Јасеновац и ја

На месту где се налазио логор у Јасеновцу, изградили су јасеновачку  основну школу. Како је тој деци, да се школује у сред земљишта на коме су хрватске усташе здушно убијали Србе, Јевреје, Роме.

Јасеновац је централни логор и стратиште са још неколико десетина таквих  мањих објеката од Сиска до Старе Градишке, са обе стране Саве.
Доња Градина је највеће стратиште и масовна гробница, где је сахрањено 480.000 тамо убијених   Срба, Јевреја, Рома.
Укупно је на тим локацијама побијено 700.000 Срба, са Јеврејима   и Ромима.

Сада се они играју хипокризијом па кажу, Јасеновац је био радни логор. Добро, а шта ћемо са Доњом Градином и са осталих стотинама јасеновачких  места убијања. Хрватске усташе  су то лукаво урадиле: доводили су људе у логор, а убијање се вршило и у Јасеновцу и у дислоцинраним локацијама (дислокација злочина). 

Па и онај комуниста што је у току рата увео веронауку  у школу, хвалио је логор у Јасеновцу по уредности и да није видео убијања Срба. О тадашњем Међународном црвеном крсту да се и не говори, чију је „посматрачку мисију“ затекла топла вода у купатилима. Потемкин им није раван.

Можда се осећај пијетета губи, пошто је читав комплекс, од неколико десетина хектара земљишта, претворен, како су многи говорили, у голф игралиште. Кажу, уметничка слобода. Не може бити уметничка слобода непримерена месту убијања људи, не месту где је сахрањено неколико стотина хиљада људи, на месту  где је спаљено десетине хиљада људи. Јасеновац је био фабрика смрти. Мора се обележити убијање, убице, убијени. Тај који је то пројектовао  и који је изградио некакав цвет од бетона, не зна се које биљке, направио је на латицама три слова „U“. Litentia poetica.

Ко је поред места где су убијали људе, пројектовао и изградио хотел „Сава“. Кажу, треба да се у хотел сместе туристи који обилазе место где су убијали људе. Добро, Јасеновац није Доња Градина, где је сахрањено 480.000 Срба  са Јеврејима и Рома, нема обележених гробница, све је поравнато, па се нема осећај да је туриста дошао на гробље,  него  на пикник (да не кажемо теферич). Хотел је добар за развој туризма у Јасеновцу, хтели су да граде марину за чамце на обали Саве испод хотела. Па се човек враћа у време завршетка оног рата и пита  се, какво је то руководство било  у то време, које је обновило Јасеновац као насељено место. Људима који живе у Јасеновцу није пријатно да деценијама живе поред места где су убијали људе, како им је док се купају у Сави, у коју су хрватске усташе бацали десетине хиљада убијених лица. Толико је било лешева у   Сави,  да су хрватске усташе скакући преко мртвих тела прелазили из Јасеновца у Доњу Градину и обрнуто.

Обележје места где су убијали људе обилазили су убице (флоскула: убица се враћа на место злочина), тако су говорили Јасеновчани када су препознали кољаче који несметано евоцирају успомене свог „рада“ у Јасенвцу и другде, јер ученицима није био Јасеновац у итенереру пута траговима по  нечијим стазама,  да не кажемо чега.

Када је почео сецесионистички рат, хрватске усташе су заузеле Јасеновац и поставили статичну контролну тачку на мосту који премошћава и Уну и Саву према Доњој   Градини. Та је тачка крвава. После су срушили мост (који је коштао у време грађења, преко сто милиона долара оних пара). Тај мост су пустили у саобраћај Биједић Џемал (који се прославио што је муслимане претворио у Муслимане, да би их Изетбеговић после претворио у Бошњаке) и неки функционер из Бангладеша. Оба су убрзо настрадали. 

Не треба заборавити, да су они срушили све мостове на Уни, Сави и њиховим притокама, све од Бихаћа и Сиска, па до испод Брчког.

У Јасеновцу је живело скоро 70% Срба. Приметила се асимилација, по говору  и писму, а Бога ми и по прихватању омаловажавања Јасеновца и Доње Градине. Важније им је било да убијају животиње по западнославонским храстовим шумама, да минско-експлозивним средствима „лове“ рибе у Сави и Уни и на мрестилишту шарана у Млаки (које су после тонама возили у Загријеб код онога, што има  велике тајне малих кухиња), да доводе Италијане и Немце који су животиње  таманили,  да без икаквог реда  секу вишедеценијске храстове, да од Јасеновца праве пијанке, теревенке, игранке, коцкање. Католици  су то све гледали и са смешком подстрекавали и одобравали.

Када су заузели Јасеновац, ововременске хрватске усташе  одмах су из села  протерали Србе. Пројектанта цвета са словом „U“ пребацили су из Београда и дали му статус политичке избеглице. Уништили су музеј у Спомен подручју. Однели су    збирку средстава за рад  (читај: кољачки прибор) и архивску грађу. Срби, који су били у руководству предузећа Спомен подручја Доња Градина - Јасеновац, нису спасили и однели збирку у српско подручје. Могли су чамцима преко Саве  збирку сместити на безбедно место. Вероватно наш човек, заменик Брдар Симо, није знао да вози чамац, јер реке нема у његовој брдовитој приједорској Драготињи Горњој.

Запалили су хотел „Сава“, након оргија које су њему правили. На травнатом терену Спомен подручја свашта су радили, што је дегутантно за писање, а посебно за читање.

Имао сам разгледницу хотела „Сава“ и послао сам је РТС уз напомену,  да су хрватске усташе хотел запалили и онеспособили га. То је објављено у ТВ Дневнику. Убрзо ме је срео неки муслиман на улици, који је гледао Дневник, у присуству двојице козарскодубичких хоџа ме је напао (са еф. Мустафом сам знао попиту кафу у Стаклењаку),  најпре речима уз сочне псовке васколике породице моје,  да би прешао и на напад песницама и средствима подесним да се живот и здраље угрози. Побегох, дођох у полицију и пријавих то. Истеран из станице од мог гимназијског друга Крњајић Милана (који је после  петнаестак година студирања права начелниковањем заглављен у локалну  полицију, након што се прославио  у Сарајеву  као удбаш са упадом у стан  једне наше списатељке и њеног оца шахисте), уз  напомену са претњом, да не нарушавам  братство - јединство народа и народности  и  да он ту светињу чува као зеницу ока његовог.

Крајем 1991. године и почетком 1992. године хрватске усташе су истеране из ослобођеног Јасеновца. Срби су се делимично враћали, они који су преживели и они којима куће нису у целини уништене. Дошао је УНПРОФОР да раздваја зараћене стране. Линија раздвајања је железничка пруга која се протеже кроз Јасеновац.  У Јасеновац је дошла јединица  из Јордана.

Сазнао сам, да Јорданици почињу да граде џамију на подручју Спомен   подручја, а да су већ поставили санитарне објекте поред школе и музеја. Сетих се Јорданаца из доба студирања, када сам их еманциповао преко Клуба ујединњених нација Правног факултета у Нишу и преко универзитетског Клуба студентског пријатељства.

Страшно.

Опскрпљен писмом агенције Срна, скелом пређох у Јасеновац. Подаци су истинити: санитарни објекти су постављени, темељи за џамију се копају. Упитах мајора ЈНА, како је то дозволио, а он рече, да заштита Јасеновоца, након доласка УНПРОФОР-а, није више његова брига. Осетих по говору да је из централне Србије, где сам дуго радио и стекох утисак да он нема осећај за значај Јасеновца и Доње Градине. Рекох му, да саопшти Јорданцима, да у оближњем селу Орахова има десетак џамија и да тамо могу обављати верске обреде. Његов преводилац је то рекао неком јорданском официру, који, мора се признати, није знао шта је Јасеновац и на какву земљу је поставио санитарне објекте и где је намеравао да прави џамију. После је то све уклоњено.

Написах чланак и послах га у „Глас Српске“. Мајор из Команде тек основаног Првог крајишког корпуса Војске Републике Српске, узео је чланак са „Гласовог“ факса, преписаао га, потписао га својим именом и „Глас Српске“ га је објавио. Копирајући Пилатово поливање, у рату ми је повремено слао нешто мало средстава за рад и слично, догурао је до пуковника.

Деценијама се и ја и други питамо: шта је то код Хрвата католика да мрзе православне Србе, да мржња са осећања пређе у појединачно и групно деловање: убијање Срба. Ко је ту мржњу усађивао деценијама једном народу, а годинама човеку појединцу. Не прихватам, ни Ломброзову, ни психолошку теорију узрока криминала, да се криминалци рађају. Не, зликовац се ствара мешавином унутрашњих и спољних фактора (ендогени и егзогени). Овде се ради о деловању њихове цркве и вере („црква у Хрвата“, sic!) и политичких група, који су власт и утицај над  својим сународнцима изграђивали  на тобожњој опасности од Срба и на сметњи  од Срба. Њима је 10. април био   подигнути поклопац са вулкана који је избацио  све зло које се у Хрвата католика накупило деценијама, а Бога ми и вековима  („Боже, сачувај нас куге, рата и Хрвата“).

Шта је то код Срба да пригрле Хрвате, да им подметну свој врат за  клање,  да им дају писмо и језик, да им  дају својство народа, да им поклоне државу     на уштрб своје територије, да им опросте грехове према Србима, да их од пораженог злочиначког агресорског народа угурају  у победнички воз, да их  изграђују,  да им  дају храну, да им дају воду,  да не сумњају у њихове подмукле крволочне намере. Зар су Хрвати паметнији од Срба. Нису,  него су лошији људи.

Етилогија криминала код Хрвата је у томе, да њихови властодршци владају и опстају на стварању мржње према Србима и на спровођењу злочина над Србима, као последица створене мржње.  Док је мржња у телу, није опасна. Али када мржња дође у crescendo, онда настаје катаклизма и за онога  који мрзи  и за онога према  коме је мржња усмерена (треба прочитати Андрићеву приповетку „Писмо из 1920. године“). Њихов „историчар“ Ђодан Шиме хвалио се војевовањем свога оца (домобран из сињског пука аустроугарске војске; одакле је пореклом и Власотинчанин Павић Синиша) у Мачви и тврдио је у књизи,  да је Хрватска,  поред тзв. ндх и све до Обреновца на истоку и Бајине Баште на југу.

И ја сам се школовао на Мандићу, Лангу, Сорокину, Шепаровићу, Чулиновићу, да не помињем са поносом ове наше и нисам навукао мржњу према њима. Чак сам  1973. године на Правнијади у Новом Саду прикупљао студентски динар за маспоком заблуделе згб студенте. Луд, млад, наиван.

Сада је Јасеновац на привремено заузетој територији Републике Српске  Крајине. Јорданци (и други) нису одбранили Србе и Републику Српску Крајину.

У време почетка тзв. блеска (1. маја 1995. године) био сам на ратишту у Крепшћићу. И ја и други српски  борци чудили смо, зашто Војска Републике Српске није помогла Српској Војсци Крајине и грађанима Републике Српске Крајине. Преживео сам недељу, 14. мај 1995. године, најжешћи борбени дан на територији Републике Српске, за време читавог четверогодишњег српског ослободилачког отаџбинског рата.

Да ли је оновременско српско црквено, војно, државно, политичко, академско вођство смело поверити неким странцима да чувају највеће страриште  Срба, посебно имајући у виду да се Јасеновац налазио у јединственој држави и по васколиком праву континуитет над чувањем посмртних остатака и над местом страдања стотине хиљада људи имјау твроци такве државе, тј. Срби.  Не могу Хрвати извршити сецесију (злочин против мира) и да собом одвуку и Јасеновац. Посебно знајући, да им није стало до Јасеновца. Стало им је у намери, да преко њега омаловаже последице свог злочиначког нагона према Србима.

Јасеновац мора постати екстериторијални ентитет, место успенија Срба од земаљских мука.

Радомир М. Мисаљевић

Београд,

7. мај 2016. године

        © Овај текст представља интелектуалну својину  Радомира  М.  Мисаљевића  и заштићен  је 

као ауторско  и сродно право.