Реституција

И тако они мене именују за директора Општинске управе за имовинско-правне, геодетске и катастарске послове.

А не знају да је мој професор Стварног права (и Грађанског права) био проф. др Драгољуб Стојановић. Био је и декан Факултета и ректор Универзитета и у Нишу и у Крагујевцу. Он ми је уручио диплому Правног факултета у Нишу не тако далеке 1975. године, када сам био на одлсужењу војног рока у ЈНА. Има сличица са промоције: ја у униформи, он ми предаје диплому.

За њега је својина била светиња. За остало није хтео да чује. Каква друштвена, јавна општенародна и слична својина. Није хтео да чује за право коришћења, него једино за право својине. Једино има приватна и државна својина и државина, као начин уживања права својине. Све остало за њега је било безначајно. Тражио је уредне евиденције о правима на непокретностима, како би се знало колико је шта и чије је шта. Био је противник тапија, где се описно утврђивало врста и количина права.

Почаствован сам и поносан сам што ми је др Стојановић био професор.

У катастру хаос. Такво стање вуче се деценијама. Неусаглашеност података из земљишне књиге (својина) и катастра земљишта (државина). Геодетска подлога неажурна, грађани не пријављују промене на непокретностима.

У Градишкој су хрватске усташе  у току рата запалили судску зграду са земљишном књигом и они ових проблема немају, имају само катастар земљишта.

Мало је радника. Нема службених возила за терен. Општина не посвећује никаву пажњу Управи.

Треба да се спроводи Закон о аграрној реформи и конолизацији, Закон о узурпацји, а све у сврху да се избришу кметска селишта и беглуци.

Чиновници навикнути на нерад, на примање мита, на разне злоупотребе.

Шта је то мени све требало, питам се ја.

Донесен пропис о обједињавању земљишне књиге и катастра. Да би се применио закон, морају се претходно решити узурпације, тј. беглуци и кметска селишта. Морају се ажурирати подаци на катастарским плановима. Треба примити још правника и геометара. Општина нема пара.

У Суду Боро, службеник на земљишним књигама. Причало се, да има непокретност у свакој од 63 катастарске општине, толико је од сељака покупио земље да би им уписао или брисао неко право у књигама.  Не да  да се приђе подацима, има подршку Васе, председника Суда (његова мајка била ми је учитељица у основној школи).

Започео сам обраду података путем рачунара. То се вршило једном годишње. Носили смо ручно урађене промене за сваку катастарску општину у Илиџу у „Енергоинвест“, где се обрада вршила. То је било почетком осамдесетих година прошлог века.

На основу тих података, сазнало се да су Срби у СРБиХ сопственици скоро 70% непокретности. Где је наша земља.

И започео сам тај крупан посао. Увео сам плаћање накнада за услуге и од тога се финансирала Управа. Да сам чекао на општину, не би се никад ни кренуло са овим обимним послом. Примим још геометара и правника, повежем се са сродним органима у регији и шире. Купим Ладу Ниву. Набавим нови намештај, канцеларијски материјал, инструменте и остало.

Ангажујем бањалучки „Крајинапремер“ за вршење премера града и Кнешпоља са аерофотограметријским снимањем. Почну да се раде нови планови у размери 1:500 у Гаус-Кригеровој проекцији.  Развије се геодетска мрежа. Захтеви странака почну да се решавају у законским роковима.

Почне да се успоставља катастар непокретности.

Осетим велику опструкцију. Посебно од стране несрба (њих око 15% од укупног броја становништва општине) и комуниста. Видим да им не одговора брисање беглука и кметских селишта. То је њихова веза са Турском („Прича о кмету Симану“, Иво Андрић).

Почнем да враћам непокретности Српској православној цркви, одузете после рата. Нападају ме из Комитета због Цркве, кажу, ниси рашчистио са религијом, а религија је опијум за народ. Каква дрога, када сам ја пионир сузбијања наркоманије, ловио сам банду још у Крагујевцу.

Углавном, грађани су осетили бољитак.

Нико од Срба на власти и на улици нема да ми помогне. Службеницима сређеност смета, јер мора да се ради и нема више примања мита. Компјутер врши промене, ништа не зависи од човека.

Сам сâм на ледини. Али ја не попуштам. Није то инат, нисам од те сорте. То је спознаја да је то моја обавеза, јер ми је то посао. Мора стање у области непокретности да се среди.

Човек има само два права: право на живот и право својине. Све остало је небитно, тако су ме учили и ја тако научио. Ја сам сређивао право својине.

То што сам био директор катастра тих шест година, је најгори период у мом животу. То ми није требало. Тек када нешто прође, човек спозна какво га је зло снашло.

Били су бегови, Церићи. Остала им једна већа кућа у главној улици. Овај део што је остао, није се компромитовао у рату, али други јесу, били су усташе. Уписани су у земљишну књигу на неколко хиљада хектара, што пољопривредног, што шумског земљишта, беглук и кметско селиште. У катастру земљишта их нема. Они нешто мудрују и ћуте.

Били су још неки бегови, али њих нема.

И зову мене службеници, директоре хоћете да примите странку. Какву странку, питам. Имам три шефа одсека, примају плату за то руковођење, нека примају странке.

Опет они, ову странку морате примити.

И улази она. Старија жена. Каже, дошла сам по своје наследство. Какво наследство. По своју земљу. Моја сестра је добила Нови Град, ја Дубицу, а наш брат (загријебачки глумац Мустафа) Бања Луку.

Она је докторка из Загријеба, рођена сестра глумца Надаревић Мустафе, вуче корене неке беговске породице која се овде мотала у доба Турака и Аустроугарске. Ради у неком фонду за пензијско и инвалидско осигурање, у комисији за инвалидност. Хвали се да има пара кʼо блата, које добија од пацијената који хоће да иду у инвалидску пензију. Кажем, није ме брига.

И сада се појавила да јој се врати негде око десетак хиљада хектара пре свега шумског земљишта на Козари и Просари.

Изађем и одем до службеника и питам, је ли она нормална. Кажу, не знамо, тражи земљу да јој се врати.

Вратим се у канцеларију, која се налазила на другом спрату зграде. Има леп поглед на варош.

Позовем ја њу до прозора. Кажем, погледајте овај град. Гледа она и пита, шта да гледам.

Кажем, пола овог града је било у својини породице Мисаљевић. Сада имамо пет ари плаца са три старе куће које пропадају.

Када Мисаљевићи добију своју земљу назад и пола овог града, добићете и ви своје наследство по шумама и горама наше земље поносне.

Оде Надаревићева и више се није јављала.

После прича мени Бране (Лаићи су из Млаке, дошли су преко Орахове у Јежевицу, код њих је моја мајка налазила ствари из Мисаљевића куће, украдене за време рата), да је она била у Управи и претходне године, у време када сам ја био на годишњем одмору. Послао је у Управу председник Скупштине општине Алијагић Узејир и наредио да се узме ауто и да се са њом обиђу и попишу све непокретности по Козари и Просари за које она сматра да њој припадају. Ишли су с њом цели дан два геометра и једна правник.

И моји службеници нису то мени рекли целу годину. Знао сам да су гадови, али толики, баш нисам знао.

И сад ти веруј службеницима и намештеницима. Никад.

Радомир М. Мисаљевић

Београд,

29. мај 2016. године

© Овај текст представља интелектуалну својину  Радомира  М.  Мисаљевића  и заштићен  је

као ауторско  и сродно право.