Букуља

Дом милиције је самачки хотел за раднике СУП-а, који немају смештај у Крагујевцу. 

Кажу, да је на другом спрату била крчма са терасом, да су ту долазили запослени са породицама на музику, хладно пиће и  роштиљ. Тако је и било, јер у Крагујевцу  дуго времена није било угоститељских објеката. Још су била свежа сећања из рата и немачког покоља над неколико хиљада Крагујевчана.

Дом је смештен у улици Светозара Марковића.

У близини је реновирана кућа у којој је Марковић својевремено становао док је боравио у Крагујевцу. Сада је то кућа проте Милоја Барјактаровића, код кога је Марковић становао као кирајџија. То је прави назив, јер кућа протина својина, а Марковић је станар.

Тада се није говорило да су комунистичко зло из Швајцарске Србима убацили српски радикали Марковић Светозар и Пашић Никола. И чудно је то, да се та идеологија примила у Крагујевцу (Црвено барјаче, новине „Јавност“, Дом самоуправљача...). Марковић је писао за гласило „Застава“, па се претпоставља да је по тим новинама гигант „Заводи Црвена Застава“ добио пословно име.

Неко каже да је већи револуционар био његов брат Јеврем, потпуковник Српске војске, који је као учесник Тополске буне осуђен на смрт стрељањем.

Његова жена је Јелка Бајић, која је покушала да убије тада већ краља Милана на литургији у Саборној цркви, нађена је после мртва у затворској ћелији.

Како је Јагодина постала Светозарево, када је Марковић из Зајечара, мотао се по Русији и Швајцарској, писао у Новом Саду и Крагујевцу.

У Јагодини више је боравио његов брат Јеврем, где му се и гроб налази.

У Дому милиције је и гаража, ауто радионица и неке канцеларије. Закупнина је била повољна. Није био строг режим уласка и изласка, односно боравка. На улазу је био дежурни. То су били ислужени милиционари, који су ту чекали пензионисање.

Легендаран је Мирко, који је гледајаћи ТВ пренос фудбалске утакмице у којој је учествовала репрезентација Аргентине, за једног од њихових фудбалера узвикнуо: Добар је за привођење! Треба познавати њихов ментални склоп да би се схватило, да је тај Аргентинац добар за привођење због тога, јер је имао дугу косу, која је примерена за хватање и са тако ухваћеном косом може се лице одвести до станице милиције или до марице. Углавном, дугачка коса обезбеђује хватање лица за део тела и његово одвлачења до подобне локације.

У 1981. години команда СУП-а Крагујевац напрасно је иселила становнике Дома и од Дома направљене су канцеларије.

Сместили су Саобраћајну милицију и Станицу милиције опште надлежности. Била је још и Станица милиције дежурна служба. Три станице, три командира.

У собама је било по два станара. Долазиле су женске, нешто су се лепиле на униформу, а нешто и на инспекторску титулу.

На другом спрату био је Јовановић Милован, завршио је политичке науке, радио је у Одељењу Службе државне безбедности у Крагујевцу.

Пореклом је из Гараша, под Букуљом. То му је било близу и сваког викенда ишао је код својих на село.

Завршио је курс негде на мору. Тај хотел је поклоњен Црној Гори у њеној сепарацији од Србије.

Инспекторе српске јавне безбедности обучавали су у Зуцама испод Авале (где су обучавали псе и водиче полицијских паса), а безбедњаке из државне безбедности смештали су у хотел на обали мора.

Канцеларије државне безбедности налазе се на трећем спрату зграде.

То је попречна зграда у односу на зграду где су смештени органи општине Крагујевац. Улаз је много мањи него што је главни општински улаз. Испаде да је ово зграда за служинчад, за помоћне особље. Улаз је помоћни, за трговце, да се не омета саобраћај на главним вратима.

Ови из државне безбедности били су пришипетље у згради, али се нису тако понашали. Никоме се нису јављали када су улазили и када су излазили. Њихове странке нису се пријављивале дежурном на вратима.

Код њих је све обавијено тајном. Ништа нису причали. Бојали су се један другог.

Милован је покривао унутрашњег непријатеља. Да ли је то био непријатељ са седиштем у Шумадији (Поморавље је припадала Одељењу у Јагодини) или је то непријатељ који долази у Шумадију. Какве радње домаћина су непријатељске или свако ко добије ознаку непријатеља, било шта да уради то се сматра као непријатељско деловање. Ко одређује ко је непријатељ, а ко пријатељ. Ко одређује која је радња непријатељска, а која није.

Он се слабо кретао. Није имао чак ни возачки испит. Није ишао на терен. Почео је да се дебља. Како ли је прикупљао податке о бандитима, то ни виле не знају. Какве је податке он сервирао, то се не зна.

У породици је имао свештеника. А сада, по дебеовским правилима Српска православна црква је унутрашњи непријатељ.

Крагујевачка Саборна црква је у центру града. Око ње су била стабла липа, тако да се није ни примећивала. Доласком новог владике, дрвећа су посечена. Милован је вриштао, сада се види црква у правој величини, то је провокација и слично. Морао је ићи на службе у цркву да бележи шта се прича.

Његово познавање криминалистичке оперативе (било је идентично и за јавну и за државну безбедност) је минимално. Није знао како се ангажују сарадници и информатори.

Што се тиче писања, ту је био дибидус незналица. Није знао да напише кривичну пријаву, нити зна ко то у Служби пише за њих. Његово је било да напише службену белешку својим речима, да је достави шефу своје линије рада, овај доставља шефу одсека, овај начелнику Одељења, а овај негде у Београд.

Значи, нема кривичне пријаве, нема притварања, нема контаката са јавним тужилаштвом.

Како ли је тек осталим, који имају вишу школску спрему. Он је био редак дебеовац са завршеним факултетом, а чак је уписао и последипломске студије.

Али видео је да нешто није у реду. Они су локално, крагујевачко Одељење. Одговарају Републици. Немају контакте са осталим републичким и покрајинским службама. Он чак нема контакте ни са другим одељењима Службе у Србији.

Немају никакве додирне тачке са јавном безбедношћу. Повремено њихов начелник се састане са секретаром Заједничког секретарајата за унутрашње послове општина удружених у Међуопштинску регионалну заједницу Шумадије и Поморавља.

Видело се, да је попримио особине својих колега. Почео је са висине да посматра становнике Дома милиције и остале припаднике јавне безбедности. Тајност их је јачала.

Мића (како га је назвао Звонко Бизон) се променио.

На Букуљи, у близини његовог села, је крчма. Била је зима, у камину ватрица, као у филмовима. Милован у свом елементу. Али затворен. Помиње да треба да се жени са колегиницом са студија. Нашао јој посао у некој школи у Крагујевцу, предаје марксизам. Тражи стан, али има званично обећање, да ће добити од државе стан тако-рећи чим се ожени.

Иако је у дебеовској хијерархији безначајан (после сам повезао и спознао, да је то било по задатку), позива ме да пређем на посао код њих. Питам ја, које су предности. Каже мање ћеш радити. Како мање, па ја хоћу још више да радим, видиш ти да банда не мирује. Каже он, имаћеш већу плату, добићеш раније стан. У СДБ има више факултетски образованих људи, нема сурењивости као што је има у јавној безбедности.  И морам ићи на њихов, дебеовски курс од пола године негде на море (није им добар овај у Зуцама).

И кажем ја њему основну ствар. Ја сам правник, производ мога рада је писмено. Код вас тога нема. Радио не радио, свира ти радио. Ти пишеш белешкицу која ће завршити у неком комитету и од тамо неког чиновника зависи твој рад. У јавној безбедности се види мој рад, то је кривична пријава, односно записник са увиђаја, извештај, службена белешка, ја одређујем притварање до три дана. У државној безбедности ја нестајем. Утапам се у мноштво оперативаца који прикупљају податке, о томе пишу службене белешке које чита неко непознат и одлучује шта ће бити. Стрепите један од другог.

По којим су критеријумима одлучили да мене позову на рад у државну безбедност, питам ја. Посматрамо те месецима, каже он и одговараш нам.

Како да покривам унутрашњег непријатеља, када га нема. Имају терористи, диверзанти, убице. Где да шпијунирам наше људе тек тако без везе. То има смисла, ако су повезани са страним фактором у намери да учине кривично дело.

И да ти ово кажем Миловане: не могу у свакоме да гледам непријатеља.

И наљути се Милован. Захлађени односи. Нема више Букуље и крагујевачких крчми. Они су свој позив тумачили као част и услугу, а моје одбијање их вређало: ко сме да одбије државну безбедност.

Е па сме, смем ја.

Можда сам погрешио.

Увек у животу има грешка: или што нешто урадиш или што нешто не урадиш.

Радомир М. Мисаљевић

Београд,

4. јун 2016. године

© Овај текст представља интелектуалну својину  Радомира  М.  Мисаљевића  и заштићен  је

као ауторско  и сродно право.