Тајни агент

И тако ја постанем приватник.

Још током студија размишљао сам о субјекту за правничке послове, са заједничким радом са економистом.

Адвокатура и правосуђе нису ме привлачили (то сам третирао као записничаре, а ја сам хтео да стварам догађаје).

Даље, исувише сам индивидуалац, помало охол и горд, тако да не подносим да ми неко наређује.

О раду Агенције за промет робе и услуга „Мискал“ причаћемо неком другом (не) приликом.

Ово је чланак о једном делу живота и раде агенције „Правац“, од 10. јула 2000. године до 16. марта 2015. године.

Прво се звала Агенција за интелектуалне услуге „Правац“, пошто службеница у Општини Нови Београд није хтела да чује, нити да прича о неком другом пословном имену. Дај шта даш. Кога је молити, није га срдити. Стрпљен - спасен. И тако даље.

И „Правац“ почне да ради од 10. јула 2000. године.

Делатност сам усмерио у више праваца, али претежно је било саветовање и помагање у области имовинско-правних односа и непосредна истражна делатност.

Одувек сам се залагао, да се део послова безбедности пренесе на приватни сектор. Видео сам да постоји делатност тражења несталих лица и заштите, 74600. Ту је био општи хаос. Углавном су се чували објекти и лица, а нико није радио само послове истражне делатности.

Ја сам дошао из привреде. Годинама сам био руководилац чуварима, портирима, ватрогасцима, куририма, кафе - куварицама, чистачицама. Видео сам какво су они зло. Немам намеру опет с њима да се бакћем. Вероватно је то последица мог комодитета, да се не бакћем са том сортом људи. Главни је разлог у томе, што нисам хтео да одговарам због њиховог лошег рада или незнања. То се посебно односи на заштиту од пожара.

И тако ја у старту елиминишам било какав рад на обезбеђењу лица и објеката.

Радио сам непосредно ја. Нисам веровао другима. Истражна делатност је тежак и одговоран посао, од тог рада зависе животи других људи и нисам хтео да тај посао поверим трећим лицима, које не познајем и којима слабо верујем. Када су ме у цивилној и војној полицији издали и замало убили, шта да тек очекујем од ових приучених истражилаца и сарадника.  Волео сам да све сам урадим. Нисам изигравао директора, неког салонског типа, за кога раде подређени. Уосталом ја сам обучени кадар српске полиције (курс, државни испит, последипломске студије, радио сам на класичном и привредном криминалу, био у рату...).

Једино сам веровао Златици Бунош, која је код мене дошла 2005. године и остала до краја 2006. године. Њу сам промовисао у партнерку, јер је она то својим радом, поверљивишћу и пословном оданошћу заслужила.

Разрадио сам пријем сарадника. После сам сазнао да је мој поступак украден и да тако раде и остале агенције, а чуо сам и неки државни органи. Нико да се сети да ми плати што користи моју памет, моју интелектуалну својину.

На десетине их се јављало. Многи мисле да знају то да раде. Сматрају да је довољно што су то гледали на екранима, читали у књигама, стриповима, новинама. Нико не зна тактику извршења поједине истражне радње. О методици да и не говоримо. Са многима сам обавио разговор. Многима треба посао, па се јављају без везе. Мало је било оних који су спремни да раде и да науче. Најгори су ми та лица, која су самоука (што би рекао Звонко Бизон из Крагујевца: самоук као Вук Караџић), а која све знају.

Када сам мењао пословно име у Српску истражилачку агенцију „Правац“, наиђох на одбијање Агенције за привредне регистре. Не може да у пословном имену буде префикс „српски“, пише у њиховом решењу. Како не може, не може, кажу. Прибавим позитивно мишљење од разних државних и других органа и поднесем жалбу. Одем код њих (тада су били у Дому синдиката) и кажем: је ли може усташка и шиптарска агенција. Они ућуташе. После неког време усвоје жалбу.

Новом Класификацијом делатности сместили су нас у 80.30 истражне делатности, а ове за физичко и за техничко обезбеђењу у друге делатности. У пракси се то не поштује, свако ради све и свашта.

Нисам имао почетни капитал. Због тога нисам имао канцеларију. Пословно седиште је било на адреси стана. Странке сам примао по кафанама или одлазио код њих кући. То није било примерено ни мени, ни послу којим се бавим.

Тек 2004. године сам прикупио нешто пара и узмем канцеларију под закуп у крају. Ту сам био до краја 2006. године. Од 2007. до краја 2008. године био сам у Бачванској, заједно са асоцијацијама приватника, у просторијама тадашњег Фонда ПИО самосталних делатности. Када су фондове ујединили, нас су истерали. Канцеларију сам поново имао у току 2012. године. То је најбоља и најскупља канцеларија коју сам имао, у тзв. 19. авенији.

Оглашавао сам се у новинама, на интернету. Штампао сам летке и делио. Имао сам лепе визит карте. Сарадницима сам давао визит карте са њиховим подацима. Тражио сам од сарадника да траже посао и новчано их стимулисао.

Поставио сам интернет страницу. Војводић Душан (син на Клубичко Светлану Војводић) је то лепо урадио. Многи су украли концепцију, а један је дословно све преписао. Душан је дизајнирао и леп заштитни знак, визиткарте, печат, штамбиљ, меморандум.

Негде међу првим у Београду имао сам интернет АДСЛ (после периода дајлап конекције).

Преко Привредне коморе Србије имао сам квалификовани електронски сертификат.

Од почетка сам имао поштански фах код оближње поште, тако да сам оно мало писама примао мимо стана.

Ишао сам по разним скуповима, остављао летке, визиткарте, обављао разговоре.

Али то је било недовољно. Ово је Београд, конкуренција постоји и мора се више улагати у рекламу.

А ја немам пара.

Притисло са многих страна. Пореска управа, закуподавац, рачуни за стан, паре за живот... А пара нема. Мало комитената.

Истражна делатност је луксуз за народ. Нас ангажују богатији људи или привреда. Обичном свету смо ми далеко. А и тај обичан свет решава сам своје проблеме. Богаташи то раде у рукавицама, ангажују нас истражиоце или пајсер бригаде.

Основно је, да потенцијални комитент спозна да постоји истражилац, који ће му обавити тражену услугу. Због тога је оглашавање значајно.

Добро је и када добра вест иде од лица до лица, али тога нема. Нико од комитената неће да се „хвали“ да је ангажовао истражиоца, јер би то значило да је имао муку и да је своју тајну поверио странцу, тј. истражиоцу.
У медијима сам давао мишљења у вези безбедности. Има скоро 200 мојих изјава у штампаним и електронским медијима. Али никакве вајде немам од тога: нико ни да се сети да ме зове и да се позове на моје знање које избија из тих текстова.

Када сам покретао посао, олучио сам да не остварујем никакве контакте са полицијом. Истражилац је приватна безбедност, конкуренција државној полицји. Шта ја имам са полицијом, ништа. Комитент се обраћа мени да му завршим посао, а не полицији. Да је хтео, ишао би у полицију, тужилаштво, судство, апсану. Комитент, значи, не верује држави. Ако бих ја ишао у полицију, то би био знак да нисам способан да урадим посао, а и одавао бих тајне мојих комитената. После сам видео да други истражиоци трче у полицију, хвале се да тамо имају везе. Чудили су се да ја немам везе по полицији, а тамо сам годинама радио.

Покренуо сам ПРАВАЦ интернет гласило 17. фебруара 2005. године. 
Објавио сам преко 150 текстова. Текстове сам слао на преко 2.000 еклектронских адреса. Користио сам Еунетов сервис мејлинг листа. Међутим, неко им је развалио сервер и моје новине су престале да излазе. У то време није било других интернет провајдера са тим сервисом, а Еунет није могао да се оспособи да наставим са слањем чланака.

ПРАВАЦ интернет гласило су прве српске новине усмерене сузбијању криминала.

Гласило сам обновио на свом блогу 1. априла 2014. године.        

У Београду је до десетак релевантних истражилачких агенција. Остали се баве чувањем објеката и лица и онда узгред обаве неку истражилачку услугу. Махом су то лица која су радили у полицији или која имају животну жељу да се баве безбедношћу. И сви имају нека оптерећења, која вуку са собом у животу и у послу.

Када сам почињао да радим, једини сам био у Србији са завршеним правним факултетом. То указује да је стручност на ниском нивоу.

Дошли су странци и раде под разном правном формом. Узимају нам посао и паре.

Новинари су постали истражиоци, иако би требало да буду истраживачи.

Удружења раде истражилачки посао, под изговором да штите појединачна и групна права.
О адвокатима да се и не говори.

Многи мисле да истражиоци највише раде на праћењу лица. Има и тог посла, али није претежно. И ја сам то радио. Мене не занима разлог праћења. Ја се придржавам три правила: пратити лице, не бити откривен током праћења, евидентирати кретање лица. Дам податке о праћењу и готово.
Неспорно је, да је поједини истражиоци прикупљају податке о лицима и групама и тако прикупљене (пре свега компромитујуће) податке, користе за уцену, изнуду, претњу, угрожавање сигурности.

Први сам почео приватним полиграфским испитивањем. Још 2005. године. Мој друг Новосађанин Малишић Драгиша имао је полиграф и почели смо то да радимо. После се он одметнуо и радио је и за друге. Чак је са неким ликовима  основао (нерегистровану) агенцију.

Са комитентом закључим уговор о налогу, комитент изда пуномоћје на име моје агенције, потпише изјаву о чувању пословне тајне, потпише изјаву да неће угрозити живот и тело лица које је предмет истражилачке услуге.
Никада нисам радио тек тако без везе, без ангажовања од стране комитента. Правилније је не радити ништа, него радити истражилачки посао без правноваљаног ангажовања од стране корисника истражилачких услуга.

За време мог деловања нисам имао никакве проблеме ни са комитентима, ни са трећим лицима. Вероватно је то због тога, што знам да радим (sic!), па се нисам замерао тамо где не треба, односно, знам да прикријем свој рад.

Код мене у крају убијен је један истражилац у деведесетим годинама. До скоро је била његова реклама на тржном центру, где је имао канцеларију. Кажу да му је и син убијен. Не знам да ли су убиства расветљена.

Нисам радио дугове. Знао сам да не могу наплатити потраживања и нисам хтео комитентима да дајем лажну наду. Упућивао сам их на парнични поступак или на подношење кривичне пријаве због преваре.

Али неки су то радили и то на груб, незаконит начин.

Све што је требало рећи о организовању субјеката истражне делатности и о истражилачким услугама, ја сам то написао на свом блогу.

Основао сам и регистровао  17. децембра 2003. године  Опште удружење истражилаца Београда „Српски истражилац“ Београд, као једно од општих удружења предузетника у оквиру Привредне коморе Београда, са својством пословног удружења.
Решење  Привредне  коморе  Београда,  број:  02-1308/1  од  24.  децембра  2003. године о упису оснивања и конституисања Општег  удружења  истражилаца  Београда „Српски истражилац“  Београд,  регистарски  број  16,  редни  број  уписа  1, матични број:  17520482,   ПИБ:  103228731. 

После су ми душмани на волшебан начин отели Удружење уз подршку и подстрекавање одговорних лица из Привредне коморе Београда.
А ја сам спасао сина председника Привредне коморе Београда (Јанковић Милан, Јаза) од кривичне одговорности у вези саобраћајног удеса.
Божовић Лилијану сам поставио за главног чиновника за сва београдска удружења предузетника, а она ми се реванрширала пучем у  Удружењу и довођењем пучиста на власт.
И нисам се нешто борио против преврата. Сустигли су ме у то време многи проблеми и борба за голи живот.

Ја сам ортодоксни правник. И не могу изаћи из те коже.
Наиме, сви предузетници који су основани и регистровани за обављање делатности (у то време) 74600 имају право да буду основачи и чланови Удружења.
Током оснивања, а и после, једни против других свашта су причали. Нисам никога познавао, нисам познавао  њихове радне и животе животописе. Није ме било брига. Они су се познавали од раније, из разних животних и радних ситуација и знали су много тога једни о другима. Док су они лелали муда по Теразијама (како је то сликовито говорио пуковник Нинковић), ја сам се четири године борио за крст часни и слободу златну.
И сви су добро прошли, обогатили се, постали уважени. И то све преко мог Удружења (којег су ми отели и мене отерали).
Стално им виси над главом спознаја, да сам их ја основао. Тачно је, основао сам их, они су то искористили (злоупотребили), прославили су се и мене отерали.
Да ли су бољи од мене - нису; то су зли и опасни људи.
Добро је да сам живу главу извукао.
Рат је био бољи, како то мудро написа Миодраг Булатовић.

Када ме питају, кога сам све обрађивао, ја им кажем, погрешно је питање, питајте ме кога нисам.

Од петка, 1. јануара 2016. године, пензионисан сам.

Радомир М. Мисаљевић

 

Београд,

1. јун 2016. године
 

             © Овај текст представља интелектуалну својину  Радомира  М.  Мисаљевића  и заштићен  је као ауторско  и сродно право.