Топли зец

Током студирања права обишао сам неколико казнено-поправних домова, сада завода. То су Пожаревац, Забела, Ниш, Крушевац, Идризово-Скопље. Био сам и у психијатријској  болници у Топоници код Ниша, где је некада била установа за издржавање мера безбедности (сада је у оквиру Окружног затвора у Београду у Бачванској улици).

И Голи.

Свака посета представља посебну причу. За мене је значајна посета Скопљу, јер сам на том путовању упознао моју бившу супругу Миладију, која је као и ја студирала на Правном факултету у Нишу.

Тада су нас водили по тим установама у оквиру наставе из кривичнопроцесног права, пенологије, кривичног права, судске психијатрије. Хтели су да нам покажу где ћемо, као будуће судије, тужиоци, адвокати, слати лица на издржавање казне. Уједно су хтели да нам покажу систем ресоцијализације лица (преваспитавање).

А можда су хтели да нам покажу где бисмо и ми завршили, ако не бисмо завршили факултет, односно ако бисмо се одали криминалу. То је било корисно за нас.

Не знам да ли сада студенти излазе из својих амфитеатара, кафана и сала.

До Голог смо стигли преко Сења. На брду је остала Наполеонова тврђава са вратима, која се затварају када дува бура са Велебита на море. Чувај се сењске руке, говорили су Срби сењски ускоци у борби против Млечана.

Чекао нас је брод да нас вози на острво. Брод је био велики, прави брод. Сетио сам се „Вука Караџића“, који нас је годинама возио од Шибеника до Водица. Овај брод је био у саставу Казнено поправног дома „Раб“, Голи. Тим бродом су на Голи превожени осуђеници, као и запослени, који су ишли кућама у суботу, а враћали се у понедељак. Било је неколико бродова, различите намене, у саставу морске флоте КПД „Раб“.

Ишли смо у оквиру практичне наставе из предмета кривично право. Било нас је око стотину, два аутобуса студената.

Били смо узбуђени: ступамо на Голи.

Поред професора, водио нас је неки начелник из Секретаријата за правосуђе и управу, јер је тих година надлежност над затворима прешла са милиције на правосуђе. Друга важна промена се десила у томе, што је то прешло са савезног органа на републички орган. То је било неколико година после Брионског пленума и убрзо после доношења 19. амандмана на Устав СФРЈ, којим је државна безбедност подељена на републике и покрајине. Јавна безбедност је припала републикама (и покрајинама) још Уставом из 1963. године.

О Голом смо мало чули. То није била тема ни у животу ни на студијама. Све је обавијено тајном. Узгред смо сазнали, да се на Голи одлазило на основу административне одлуке, а не на основу судске пресуде. На Управном праву нешто смо чули о Административном органу управљања (АОУП), који је имао овлашћења као суд, али све у пролазу. И то је за нас било готово. Значи, био је паралелни систем власти.

Сада смо ишли у посету КПД „Раб“, Голи. Ту су затворску казну издржавала млађа пунолетна лица. Значи од 18 до 23 године. Дешавало се да на Голом неко остане и после 23. године из различитих разлога. Углавном, била је млађа популација осуђених лица.

Ту су била лица претежно из тадашње СРХ, али има неких и из осталих делова СФРЈ. Неки облик међурепубличке затворске сарадње.

Лука је била права, није било импровизације. Брод је пристао. Изашли смо и отишли у хотел на риви. У хотелу су живели и хранили се запослена лица. Ту су нам објаснили шта је тада КПД „Раб“, да нема никакву везу са Голим из 1948. и каснијих година, да је то казнено поправни дом као и остали и тако даље. Скренута нам је пажња на безбедносне мере и да се не удаљавамо од групе.

Опет мени ђаво не да мира.

Видим ја ко је ту неки шеф и приђем му. Кажем, хоћу да видим Здравка Бибелу. Како да га видиш, тако лепо. То је мој школски друг из гимназије и сада је на издржавању шестогодишње казне затвора. Каже овај лик, видећо шта ће моћи да се уради.

Бузанџић Здравко је из Банијске Дубице,  покушао је да убије свог оца. Пре тога смо се дружили. Имао је две прелепе сестре, од којих је једна била моја симпатија.

И како да га не видим, када сам на Голом.

Обилазимо затвор. Прво нас воде у пекару, да пробамо хлеб. Јесте да је укусан, нема примедби. Кажу, видите како се лепо хране. Објекти су на обали, новијег датума.

Одмах сам приметио, да нигде нема ограде. Питам водича за ограде, он каже, има ограда у делу где садимо цвеће, да нам не би овце појеле цвеће. Цвеће продајемо и од тога зарађујемо.

Нигде наоружаног чувара. Све нека идила.

Осуђена лица пролазе поред нас, не дижу поглед, иду својим послом.

Воде нас у радионице. Праве столице од дрвета за Јапан. У металној радионици праве делове, узмем неку закачку. После сам је обесио на кожну траку и неко време носио је око врата.

Показују нам собе где спавају. У собама их је око двадесет лица. Имају и самице. Све је уредно и чисто. Знамо да је то због нас уређено, да бисмо причали да је затвор прва лига. Да се исплати робијати. Кажу, да осуђеници добијају и плату, коју им остављају на штедну књижицу, а део троше у продавници у затвору. Навали народе на Голи.

Има нека зграда. Кажу, ту је за посете. Могу да дођу жене и да са осуђеником проведу ноћ, ако се добро понашају.

У суседној просторији пошта. Имао сам индекс са собом. Тражим од чувара поштара да ми удари жиг поште на последњу страну индекса, што овај и уради. Имам жиг са ознаком поште Голи.

Годинама сам га показивао, као доказ да сам био на Голом. То ми је био и аргумент у дискусији, да се не зове Голо острво, него само Голи, да су то други додали. И на топографској карти пише само Голи.

Питам за објекте из доба ИБ. Покажу нам зграде на брдима у даљини. Нису ни близу мора. Све зарасло у коров. Кажу, не можемо ићи горе због змија и што је све непроходно. Чујем да је капацитет био за неколико хиљада људи. Сада у КП Дому има око пет стотина осуђених лица.

Воде нас у биоскопску дворану, да нам покажу како приказују филмове. Долазе и естрада и певају осуђеницима. Показују нам и основну и средњу школу. Добијају диплому неких школа из Раба, тако да се не види да су знање стекли у казамату.

Ручак је у ресторану хотела. Добра храна, са врућим домаћим хлебом. Ту је дискусија. Не питам ништа, све сам видео и јасно ми је. Затвор као сваки други затвор. Нехуман је, јер је окружен водом. Нема живота око њега. Као онај затвор поред Сан Франциска у Америци. Не може се побећи са острва због хладне струје у Велебитском сењском каналу.

И полазимо на брод. Гледам где је Здравко.

Кад појави се Бибела. Доводе га код мене на обалу. Он гледа у мене и не препознаје ме. Страшно. Хтео сам да заплачем. Видим да је смршавио.

Одједанпут ме препознаје и поздрављамо се. Лакнуло ми је.

Он ништа не говори. Ћутим и ја.

Зову ме да пођем на брод.

Кад он рече: поздрави ми Расиму, много је поздрави.

Растасмо се, ја му машем, он ме не гледа. Оде у свој робијашки живот.

Расима је наша школска другарица. До тада нисам ни знао да је био са њом. Она се испропадала у гимназији и негде је завршила средњу медицинску школу, постала је бабица. Рекао сам јој за овај догађај са Здравком. Није хтела да прича о томе. После се удала за учитеља Бањац Стојана из Брекиње. Избегавала ме је.

По повратку смо свратили у Нови Винодолски. И ту настаде брука. Неко је украо четири скупоцене пепељаре из хотела. Спроводе општи претрес свих нас, соба и торби. Нигде пепељара. Прикупимо паре и платимо пепељаре, јер нису хтели да нас пусте да идемо. Студенти права краду, а иду из посете затвору.

После сам сусрео са Голим, али не директоно.

Као и остали, ни ја нисам много знао о ИБ-еу, о 1948. години и слично. Тек после сам то упознавао кроз филмове, приче, литетаратуру. Али никада довољно.
Знам само, да је тамо робијало 95% Срба, што је страшно. Јер, како могу Срби бити антидржавни елемент, када су Срби у два рата највише страдали и када су Срби једини имали своју државу, коју су унели у заједничку творевину.
Имао сам жиг поште у индексу, могао сам да доказујем да сам тамо био.

Поред мене је црвени солитер. На врху су пословне просторије. У једној од њих је Удружење голооточана. Остварио сам с њима контакт пре неколико година. 

Имао сам комитента који је хтео да покрене поступак своје рехабилитације. Он није био на Голом, али је био његов друг са посла. Он је организовао да се прикупља помоћ од зарада запослених и да се даје његовој жени и деци. Сазнали то из Удбе и најуре га са посла. Оставила га жена, показивао ме пресуду о разводу брака, где жена изјављује да неће да буде у браку са непријатељом социјализма и друга Тита.

Отишао је у приватнике. Направио је фабрику за производњу душека за лежајеве. И пошто је стар, хоће да се рахабилитује. Зашто, када није ни осуђен. Хоће и не жели да се поколеба. Међутим, пронађе ме његов унук и каже да је човек стар, болестан и да нема шта да се рехабилитује. Прети ми.

Спознао сам, да је Голи трећа офанзива Броза против преживелих Срба. Прва је била насумичмно убијање после „ослобођења“, друга је била тзв. Сремски фронт, а трећа је била Голи. Четврта је откуп, задруге. Пета је омладинске радне акције. Шеста је тзв. Брионски пленум.

И тако даље, до пет сецесионистичих ратова и две бежаније.

Шта је са зецом. Је ли топао или је хладан.

https://www.facebook.com/R.M.Misaljevic/posts/431654473975765

Радомир М. Мисаљевић

Београд,

29. мај 2016. године
 

              © Овај текст представља интелектуалну својину  Радомира  М.  Мисаљевића  и заштићен  је као ауторско  и сродно право.