Неки
олињали стари типови сада причају о рокенролу из шездесетих година.
Не слушам их, јер сам буквално пионир рокенрола.
Имали смо клавир у Мисаљевића кући. Наставница музике из
основне школе становала је код нас и моју сестру и мене учила је свирању на клавиру. Био је то велики
концертни клавир. Не знам одакле и како га је отац набавио. Захваљујући Елзи и
клавиру, ја сам скренуо према рокенролу. Још у основној школи.
Међутим, хендикеп ми је био, што је околина и у улици и у
школи била сељачка. Мисаљевићи су грађанска породица, али никога са таквим
педигреом (осим делимично мог стрица Милорада и његових петоро деце) није било у
мојој близини.
Такво стање ме је вукло ка људима који су осетили рокенрол,
каквих је било мало. Ми смо имали први телевизор (од 1958. године), што је
омогућило да гледам и слушам италијанску музику оног времана.
Прве (половне) фармерке послао ми је мој брат од стрица
Слободан из Сарајева. Он је после завршио Стоматолошки факултет, основао је Про
арте, Индексе, свирао је по разним местима у Сарајеву. Сада је у Београду. Његова ћерка Јелена је врхунски пијаниста.
И тако дође гимназија. Још у првом разреду (мислим да је то
било 1964. године) слушао сам искључиво рок.
У Здрављаку је био радио апарат и ми смо терали конобарицу
да окреће станице према забавној музици.
У Стаклењаку је био џубокс. Неко га је набавио и ту сместио.
Стаклењак је било место за кочијаше, пијанце, чистаче и сличне авангардисте. Џубокс
је опремљен плочама забавне музике, па чак и рок музике. Стаклењак је радио
стално због својих уважених гостију. Захваљујући свему томе, слушали смо рок до
ране зоре и такви какви смо било у то јутарње време, ишли смо у школу.
Већ наредне године основан је вокално инструментали састав
Плаве искре. Они су свирали рок. Песме су скидали са Радио Луксембурга. Било је
их петорица, са три гитаре, бубњевима и вокалом. Свирали су у Дому културе. Ми
сми хрлили тамо суботом и недељом. Свих тих година, није се дестио ни један инцидент, ни унутра, ни споља.
Плаве искре су свирале једну сезону.
После Плавих искри, дошао је мој ВИС Викинзи. Мени је отац купио
неку врсту електричног хармонијума, на којем сам прикачио микрофон и то су нам
биле оргуље. Од шиваће машине узео сам ножни реостат, којим се подешавала снага
вентилатора, тј. јачина звука.
Ми смо свирали две године. Било смо популарни, млади.
Свирали смо и по околним местима, ишли смо и на море да свирамо. Викинзи су
били наслоњени на извиђаче, чији сам секретар одреда био. Свирку смо редовно
пријављивали, плаћали смо ЗАМП, улазнице смо печатарили, бројали, новац
уплаћивали на рачун одреда. Свирали смо за џабе. Сами смо набављали, а Бога ми
и правили инструменте и појачала. Нешто смо куповали од пара зарађених од
продаје улазница.
Када су Викинзи престали да постоје, најпре у Дому културе,
а после у старом хотелу, направио сам диско клуб. Мислим да је то био и први
видео диско. Негде сам набавио биоскопски пројектор за траку од 16 милиметара,
у Кинотеци 16 набављао сам филмове и пуштао их током свирке са плоча. Било је
супер.
На првој години права, васпоставили смо Плаве искре, које су
свирале једно пола сезоне. То је већ био озбиљнији састав, јер смо осетили
велеградску свирку. Захтеви посетилаца били су већ оштрији и ми смо нестали са
музичке сцене негде почетком седамдесете године прошлог века.
Али рокенрол је остао у нама.
Сада се прича и пита, како је то комунизам дозволио рокенрол.
Није га дозволио, то је била подземна музика.
У мом случају, рок је дозвољен, јер је мој отац дозволио
мени да свирам, а он је био значајна личност. Захваљујући свиркама, омладина је
била на окупу, није се опијала (дроге није било, није било дилера, није било
пара).
Захваљујући, року, није било маладалачког криминала. Због
тога су нас пуштали да свирамо и да се окупљамо. Тако смо били на гомили и
могли су да нас посматрају. Мора се и рећи, да сам ја у организацији свирки поштовао
све прописе, што је овима старијима на власти било добро, јер окупљање није
било на дивље.
Наш рок није био бунт. Није имао ко да нас подстиче да се
бунимо. И нисмо имали против чега да се бунимо. Нисмо имали ништа. Била је
општа неимаштина. Против чега да се бунимо. Хтели смо да свирамо и ништа више.
Хтели смо да плешемо са девојчицама, да се мазимо по мраку. Није било насиља,
није било опијања.
После сам спознао за 1968. годину, посебно у Београду. О
томе су нам причали на курсу у Зуцама, на предмету државна безбедност. „Бунт“
је изазвала савезна УДБ-а због свог обрачуна са српском УДБ-ом. Студенти изван
Београда су се побунили ни због чега (имали су бесплатно школовање, џабе стан и
храну), ови из УДБ-е су лукаво завадили студенте. Убрзо је донесен чувени 19.
амандман на Устав СФРЈ, којим се УДБ-а распрчава на републичке (и покрајинске
органе). Многи учесници бунта су били преварени и злоупотребљени, а многи
употребљени.
Захваљујући чишћењу у Београду, многи врхунски профосери
завршили су у Нишу. Због тога сам ја поносан на нишку либералну школу права,
коју сам јубиларне 1974. године завршио.
Рок је жив!
Радомир М. Мисаљевић
Београд,
6. мај 2016. године
као ауторско и сродно право.
