Слика

Мој посао у полицији (од 1979. до 1984. године) је за мене био занимљив и значајан.

Радио сам на пословима сузбијања крвних и сексуалних деликата, покривао сам Заставу по привредном криминалу. Завршио сам курс, положио државни испит, уписао сам последипломске студије на Правном факултету у Крагујевцу. Имао сам обимне и квалитетне резултате у раду. Ни једна кривична пријава није ми одбачена од стране јавних тужилаштава.

Гледао сам криминалце и милицајце. Спознао сам, да једни друге воле, да не могу живети једни без других.

Ја сам био у заблуди: мислио сам да након посла могу бити обичан смртник. Е па неће моћи. Увек су ме посматрали као полицајца и нису ме добронамерно прихватали. Трпели су ме само због страха и због евентуалне користи од мене, ако некада нешто забрљају. Када сам ја ту био, они су се домунђавали и шаптали међу собом.

И сада је то тако, не са мном, него у односима  полицијских службеника и грађана.

Утрапили су ми да будем дисциплински тужилац. Као, имаш завршен правни факултет, ниси из Шумадије и Поморавља, немаш шта да се замераш и слично. Нисам хтео, али су ми наметнули, донели су решење без моје сагласности: изврши, па се жали. Дисциплински суд био је надлежан за свих 12 општинских секретаријата. Ја сам имао седам предмета, не знам колико је било укупно дисциплинских тужилаца, колико су имали предмета и како су предмети распоређивани.

Избегавао сам колико сам могао. Дозволио сам осталим тужиоцима да користе форму мог оптужног акта, Бетули, као председнику Суда, урадио сам записник са претреса, позиве, одлуку о изрицању мере и остало. Све у намери да ме ангажју као дисциплинског тужиоца што мање. Не треба то мени.

Иначе, барем када је полиција и сличне службе у питању, противник сам тих дисциплинских и сличних органа. Видео сам, да дисциплински поступак у ствари замењује посао руковођења и командовања, који морају да раде старешине. А њих је много. Толико има разних руководилаца у полицији, да то није нормално. Ништа не раде, а имају доста већу зараду од својих подређених. Неће да се замерају подређенима, пишу пријаве без везе и траже да дисциплински органи натерају њихове подређене да раде обимно, да раде стручно, да раде законито.

И по свом (лошем) обичају, ја сам своје мишљење износио и то јавно.

То моје избегавање да радим обимније као дисциплински тужилац имало је за последицу да ме је на разговоре звао секретар Заједничког секретаријата за унутрашње послове општина удружених у Међуопштинску регионалну заједницу Шумадије и Поморавља. То је спрат ниже испод мене у згради.

Тај секретар, Арсенијевић Драгомир, дошао је после мене у полицију. Напрасно су сменили његовог претходника. Али то је од мене страшно далеко, јер сам ја један обичан самостални инспектор, који скапава од посла и не дотичу га се те кадровске игре.

Тако сам ја мислио, али ђаво не да мира.

Арса је висококвалификовани бравар, ВКВ, пети степен стручне спреме. Он је претходно завршио Заставину Школу за квалификоване раднике у Шпанских бораца, квалификовани бравар, после је био на неком курсу и стекао звање висококвалификованог бравара. Радио је негде у Застави. И неко га је приметио. Кажу, да је био добар полтрон и честит цинкарош, а то су врхунске квалификације за напредовање.

Послаше га у Кумровец. Тамо је била нека политичка школа у трајању од једне године. Арса је то завршио, држава му то признала као вишу школу политичког смера, шести степен стручне спреме. Арса постаде председник Комитета Савеза комуниста за целу Заставу. Застава је у то време имала преко 45.000 запослених радника (само у Крагујевцу радило је преко 32.000 радника).

Као председник је био два мандата, то је две године и питају се, шта да раде са Арсом. Не може за машину, био је председник. Не може за неке политичке аналитичаре, не зна политичке науке, а и нема смисла да ради за неке људе, којима је до скоро био командант параде.

И сменише секретара ЗСУП-а, који је био човек из струке и поставише Арсу бравара за секретара унутрашњих послова Шумадије и Поморавља.

Када је Арса дошао на први спрат зграде, у своју канцеларију одмах је обесио слику. На слици је Тито, Арса, Бора и Застава 102 (Југо). Арса, као предсдник Партије у Застави предаје први примерак Заставе 102 другу Титу. Бора, као председник Скупштине општине Крагујевац био је присутан. Застава 102 мора на слику, јер се ауто предаје Јожи. Симболична слика: бравар Драгомир предаје метални производ бравару Јосипу. Па то нигде нема.

После су променили назив аута, није могло да буде нула између два броја, побунио се француски Пежо (кога сада рекламира наш Ђоковић) и онда су Заставиним возилима давали страхобалне називе (Југо, Темпо, Конфорт, Медитеран, Корал, Скала, Флорида, Америка...).

Слику сам виђао, када сам одлазио у канцеларију секретра на разговор у вези мог рада као дисциплински тужилац. Слика је била црно бела и стајала је на зиду одмах поред стандардне Титове слике.

И у Крагујевцу појави се случај. Тако се то онда звало. Сменише Бору Петровића. Избацише га из Партије.

А он је Крагујевчанин. Све је радио у Крагујевцу. Био је председник Партије, начелник СУП-а, начелник Државне безбедности, Председник Скупштине општине, нема шта све није радио. Док је тих двадесетак година радио, био им је добар. Одједанпут, Бора криминалац.

То се мене не дотиче, јер ја покривам Заставу, мислио сам.

Али тако други нису мислили.

Утрапише они мени Бору. Шта ја имам са Бором, ништа. Али Живановић Милорад каже, мораш ти Радомире, ниси из места, а нас је све Бора довео у милицију и ми не можемо да га испитујемо. А шта је украо, питам, ништа, али они кажу да јесте. Ти га мало испитај, сачини службену белешку и ништа више. Дадоше ми канцеларију начелника СУП-а. Дође Бора и све ја то њему отворено саопштим. Каже он, знам. Немаш ти ништа са мном. Ово иде из Београда. Хоће да ударе на Крагујевац, да растуре Заставу, да умање вредност града. Смета им Крагујевачки октобар, Шумарице, Црвени барјак, Застава и све остало. Ти уради како ти је Мика рекао и завршили смо посао. Тако и би, барем када са ја у питању.

Али други нису тако мислили. Нађоше да је Бора украо плац од десет ари у сред града поред основне школе. Одузоше му плац, кућу је морао да прода. После му накалемише и нека дрва са Дрине из Фоче (братски град са Крагујевцем).

Бора са женом професорком и двоје деце одоше у Београд. Бора докторирао на политичким наукама, ћерка завршила медицину, син права (после је био наш амбасадор у САД). Бора рехабилитован на велика звона: постао је председник Народне скупштине Републике Србије.

Али Крагујевац се распао: све је пропало.

У то време сменише и начелника крагујевачког СУП-а. Кажу, био је Борин кадар. А ко није био Борин кадар. 

Доведоше Јовановић  Драгоша. Он је из неког села неке од шест рашких општина. Драгош је био квалификовани бравар. И он је завршио Заставину Школу за квалификоване раднике. Радио је за машином у Застави. Кажу да је био агилни председник неких од десетине одбора, комисија, комитета самоуправне радничке контроле. У кога Драгош упре прстом, тај лети са функције.

И Драгоша доведоше за начелника СУП-а. Претходно се нешто мотао по Станици милиције оппте надлежности и како оде Бора, тако дође Драгош.

Његова аверзија према факултетски образованим полицајцима постала је легендарна.

И поново зову мене код Арсе због дисциплинских предмета. На зиду слика. Погледам слику и видим: на слици нема Боре.

Сазнам после, Арса наредио нашој криминалистичкој техници, Божи Ђубрету, да избришу Бору са слике и да направе нову слику са само њих троје: Тито, Арса и Југо (Застава 102).

Радомир М. Мисаљевић

Београд,

27. мај 2016. године

  © Овај текст представља интелектуалну својину  Радомира  М.  Мисаљевића  и заштићен  је 

као ауторско  и сродно право.