Брод

На Правном факултету у Нишу радио је Клуб уједињених нација. Студенти су се окупљали и причало се о раду и циљевима Организације уједињених нација. Добијали смо материјале од Канцеларије ОУН у Београду. Помагао нам је асистент на Међународном јавном праву.

Када је Мића дипломирао, Клуб је изабрао мене за председника.

Рад Клуба се унапредило на тај начин, што смо створили три групе деловања: изложбе, дебате и приредбе. И окупљали смо се. Радило се. Добили смо од Факултета просторију, коју смо делили са факултетском организацијом Савеза студената (после сам изабран за председника Савеза студената, кумулација функција, сукоб интереса).

Када сам отишао у ЈНА (у нишку касарну „Стеван Синђелић“ на Црвеном крсту) остварио сам сарадњу омладине и војника, приређујући изложбе и игранке. Било је лепо.

Током рада, остварили смо контакт са Клубом студената пријатељства Универзитета у Нишу, који је окупљало стране студенте.

Било их је око педесетак, из скоро двадесетак држава. Многи страни студенти нису се ангажовали, желели су да студирају, заврше студије и да се врате у своје државе. Њих није занимала ваннаставна активност.

Страни стуеденти су претежно становали у студенстим домовима по Нишу, хранили су се самостално, ретко ко је од њих јео у студентској мензи. После сам спознао, да је разлог у свињетини, која је била на јеловнику ресторана друштвене исхране.

Полако сам их упознавао и њих и њихове државе. Видео сам колико сам мало знао о збивањима у свету. Али захваљујући њима, упознао праву страну њихових држава, а не ону коју нам је сервирала владајућа идеологија преко медија и уџбеника.

Етиопија се распадала, а ми нисмо то знали. Али сам ја упознао Калета, који је из Еритреје и није хтео да чује за Етиопију. После су се одвојили у сецесионистичком рату. Преко Калета сам видео шта је то сецесионизам, који је нас задесио деведесетих година.

Арапи су били мистерија. У Нишу су студирали лица из мноштва арапских држава. Блиски су ми били Палестинци. Видео сам њихове поделе, које су биле трагичне. Палестинаца је било око двадесетак, а нико ни с ким скоро није говорио. Припадали су различитим политичким, оружаним и територијалним фракцијама. На Палестинцима је био примењен систем: завади, па владај. То се одржавало и на омладину, тј. на студенте. Палестинци нису се дружили ни са Арапима из других земаља, јер су и различите арапске земље имале различити однос према Палестинцима и њиховом тзв. питању. Јорданци су били према Палестинцима најгори. Јорданци су жртвовали Палестинце по налогу Американаца и Израелаца. Све се то одражавало на односе међу арапским студентима у Нишу почетком седамдесетих година прошлог века.

Ја сам био добар са свима. У духу несврстане мирољубиве коегзистенције, немешања у унутрашње ствари других држава, уз поштовање њиховог територијалног суверенитета.

Подржавали смо оправдану борбу Палестинаца. СФРЈ није признала Израел као државу. На асамблеји Генералне скупштине ОУН одржене 1948. године, међу малобројним државама, нашла се ондашња Југославија која није признала државу Израел.

Питао сам Арапе, зашто не воле Палестинце. Одговарали су ми, да због њих трпе. Ништа ми није било јасно, а ни мало касније. Све до деведесетих година, када је Србија тако говорила за Србе из Републике Српске Крајине, из Републике Српске, из Косова и Метохије, из Македоније, из Црне Горе, из Словеније, из Жумберка.

Палестинци су имали мало више ратоборнији вокабулар у односу на остале Арапе. Поштовао сам Палестинце, због њихове борбе, због њихове голготе. Нико од Палестинаца није имао пасош државе Израел, иако су њихове територије биле у оквиру Израела. Имали су пасоше различитих арапских држава, све од Марока, па до Саудијске Арабије.

Морам истаћи, да су ме сви поштовали. Не мене као лице, него као држављанина државе у којој су они гости. И то је било добро. Ни ја се нисам мешао у њихове односе. Нисам изигравао медијатора. Знао сам да су њихови односи сложени и да не потичу од јуче.

Због истине да и ово кажем: нико и никада из било ког органа силе (полиција, државна безбедност, војска, судство, тужилаштво) није ме контактирало у вези страних студената. Вероватно су нас посматрали и стекли су утисак да је стање под контролом и нису се мешали. Или су имали своје оперативне везе (сарадник и информатор) изван мога круга гледање и слушања.

И тако сам ја као млада човек спознао сложеност међународних односа. Научио сам, да је најбоље посматрати са стране и не мешати се. Никад се не зна шта се ваља иза брда.

Када је покрет Уједињених нација ојачао, поставило се питање стварања кровне организације за Србију. Ја сам протежирао асистента Међународног јавног права са свог Факултета, али је он одбио, јер је спремао докторат.

Он ми рече, да на београдском Правном факултету има неки наставник Међународног јавног права који мало више пије, да није омиљен, ствара проблеме, не држи предавања и да њему понудимо да се прихвати. Тако и би. Он се после прославио на разним местима. Био је до смрти перјаница тобожњих демократских промена у Србији.

У Зуцама, на курсу за криминалистичко - оперативне раднике, на предмету Државна безбедност сазнадох, да су се деценијама на Крањској гори обучавали палестински терористи у борби против Израела.

Преко  Југославије извукла су се она четири отмичара италијанског брода „Акиле Лауро“.
О Карлосу да и не причамо, он је био са Станетом & друштвом у ћошку на "ти".

Рођаци палестинског вође Јасера Арафата су пореклом из Сарајева и повезани су са Изетбеговићима. Палестинци су одмах признали независност тзв. бих и тзв. косова. Учествовали су на страни српских непријатеља у сецесионистичким ратовима на подручју СФРЈ. Тако су урадили и остали Арапи.

А ја сам их у Нишу еманциповао.

Радомир М. Мисаљевић

Београд,

10. мај 2016. године

© Овај текст представља интелектуалну својину  Радомира  М.  Мисаљевића  и заштићен  је 

као ауторско  и сродно право.