводи по захтеву странке. То није поступак кога орган спроводи по службеној дужности. Странка у поступку није орган поступка. Ако нема захтева странке, нема експропријације.

По правилу, експропријација је купопродаја непокретности под окриљем државног органа. Ако се странке не договоре у оквиру управног поступка, онда се поступак прекида и странке се због утврђивања износа накнаде за изузете непокректности,  упућују на парницу.

Док се парница правноснажно не оконча, радови се настављају, остаје само споран износ накнаде за плаћање. Значи, претходи сопственик не може зауставити грађење, јер јер утврђен општи интерес, јер је поступак спроведен, јер се претходни сопственик не противи (и не може!) експропријацији, остало је само да се му се исплати накнада за изузете непокретности. Тај поступак може да се одужи, због врсте изузете непокректности,  где се умешају проценитељи, вештаци и остали парадржавни органи.

Не може се у поступку експропријације плаћати афекциона вредност непокретности. Плаћа се стварна вредност, по правилу, реална цена вредности непокретности, што зависи од квалитета непокретности, локације, степена изграђености и слично. Требало би да то буде тржишна вредност, али то није остварљиво ни код нас, ни у другим државама, јер претходни сопственик увек сматра да његова непокретност вреди много више него што то тржиште процењује или обрнуто.

Инвеститори, када је то могуће, избегавају експропријацију, због дужине поступка. Покушавају да се са претходним сопствеником договоре изван поступка. Покушавају да преко различитих инспекција обезбеде рушење објеката из различитих разлога. Ако има више титулара права на непокретности, неретко иду по систему завади, па владај. Свашта раде инвеститори. Деценијама се то није санкционисало. Инвеститори су проналазили инспекторе који су решењима о инспекцијском надзору наређивали рушења објеката због старости и наводног (или стварног) угрожавања живота и здравља поводом лошег стања непокретности.

Инвеститори су се осилили. Инвеститори су немилосрдни у својој намери да нешто граде, па да то продају и да тако стекну имовинску добит. Није их брига што поступак није законит. Сваки инвеститор има своју пајсер бригаду која руши објекте и још свашта гадно ради.

Најгоре је, ако би орган поступка постао странка у поступку. А то се дешава, посебно ако је корисник експропријације држава или јавно предузеће. Тада властодршци траже од органа поступка да мимо прописа изузме непокретност и да је доделе кориснику експропријације, како би што пре почео и завршио грађење. То се посебно односи на објекте од тзв. јавног значаја (као да постоје објекти од тајног значаја, а можда и постоје, ко то зна). Државу заступа државно правобранилаштво, а остале субјекте њихови правници или адвокати, уз помоћ осталих стручњака за поједине области.  Без обзира о каквом се објекту ради, мора се примењивати Закон о експропријацији и Закон о општем управном поступку.

Стварно право је значајна област права, у питању је својина и државина на непокретностима.

У Небојшиној улици постоји један објекат на грађевинској парцели. Објекат је новији и за грађење истог, својевремено су добијене све дозволе. Објекат је укњижен и уцртан на геодетеским плановима и у катастарском операту.

Инвеститор је хтео да на том земљишту гради стамбени објекат и да станове за лепе паре продаје купцима. Али постоји објекат. Тај човек, са канцеларијом у Маршала Бирјузова, успео је да тај објекат избрише и са геодетских планова и из катастарског операта и из земљишне књиге. И тај лик, из честите монтенегринске породице, која је дибудус освојила Београд, запео да гради и да руши објекат. А овај мој комитент има жену, мајку и троје деце. Нема где да иде. Не схвата да је избрисан из свих евиденција. Инвеститор добио решење од тадашњег председника београдског Извршног одбора да му се додељује предметно земљиште, без куће. Као да је ледина, њива, пољана. А кућа постоји. Филм страве и ужаса.

Ишли смо на разговор, он напада мене, зашто ја браним Цигане. Поче да прети и мени и комитенту. Како зашто браним, плаћен сам за то, имам закониту агенцију, не може се човек избрисати као да га нема. Објашњавам ја, али не вреди. Рекох, да их више не дира, јер су покренути поступци против њега и против његовог предузећа.

И би тако. Није их више дирао. Вратили су кућу и у цртане и у писане документе. 

Када пролазим кроз Небојшину, видим кућу и поред ње кућерину овога дукљанина, чији је један од браће ту негде близу у врховима власти.

Поред Небојшине, је Браничевска. Ту је становала моја најмлађа тетка Цвета. Њен син Драган и ја смо у оближњој продавници, поред крчме Шумадија, пили вита сок из Болеча из стаклених боца. То је била сензација. До тада смо пили воћне сокове из кућне радиности наших мајки, сестара Милуновић са Вождовца.

Драган је био успешан привредник. Сада живи негде у Срему, поред Дунава. Београд и Неимар је оставио неким новим људима.

Треба имати петљу па људима рушити њихове објекте. Да ли је храбрији онај који руши или онај који спречава рушење. 

Београд сузама не верује, да парафразирамо наслов дивног руског филма Владимира Менсова.

Радомир М. Мисаљевић

Београд,

11. мај 2016. године

     © Овај текст представља интелектуалну својину  Радомира  М.  Мисаљевића  и заштићен  је 

као ауторско  и сродно право.