Грахово

У јесен 1992. године био сам у селу Обљај, општина Грахово.
Ту је рођен 25. јула 1894. године Гаврило Принцип. 

Мој однос према Принципу је јасан и формиран је још у основној школи: Гаврило Принцип је борац за права српског народа у тадашњој окупаторској Аустро - Угарској творевини.
Убијање Франца и Софије Фердинанд је основано и оправдано.

О Гаврилу, саучесницима и догађају доста тога је речено.

Одлазак у Обљај је био током српског ослободилачког отаџбинског рата, када сам као српски борац, борећи се за крст часни слободу златну, службовао у Информативној служби Команде Другог крајишког корпуса Војске Републике Српске у Дрвару (одакле сам побегао главом без обзира, пошто су мој идентитет исламским и католичким побуњеницима саопштили Сабљић, Зорић, Поповић, према казивању Иванчевића).
Водио ме српски борац пореклом из неког граховског села, који је био распоређен у Информативну службу (заборавио сам му идентификационе податке).

Родна кућа Гаврила Принципа (те, 1992. године) била је запуштена.
Наиме, пре доласка Војске Републике Српске, ту су били исламски и католички побуњеници, који су затирали све што је српско.
Хрватске усташе су се 1995. године са посебним уживањем усмерили на Принципову кућу, коју су сравнили до темеља. Као да се Гаврило није борио и за њихово ослобођење од јарма Фрање Јосипа.

Испред Грахова је село Кесићи, у којем је рођен Ђуро Пуцар, звани Стари. Комунисти су то село у целини обновили, направили нове куће, изградили хотел. Све у част и славу друга Старог.
(По њему се Нови Травник неколико година прошлог века звало Пуцарево).

У том хотелу била је команда нашег мешовитог артиљеријског дивизиона.
Око наших топова, у Пуцаревом селу на путу Книн - Дрвар, мотали су се страни шпијуни, који су као Унпрофорци долазали са привремено заузете територије Републике Српске Крајине.
И Кесиће су уништили хрватске усташе са својим цвећем из Лијевна, Бихаћа.

У току рата није било времена ни пара да се Принципова кућа обнови, што није за замерање.
Када је обележавана стогодишњица од почетка Великог рата, Принципова кућа је обновљена, захваљујући Српској Православној Цркви и Граховљанима, који живе у Србији и расејању.
Кућа нема чувара и водича, који би је чували од људи и животиња.

Узгред, пијани српски борац, шенлучећи и пуцајући у граховској главној улици, мецима из аутоматске пушке усмртио је председника општине Грахово.
Убица се одметнуо у Динару, а није било ни воље, ни знања од стране граховских цивилних и војних власти, да се исти приведе правди.
У то време (почетак 1993. године) био сам војни полицајац у Одељењу за службе Другог батаљона војне полиције Дрвар Другог крајишког корпуса Војске Републике Српске.
Водник Мишковић није хтео да га нађе и послаше мене у Грахово. Чујем после, да су му платили да убицу не тражи.
Отишао сам у Грахово, привео са српским војним полицајцима убичину породицу у Полицијску станицу Грахово и наредио им, да сутра доведу убицу у Дрвар. У супротном, организовћемо лов на убицу (као хајку на вукове, дивље свиње).
Видим, по ходницима граховске Полицијске станице мота се неки салонски борац: нова униформа, комбинезонског типа, чизме изгланцане, платнени опасач, у фотроли ЦЗ - 99. Ма милина једна. Питам га, шта ти тражиш. Каже, немој да гањаш Андреаса. Ко је тај, каже тај је убио председника општине Грахово. А зашто да га не јурим. Каже овај, његови су у Аустрији и шаљу новац нама војницима. Какав си ти војник, када ниси на фронту. Ја сам Аркановац, рече он сав поносно. Па када се Аракановац, онда марш у Ердут, најурим га из Полицијске станице.
Тако је и било. Из Дрвара, убица је уредно спроведен у Војно истражни затвор Војног суда у Бањој Луци.

Радомир М. Мисаљевић

Београд,

16. август 2017. године

© Овај текст представља интелектуалну својину Радомира М. Мисаљевића и заштићен је као ауторско и сродно право.