Језеро

Дошао сам у Крагујевац да радим. У Секретаријат унутрашњих послова. Јавио сам се на конкурс објављен у Политици и примили ме. Без протекције, подмићивања. Примили су нас четворицу: мене, Марковић Звонка, Брајовић Милована, Стругаревић Драгана.

Ја сам распоређен на послове сузбијања крвних и сексуалних деликата. Ту су радила двојица старијих инспектора: Степановић Драган и Маричић Драгољуб. У Служби за сузбијање криминалитета само сам ја имао завршен правни факултет, остали су са некаквим вишим школама и курсевима. 

И добро сам радио. Много сам радио. Али сам испекао занат, на чему им хвала.

У Крагујевцу је много тога било изграђено на прави начин. Између осталог и Спортски центар Младост код језера и сви га звали хала Језеро. Грађен је од средстава општинског самодоприноса. У дворани постоји место за привилеговане госте, који се налазио на излазу из њихове крчме, а иза једног од кошева. Ту су се значајна лица сместила на удобније столице и гледали збивања испод њих. Конобари су им доносили пиће и мезе. А била је и понека женска.

У халу Језеро долазили су у то време значајни појединци и групе из области спорта и естраде. Припредбе су биле увек посећене. Хлеба и игара.

У склопу Спортског центра је и хотел са рестораном. У подруму су свлачаонице и гимнастичка дворана.

Све у свему, веома добар објекат.

Хала Језеро добро је одржавана. Видело се да је директор објекта строг и да ствари држи под контролом.

Ја сам га виђао. Био је старији, ћелав, нижи човек, увек у покрету. Али удаљеног погледа. Нисам с њим био непосредном контакту, јер нисмо требали један другом, а он је имао добру залеђину код крагујевачких властодржаца.

Имао је добре позиције у граду.

Нисам се распитивао о њему. Није предмет мог интересовања, јер сам радио на крвним и сексуалним деликтима, а према сазнањима, то лице није било склоно извршењу кривичних дела из моје надлежности.

Али вест о њему је сама од себе дошла од мене. Ја сам се дружио са Крагујевчанима, а он је долазио у кафану ФК Раднички, који је имао лепу терасу и подрум где се играла томбола, где је он долазио на партију карата.

Једном ми један инспектор из крагујевачког Одељења Државне безбедности причао за њега. Каже, знаш ли ти Раде, да је он пред крај рата издао све младиће који су били у Недићевој и Љотићевој омладини. То су били Крагујевчани, дечаци, не старији од седамнаест, осамнаест година. Било их на тим списковима око две стотине. Да би спасао себе, он је дао спискове Крцуновим кнојевцима и ознашима, који су све те младиће потрпали у воз и онако у цивилу из куће, одвезли на тзв. Сремски фронт. Вратило их се десетак живих, претежно рањених.

Овог лика то прогања читав живот. Годинама нико с њим није проговорио. Његов рођени брат, чувени глумац, никада с њим није проговорио, од срамоте,  никада није дошао у Крагујевац.

Дића се пропио и стално је полупијан. Сада га штити партија.

Презир према њему је остао у Крагујевцу.

Добро би било да је само један Дића.

Сремски фронт, кажу војни зналци, нама није требао. То су комунисти измислили како би се решили оно мало преосталих живих Срба по Србији. Што нису убили Немци, Бугари, Крцуновци, америчке и енглеске бомбе, убише их усташе на Босуту.

Ништа се тамо није освјало. Црвена армија је отишла на север, у Мађарску. Немци су повлачили своју групу армија Е из Грчке преко Ужица, Вишеграда, Сарајева и даље на север и запад. Нико није нападао партизане. Они су морали мало да се боре пред крај рата, а то им је била прилика да се реше својих тобожњих неистомишљеника.

На Босуту није било Немаца. Они су то оставили усташама. Усташе су били у рату већ четири године и успешно су убијале младе, неискусне, ненаоружане Србе.

Ако су већ хтели да се боре, партизани су морали спречавати повлачањење неколико стотина хиљада Немаца са јужног фронта. Партизани су пустили Немце да несметано оду да се боре против савезника и да продуже рат за једну годину.

Образложење, да су партизани навикли на горе и планине, шуме и прашуме, а да се у Срему и Славонији нису снашли, је стравична подвала. Како су се усташе снашли.

Не треба сметнути с ума, да је партија радила по налогу Коминтрене, а да је у Октобарској револуцији и после у Грађанском рату, било забрањена партизанштвина и да се морало ићи на стварање војске (Троцки је лично убијао сваког старешину који је војевао по партизанским правилима: удри и побегни). Партизани су од одреда постали народноослободилачла војска. Када су војска, онда нема више позивања на шумско и брдско војевање. Па и нису се нешто прославили у тим планинским борбама.

Сремски фронт нама није уопште потребан. Био је крај рата. Сви су бежали. Само су он и његови довукли младе неискусне Србе да гину без разлога.

Због тога је Сремски фронт кланица.

Сада је тамо масовна гробница. 

Докле ће се Срби сахрањивати у масовне гробнице. Тужне су приче очева, који су тражили посмртне остатке својих синови по Срему и Славонији. Ретко ко да им је помогао.

И тај је споменик је споран. Годинама се водила полемика око начина обележавања српске трагедије на Босуту. И некако је склепано обележје. Све је некако минималистички, кажу да је била наредба да се не сме видети са пруге ни са аутопута.

И сада када неко каже да није кланица,  ја се сетим хале Језеро и Диће.

Да ли му душа сада има мира.

Радомир М. Мисаљевић

Београд,

8. мај 2016. године

 

        © Овај текст представља интелектуалну својину  Радомира  М.  Мисаљевића  и заштићен  је 

као ауторско  и сродно право.