Јунаци КБЦ „Бежанијска коса“

  

            Мајка је говорила, тешка болест, шапћући, да болест не чује и да не дође.

           Али је дошла. И код оца и код мајке, а и код мене. Дошао нам је и дијабетес (код мене од 2009. године).

            Јунаци Клиничко болничког центра „Бежанијска коса“, Београд.

            Спасили су ми живот.

Поносно је бити пацијент „Бежанијске косе“.

Почео сам интезивније да долазим у Поликлинку почетком двадесетпрвог века. Још је била стара зграда.

Хроничне тегобе са варењем. Скоро читав живот.

И тако је Дијагностички центар Одељења гастроентерологије и хепатологије  Интерне клинике, негде 2010. године пронашао полипе у цреву. Биопсија и ПХ налаз су утврдили да је бенингно. То ме је успавало.

Тегобе нису престајале (крв, слуз, опстипација и слично). Пре неколико година интезивирао сам дијагностиковање и др Горан Николић је после пет колоноскопских прегледа  видео да су полипи повећани, крвави и да се морају одстранити.     

У осталим дијагностичким радњама учествовали  су др Јовановић, др Цветковић, др Филиповић. Медицинске сестре посвећене су обимном и одговорном послу, примају и заводе пацијенте, раде са лекарима.

И где ће др Николић да ме води, него код најбољег, др Благоја Ђукановића, директора Хируршке клинике. Кажем др Ђукановићу: Ја Вам дајем свој живот у Ваше руке.

Стање је озбиљно, операција је заказана за неколико дана.

Након тродневне припреме, оперисаше ме 6. марта 2017. године. Поред др Ђукановића, ту је био хирург др Ратко Бачевић,  докторка анестезиолог (јунак мени незнаног имена) и читава екипа осталог особља. Операција је трајала скоро шест часова.

Тешка болест, велика операција, одличан медицински рад.

После боравка од неколико дана у тзв. шок соби (Одељење интензивног лечења, ЈИЛ ниво 3 - Централна интензивна јединица установе), пребацише ме на Одељење опште хирургије. Лекари и медицинске сестре стално су били код нас. Узимали су крв и остали материјал за лабораторију, водили ме на скенер абдомена, одређивали и давали терапију, водили на снимања, доводили лекаре консултанте, контролисали стање спољне и унутрашње ране. Три физиотерапеута су омогућили да проходам после операције. Васцели дан нас лече и негују. Главна дневна сестра Опште хирургије Милица Самарџић, говорила је, наш Радомир. Осећа се топлина и посвећеност послу.

После десетак дана, отпустише ме.

У условима кућног опоравка, стање се погоршало. Данима сам био непокретан, укочен, говор блокиран.

И пребацише ме у „Бежанијску косу“, преко лекарке др Весне Лазаревић из Службе кућног лечења новобеоградског Дома здравља и неуролога др Мирјане Антонијевић из Специјалне болнице „Свети Сава“, 

Где се изгубио Градски завод за хитну медицинску помоћ у спасавању мог живота, то нико не зна.

На пријемном је била др Александра Петровић, ендокринолог која ме  последњих година лечи  од дијабетеса. Позвала је др Ђукановића и одлучили су да ме сместе у болницу. А ја, у бесвесном стању, одбијам да останем у болници.

Видим др Ђукановића и др Петровић и рекох себи: пријатељско окружење. И сместише ме на Ендокринолошко одељење Интерне клинике.

Гастроентерологија је дијагностиковала тешу болест.

Хирургија је одстранила болесно ткиво.

На Ендокрину сам дошао непокретан, нисам могао да говорим, несвестан, стално жедан, шећер у крви нестабилан, остали резултати лоши. Борили су се за мене скоро двадесет дана. Сваки дан, по неколико пута су узимали узорке крви, урина, водили ми на рендген плућа, на ултразвук абдомена, консултовали неуролога др Сању Павловић, офталмолога др Снежану Ристић, хирурга др Александра Ресановића.

Упамтио сам речи главне сестре Ендокринологије, госпође Марине Вујчић, која је једној докторки рекла, Радомир нам је битан.

Стање су назвали послеоперативни стрес.

Ако организму треба неко време да прихвати нови орган, онда организму треба неко време да се навикне, да је део једног органа смањен, да га нема.

Начелница Ендокринолошког одељења др Јелица Бјекић Мацут, са својим сарадницима лекаркама, др Остојић, др Тамара, др Неда, упорношћу и знањем, повратила ме je у живот.

Ту сам видео шта значи клиничко испитивање, лечење и нега. Др Бјекић Мацут је студентима преносила своја сазнања и тражила да буду детаљни. Ја сам то назвао медицински филигрански посао. Сваки пацијент има различите дијагнозе, терапије.

Медицинске сестре Ендокрине су вредне и стручне. Посвећене су сваком пацијенту, стално нешто раде око пацијената. Поред њих ту су и две сервирке, које су барем у мом случају, брижно и пожртвовано одређивале шта смем да једем и набављале храну примерену мом стању.

Додатно смо сви чекали ПХ налаз.

И примио сам позив свога живота. Онколошки конзилијум сматра, са др Сањом Крстић, да не треба хемиотерапија, да је довољно да се јављам хирургу који је обавио операцију. Велико олакшање. Ваљда тако треба бити.

Болница се буди у 4,30 часова,  уредна је и чиста, осећа се да свако зна свој посао, цели дан се ради. Нема застоја.

Ту је цела плејада за мене невидљивих вредних људи, који раде у лабораторијама, радиологији, онкологији, поликлиници, апотеци, помоћним  службама.

Собни сапатници, посебно са Ендокринологије, Јан, Славољуб, Слободан, Драгиша, Снежана, саосећали су  са мном у лечењу и опоравку, у ишчекању резултата о тешкој болести.

„Бежанијска коса“, болница од поверења.

Др Надица Стојиљковић са медицинским сестрама Душком и Весном из Дома здравља „Нови Београд“ уредно и лепо су ме испратили у болницу, а још топлије ме дочекале.
        Три дивне фармацеуткиње из Апотекарске здравствене установе "Лара Фарм" у Фонтани, брижне су пре одласка у болницу и после операције.

Марко Јанковић, водитељ емисије Рокенролер на Радио Београду 202, сазнао је за борбу за живот и преко радио таласа давао ми подршку.

Спасили су живот.

Моји јунаци.

Јунак над јунацима - др Благоје Ђукановић.

Радомир М. Мисаљевић. 

Београд,

22. мај 2017. године

© Овај текст представља интелектуалну својину  Радомира  М.  Мисаљевића  и заштићен  је као ауторско  и сродно право.