Мисаљевића гумно.: Пензија

У суботу, 7. маја 2016. године, у Пошти 11070 Београд 27, примио сам решење о утврђивању старосне пензије, са важношћу од 1. јануара 2016. године. Захтев сам поднео 23. децембра 2015. године. Пензија износи 13.420,08 динара. Утврђено је да имам 17 година пензијског стажа.

Решење је донео Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање, Филијала Београд, Служба Филијале Београд 1, Булевар уметности 10, Београд.

Где нестаде мој радни / пензијски стаж.

На решење сам чекао четири месеца.

То је страшно.

Најпре сам, у децембру прошле године, отишао да њиховог правника. Он ми рече, поднесите захтев, а сву документацију по службеној дужности прикупља референт који буде задужен за предмет.

И тако урадих. Уз захтев сам приложио тражену документацију. На шалтеру писарнице пријатно лице. То ме је одвело у заблуду, лажно верујући да је такав пријем и рад одлучујућих чиновника.

Најпре је била Томашевић Катарина. Она је првог дана изјавила, да ће ми одбити захтев. Зашто, тек тако из чиста мира.

Почела је да прича да је спорно петнаест година рада у Србији.

Како спорно. Каже, није МУП регистрован у систему. Како није полиција уписана. Чим није МУП регистрован, онда нема ни мојих пет година радног стажа и непуних две године бенефицираног стажа. Где ми је стаж.

Она каже, да ми је спорно и петнаест година као предузетник. Како спорно, када сам уплаћивао три доприноса и један порез.

Каже, спорно је и мој рад и ратовање у Републици Српској. Како спорно, када има споразум између Србије и Српске и правник је рекао да ће она по службеној дужности тражити од њиховог Фонда да обрачунају стаж. Па ја сам се борио четири године као српски борац за крст часни и слободу златну у српском ослободилачком отаџбинском рату, руку сам изгубио у рату.

Одох у МУП, то је у близини.

Показујем службеници решење о бенефицираном стажу, она баци погледа и рече, то је стари образац.

Одлазим код њене шефице. Она са поносом прича о свом оцу који је зидао хотеле Крагујевац и Шумарице у Крагујевцу. Нећу да јој кажем, да је хотел Шумарице изграђен на месту стрељана неколико хиљада Крагујевчана и да није лепо што се поноси том ругобом на том светом месту. Али, кога је молити није га срдити.

Она зове ону чиновницу која ми није ни погледала акт о бенефицираном стажу.
Након расправе, одлазим и пишем писма у Полицијску управу Крагујевац и МУП-у да се они региструју у Фонду и да упишу мој стаж.

Ништа од тога. После три месеца су сетили и ваља доставили.
Све је то понижавајуће.

Са Пореском управом је посебна прича.

Поднео сам у децембру захтев за издавања уверења о уплаћеним доприносима. Ишао сам на шалтер десетак пута, а уверења нема. После ми говоре да идем код шефице. Нећу.

Пишем жалбу, јер је истакао рок по ЗУП-у за издавање уверења.

Ништа од тога.

Пишем свима: Пореској управи, Министарству финансија, Управној инспекцији, Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Фонду ПИО у Србији, Фонду ПИО у Српској.

Ништа од тога. Нема уверења. Без уверења нема мојих неспорних петнаест година пензисјког стажа у Србији.

А по мој рачуници имам преко двадесет година само у Србији и преко двадесет година у Српској.

Већ сам постао познат (а Бога ми и досадан) и шалтерској службеници у оближњој пошти, одакле шаљем своја писмена. Као да ја волим да се дописујем. Ем је трошак, ем је арчење здравља и нерава. И не треба то све мени. Ја сам своје одрадио.

Мислио сам, ићи ће глатко. Кад оно, није регистрован мој стаж. Где се део мој стаж.

Променили су референта. Сада је Рамљак Зорана. Чим ме је видела, одмах рече, да ће ми одбити захтев за старосну пензију. Како бре да одбијеш, јеси ли ти нормална, или си луда или ти ноге смрде. Ја радим од 1976. године, плус једна година у ЈНА.

Кажем јој, поднео сам захтеве и Фонду ПИО Српске и МУП-у и Пореској управи. Она није ништа предузела, а била је дужна, тако јој пише у прописима, а и министар Вулин се хвали како они прибављају податке самостално и донесе решења о пензији у року од највише два месеца. Ништа од тога.

Престао сам пишем и да обилазим. Ваљда ће до краја текуће године донети решење. Ваљда ће успоставити контакт са Српском, ваљда ће регистровати МУП, ваљда ће Пореска управи издати уверење и доставити га Фонду. Ваљда.

Сестра је пре Васкрса била у Козарској Дубици и у тамошњој канцеларији њиховог Фонда сазнала, да су примили мој захтев, да је мој предмет обрађен и завршен, да су га послали у Приједор, да ће из Приједора ићи у Бијељину, а из Бијељини послаће или мени или Фонду Србије.

И тако добих у суботу решење о пензионисању. После више од четири месеца. И то само за стаж у Србији. Где ли се загуби око пет година мог стажа у Србији. Зашто је Рамљак Зорана украла мој стаж. Шта ће њој мој стаж. Да се слика са њега и да га обеси на интернет. Они тако са свима, па где прође.

Да ли да се жалим или не. Вероватно ћу се жалити, тек реда ради. Да виде да сам спознао да ми је стаж украден. Не верујем да ће усвојити моју жалбу.

Барем имам здравствено осигурање. Пензија је нешто мало више од сто евра. Инвалиднина (за леву руку) из Српске је двадесет пет евра. Пензија из Српске ће вероватно бити око сто евра. Укупно око двеста педесет евра (cca 30.000 динара). Мало ли је.

Морам да видим преко које пословне банке ћу примати пензију. Има банке да се отимају за мојих 13.000 динара. Можда распишем тендер, па ко да боље услове.

Што рече, пре тридесетак година, један лик из писарнице: Раде, није важно колика ти је пензија, важно је колико дуго ћеш је трошити.

Све је бал, па чак и маскенбал.

Радомир М. Мисаљевић

Београд,

9. мај 2016. године