Видиковац

На Видиковцу има доста улица, чији су називи везани за јединице Народно-ослободилачке војске и партизанских одреда Југославије, Народно-ослободилачке војске Југославије,  Југословенске армије (после и Југословенске народне армије) и за команданте батаљона, бригада,  дивизија, корпуса, армија.

У партизанији није било пукова, јер би то била веза са Српском војском из доба Краљевине Србије. Пукови су почели да нестају у доба Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, да би их докрајчили у Краљевини Југославији.

Пукови су били у саставу Југословенске војске у отаџбини ђенерала Драгољуба Михаиловића Чича Драже.

Било је нешто пукова у послератној ЈНА (пре свега у Ратном ваздухопловству и противваздухопловној одбрани), али су их са гађењем изговарали, да би и њих преименовали у бригаде.

Био је и Први кадетски пук Војне академије, који је пре неку годину преименован у Кадетску бригаду.

У српском ослободилачком отаџбинском рату био је 65. заштитни моторизовани пук Војске Републике Српске.

Поред „историјске“ гадљивост на пукове, комунистичким преторијанским официрима пукови су сметали и због тога, јер су по формацији бројчано мањи од бригада, а они нису могли сместити своју мегаломанију у јединицу мањег формата од бригаде.

Сада су укинули дивизије, корпусе, армије. Спрема се укидање бригада и свођење на батаљоне. Чак и чета постаје основна јединица.

Кажу да је добро што сада нема пукова (којима по формацији командују пуковници), јер како би онда унапређивали српске официре у бригадне генерале (без завршене Школе националне одбране).

Видиковац је на јужним обронцима града Београда. 

Освајање Београда 1944. године вршено је претежно са југа ка северу. Изузимајући правац преко Дунава.

Тим јужним правцем надирале су јединице НОВЈ. Прича се, да је на белом коњу, сав утегнут, у Београд ујахао Туђман Фрањо (лице које је почетком деведесетих година прошлог века, са осталим истомишљеницима, а њих је мноштво, васпоставио хрватску усташку државу на теторији тадашње СФРЈ), на челу српских дивизија. Па стандардизовано је  да су биле српске дивизије (тако су се звали партизанске јединцице из Хрватске, да би после промениле називе према српским регионима, Лика, Банија, Кордун, Далмација, Истра, Горски котар, Славонија, Барања, Крајина, Херцеговина...): хрвати се нису борили ни против окупатора Немаца (који су их устоличили, ни против хрватских усташа, као ни против других окупатора - Италијана, Мађара, Бугара, Румуна, арбанаса, који су их подржавали између два рата).

То су српске јединице које су од октобра 1944. године па тамо до пролећа 1945. године насумично побиле неколико десетина хиљада Срба, који су сплетом околности преживели окупацију у Београду и усташки терор у Земуну и околини.

Обрадовали су се, јер су преживели теразијско вешање, логор Земун, Бањицу, Аутокоманду, Јајинце, мостове...

И таман су мислили да су приживели рат, да су им дошли ослободиоци, када оно дођоше убице. Питају, како си преживео, зашто се ниси борио, зашто ниси погинуо, зашто ниси подметнуо врат хрватским усташама да га пресеку, зашто ниси ушао у душегупку да те гас отрује. Они те нису убили, ми ћемо те убити. И тако настаде покољ. Неке су послали на тзв. Сремски фронт, неке побише на стратиштима београдским. 

На једној масовној гробници изградише стадион. Преко пута стадиона направише највећи затвор у Европи.
Прича се, да је неки Видић Добривоје на прелу код Броза изјавио, да је много Срба преживело рат, а други лик, Крајачић Иван Стевица рече, да су хрватске усташе мало побиле Срба у Јасеновцу (и Доњој Градини).

У саставу тих јединица били су Срби, из крајева где су хрватске усташе побиле њихове породице.
И они, Срби, борци, првоборци, јунаци, војници, партизани, комунисти, илегалци, комунци, скојевци, бомбаши, народни хероји, споменичари, афежејке, уместо да оду на фронт и да се освете хрватским усташама, хрватским домобранима, словеначким белогардејцима, арбанаским балистима, монтенегринским дрљевићевцима, бугарским вмровцима, потурченим ханџарлијама џихадлијама, хортијевим мађаронима, домаћим фолксдојчерима, да их побију и потамане у борби, они побише недужне српске цивиле, који су једва преживели окупацију.
Срби су под командом доскорашњеих хрватских усташа (који су преко Украјине стигли са Црвеном армијом у Србију, где су били са Немцима да заједно убијају Русе, а ти их исти Руси довели код Срба да убијају Србе) побили преостале живе Србе.

А хрватске усташе преживеше рат, са осталим антисрпским олошем, одоше у њихову светлу будућност, вратише се крајем осамдесетих година прошлог века и заједно са Фрањом на челу без белог коња и са Хебранговим комунистима васпоставише тзв. ндх.

Мој отац је био учитељ у Рушњу (општина Чукарица). Преживео је партизански пролазак. Како, немам појма. О томе се није много причало.

Вероватно зато што је окупио свих пет сестара Милуновић (Грозда, Даринка, Босиљка, Магдалена, Цвета) са Вождовца (од којих је једна моја мајка), окупио је своје две сестре (Мирјана и Радојка) и два брата (Божидар и Јован) са њиховим мужевима, женама и њиховом децом (остала два брата, Милорад и Ненад су били у заробљеништву) и партизани нису могли направити тоталан покољ две српске породице у сеоској школи.

А није се ни замерио локалним сељацима, па није било денунцијанта против учитеља Младена и његове породице.

Живели су у школи, нису ништа имали, па партизани нису могли да се уселе у непокретности којих није ни било.

Мислим (не да мислим, него тврдим!) да је неимаштина Мисаљевића и Милуновића спасло животе мојим прецима и рођацима. Захваљујући беди, ја постојим.

И када су завршили са својим послом у Београду и околини, партизани, као сваки честити освајачи, заузеше куће по Београду. Поделише покретне ствари међу собом.

Плен је био подељен.

Од принца Ђорђа Карађорђевића један од вођа, Пенезић  Слободан, узео је аутомобил. Тај Крцун је код Ужица у њиховој „републици“, на правди Бога убио српског ратног сликара Михаила Миловановића. И још десетине хиљада Срба, убио је он. Не верујем да је њега неко убио, пукла је гума од претеране брзине и ауто се сурвао на друму.

Војводу Петра Бојовића, команданта Прве армије Српске војске која је у децембру 1918. године ослободила Београд, су убили на вратима куће.

Да не идемо у десетине хиљада прича о страдањима.

Негде шездесетих година прошлог века, био сам на савезној извиђачкој смотри на Тјентишту. Ишли смо возом уског колосека до Србиња. На Тјентишту смо поставили логор.

Обилазили смо тачаке из пете офанзиве. После пењања по брдима, стигли смо до једног језера. Када тамо, у беспућу модерна грађевина као из бајке. Све има: намештај, вода, струја, канализација, путеви.
То је у близини где је Тито наводно рањен и спасао га његов пас од гелера. Пас погинуо, Тито остао жив. Има слика, где Тито седи са завијеном руком, изнад њега стоји стари Рибар са штапом.
Шта је то, кажу Титова вила. Како Титова, када је он био ту. Каже чувар, никада.

Ко је био, видимо лом и крш у кући. Каже, ћерка Ђуре Пуцара Старог са друштвом (он је од Грахова, био сам тамо после у животу, током последњег рата). Друштво и Пуцарева имали журку пре неколико дана. Нико није очекивао извиђаче, па нису средили кућу, а и није их брига шта смо ми видели. Вода у језеру хладна, не може се прићи. Пијемо воду из чесме у кући.

Ми смо хтели да тражимо Перућицу, једну од џунгли у Европи. Али нису нам дали, изгубићемо се и неће нас наћи. И тако сам био на Сутјесци, а нисам видео прашуму.

Командант смотре је генерал Ратко Вујовић Чоче. Он је био командант Шесте источнобосанске бригаде. Та је бригада направила покољ у Београду, заједно са Шестом личком дивизијом. После је трансформисана у дивизију, а Чоче је аванзовао у генерала. И Ратко, као председник свих извиђача, нама држи говор на Тјентишту.

После су по њему дали име дугачкој улици на Видиковцу. Сада је то Улица патријарха Јоаникија. У Угриновцима је улица његове бригаде. Дуго је требало да се Партизанска (исто на Видиковцу) преименује у Видиковачки венац.

Ту станује Димић Мирко. Иначе је пореклом од једног села са Просаре. Био је правник и шеф одсека код мене у Општинској управи за имовинско - правне, геодетске и катастарске послове. Мислио сам, да ће као сељачко дете имати јачи осећај за непокретност, али ништа од тога: битанга остаје битанга.

Отерао сам га, јер је фалсификовао дознаку за боловање на своје име.

После је аванзовао и постао ратни председник Суда. Ту су га тукли, јер је слао позиве написане латиницом и са ознаком СРБиХ. Он побегне и дође у Београд, код свој друга из ЈНА. Постаде фаца. Сада је уважен адвокат. Радио је и за моје душмане.

Питао сам га, како се осећа што станује у улици Вујовића Чочета, убице Срба после рата. Каже, нисам знао. Како ниси знао, где си растао.

Али ја се у себи самокритички преслишавам: па и ја као гимназијалац нисам знао какав је он злотвор, када ми је на Тјентишту причао о тобожњој борби на Сутјесци и о братству и јединству.

Радомир М. Мисаљевић

Београд,

2. јун 2016. године

© Овај текст представља интелектуалну својину  Радомира  М.  Мисаљевића  и заштићен  је

као ауторско  и сродно право.