Translate

понедељак, 25. септембар 2017.

Homo novus


Има нека докторка, Радмила, девојачко Каран. Ишла у школу са мојом сестром. Отац јој био кројач. Има и брата Владимира, радио са гимназијом као инспектор у милицији, зло чинио.
Звали су је Каранка.

Она је после скоро две деценије, завршила медицину.
У Институту за здравствену заштиту мајке и детета Србије ,,Др Вукан Чупић’’ окончала педијатријску специјализацију. Кажу, као столарка, уз помоћ два брата, уважена лекара каратиста.

Тако је причао Мијатовић Бриле Бранислав, локални фотограф, кога Радмила није гледала јер је био ситна риба за њу, а он је због тога патио, шпијунирао је, опијао се и олајавао је где год је стигао.
Бриле се ложио на њу, посебно лети на плажи, када се она по Уни парадирала у једноделном костиму (који је скривао сало на стомаку).

Рада није дозвољавала да је зову Каранка, јер је она лекарка, докторка и то педијатар, ружно јој се римује докторка Каранка. И успела је да натури озбиљност, а не да обезбеди поштовање, као сваки скоројевић, иако је остала упамћена из младости као мало накриво насађено лице.

И они, Карани, заједно са осталим честитим послератним досељеницима питај Бога одакле су све дошли, заузеше целу српску грађанску Јеживицу. Направили су кућу, проширили грађевинску парцелу.
Отац Васо је сместио самосталну занатску кројачку радњу у центар града, у кућу брата од тетке мог оца по мајчиној, Ђапиној линији, Бижић Слободана.

Међаш им је Тривић и то Миле, мој друг из детињства, после сам му био кум на венчању са Савковић Стојанком грађевинском техничарком из Драксенића.
Миле се прославио на почетку српског ослободилачког отаџбинског рата, када је одбио да се мобилише у Војску Републике Српске, говорећи, да то није његов рат.
Са Стојиним рођаком био сам у ЈНА у Нишу. Она се љубависала (пре Милета) са ожењеним Кос Милетом из Бања Луке, рођаком мога зета Радета, а причало се и са Кеча Душаном, директором предионице у изградњи.

И настаде спор због међе (граница катастарских парцела) између Тривића и Карана. Безначајна ствар.
Једни друге нападају без везе, Миле се некада набацивао Каранки, она га откачила јер је она докторка, а он (како се то некада говорило) погонски текстилни инжењер.

Други Тривићев међаш је Ећим Славко, отац заједничког нам рано преминулог друга Бранка. Славко и Милетов отац Мирко заједно су отели земљу од Костић Саве и направили куће. Спор између њих је ескалирао да стравичног обрачуна мајке Здравке, жене Стоје и сестре му Дрене са свима.
Миле и Стоја су ме у мојој кући напали што нисам стао на њихову страну у сукобу са Ећимом.

Миле је рођак по не знам каквој линији са Трубарац Зораном (сви Кнешпољци су у сродству). Зоранова жена Драгана (коју је он довео из Кнежева) је годинама била референт грађевинског земљишта и избегавала је да решава спорове сродничке породице Тривић са њиховим међашима.

И једни и други очекују да их подржим.
А мене, баш брига. И једни и други су бандити. Отели су земљу од Костић Саве, даљњег рођака Мисаљевића. Костића су протерали, а они направили кућерине у сред града.
Траже да их подржим у спору. Не вреди моје објашњење, да је надлежан суд опште надлежности, а не орган државне управе.

И упаде Каранка у моју канцеларију. Већ је тада почела да пије. Али она је докторка, лечи децу, нико јој не сме ни реч рећи.
Тражи да уклоним Тривићеву ограду са "њене" земље. Сасу ми бујицу псовки, увреда, клевета и још свашта. Гледам и ћутим. Шта покондиреној тикви, скоројевићки (homo novus) рећи. И још плус столарки.
Можда је била и кивна што је нисам загледао (можда сам погрешио, али остале су ми успомене, не баш славне, из веза са две крагујевачке докторке, др Милена Грубор и др Радмила Ерски).

И рекох ја њој: Каранка, све је занат, само је право наука.
Она се наљути и побеже главом без обзира.

У то време био сам директор Општинске управе за имовинско - правне, геодетске и катастарске послове. Спорови су настали пре мог устоличења, у време док сам студирао и јурио банду по Србији.

После се удала за Крњајић Милана, звани Чупо, из Шеварлија (село из Поуња на путу Козарска Дубица - Српска Костајница), који је око две деценије студирао право у Сарајеву, тамо је оставио ванбрачно дете са муслиманком, а овде је постао начелник Станице јавне безбедности (читај: полиција). Неким чудним путевима после неколико година догурао је до начелника Центра безбедности Бања Лука, а то је већ веома значајна функција.
У том селу службовао је отац глумца Станић Тихомира, кога је после оног рата у Поткозарје довео са осталим учитељима мој отац. Станић је фалсификовао неколико хиљада сведочанстава, а син му Тихомир направи филм, којим оправдава тај злочин.
Оставио је Крњајић трагове нечовечства на све стране, где год је живео и радио.
Радио је у сарајевској Удби, умешан је у аферу са Исидором Бјелица, на почетку српског ослободилачког отаџбинског рата, као антисрпски Србин, подржавао је Дураковића, Изетбеговића, Делимустафића.
Мотао се и по Цазину, Бужиму, Великој Кладуши, Бихаћу, "помажући" Абдић Фикрету у боју против Дудаковић Атифа, са чијим је братом из Орахове ишао у гимназију.
Питао сам легенду козарскодубичког здравства др Буква Триву (званог нелегални абортус) гинеколога и једног од оснивача Српске демократске странке, зашто је др Радован Караџић унапредио Чупу у генерала полиције, а он рече, да му је др Караџић рекао, да је Крњајић крволочан и да је због тога подобан за генералски чин.

Јесте, то је онај Крњајић Чупо, који је извлачио Рашић Мирка Санчо Панса (посилни Јанковић Милана, алијас Цептер де Филипе) из затвора у Србији, где је као дезертер био смештен неколико пута, избегавајући да учествује као прекодрински Србин у Војсци Републике Српске у борби за крст часни и слободу златну.
То је онај Милан, који је тражио од мене да се извинем локалним Турцима што су ме напали и угрозили моју сигурност због мог објављивања у медијима о палењу хотела "Сава" у Јасеновцу.
То је онај Крњајић што ми није одобрио набавку пиштоља, па сам био ненаоружан када су ме напали усташе Радуновић Страје Бошка.
То је онај Крњајић Милан Чупо, који је годинама од мене преписивао домаће задатке у основној школи и гимназији.
То је неки брат на Крњајић Љубана, мужа католкиње Софије, који је васцели рат стицао противправну имовинску добит на терет напаћеног српског народа, због чега ће кад тад морати кривично одговарати (ако претходно не умре).

Радмила се дибидус пропила, говоре да преферира вотку, ракију, вињак, Милан се удебљао као свиња, карта се по ћумезима и малтретира народ.
Чујем да су се пре неку годину развели.
Родитељи не доводе већ одавно децу код Каранке на преглед и лечење. Она своје дете одводи код других лекара.

Радомир М. Мисаљевић

Београд,
25. септембар 2017. године


© Овај текст представља интелектуалну својину  Радомира  М.  Мисаљевића  и заштићен  је као ауторско  и сродно право.