Денунцијант

У Гламочу су најпре убијени старији муж и жена и српски борац, а после и српски борац. Два случаја, четири убијена лица.

Муж и жена су цивили муслимани. У другом случају убијени српски борац је муслиман: у 5. Гламочкој лакој пешадијској бригади била је муслиманска чета.

У Гламочу сам био на прегледу два лица места. Не може се говорити о увиђајима, јер сам из Дрвара дошао после неколико часова од времена када су се догађаји десили. Лица места била су криминалистички контаминирана, тако да би непримерено било називати увиђајима моје обиласке лица места. Цивилна полиција није хтела да се меша, локални судија звао је Војни суд у Бањој Луци, они су му пренели истражне надлежности. Он није наредио да се врше обдукције ни у првом случају, када је убијено три лица, ни у другом случају, када је убијено једно лице.

У првом гламочком случају, троструком убиству, много тога је нејасно. Било је и четврто лице, које је у време мог доласка у Гламоч било под дејством опојних дрога и алкохола и с њим се није могло разговарати. Он је био сумњив.

Гламочани су ми натурали верзију, да је убијени борац убио двоје старијих муслимана, а после да је убио себе. За ту верзију није било трагова. А ни Гламочани нису знали с ким имају посла, тј. са мном. На одећи убијеног борца није био барутних честица и барутног дима. Значи, није приносио цев своје пушке на своје тело. Његова пушка била је удаљена од тела, није могао после самоубиства онако мртав бацити пушку од себе. Обдукција би обезбедила зрна из тела све три жртве и нашла би се пушка из које је пуцано. Али судија не да обдукцију.

И војни и цивилни органи, имао сам осећај, крију од мене четврто лице. Изгледа да је то лице убило све троје и да Гламоч крије убицу.

Био сам на непријатељској територији. Треба бежати из Гламоча.

Други гламочки случај такође је загонетан. Српски борац муслиман убијен је на путу из Гламоча до свог села. Добио је војничку плату, купио је намирнице за кућу и слаткише за децу. Убијен  је пиштољским метком у слепочницу. Значи, неко је знао да ће он туда проћи и у које време. Гламочани су уклонили тело са лица места, јер нису хтели да ме чекају. Кажу, није битно. Како није битно, у питању је човек још и српски борац. Тело су предали породици за сахрану. Што сте ме звали, када сте све сами урадили, кажем ја њима. Морамо, такав је протокол.

Опет исти судија и неће да се врши обдукција. Тако да нисам сазнао место на коме се лице налазило у време убиства. Због тога нисам нашао трагове извршиоца убиства на лицу места. Била је ноћ, нисам нашао чауру, а претпостављам да је убица покупио чауру. Убица се скривао у оближњој шуми, насталој после оног рата, која је имала задатак да гламочко поље заштити од ветра, како би сејали кромпир. Али та шума скривала је и тада и раније злочинце.

Није свако имао пиштољ. Тај који је убио, или је по формацији задужио пиштољ, или је пиштољ украо из магацина, или је пиштољ имао од пре рата. Значи, може се наћи.

Осећам да сам окружен непријатељима. Треба бежати.

У оба случаја био сам Дражом. Драже је дрварски фотограф, мобилисан у војну полицију као криминалистички техничар. Утврдили смо да смо рођени истог датума и звали смо се браћом близанци.

Драже је све упијао шта сам ја радио, како сам спроводио увиђај, како сам обављао информативни разговор. Радио је колико је знао, а то је мало, барем када су моји критеријуми у питању. И није се трудио да научи. Волео је ракију, посебно од дрењина, што је тамошњи специјалитет. Говорио ми је, да не ваља што се тако здушно трудим да се убиства расветле. Каже, могу и тебе убити. Рат је, на све стране се гине.

Био је још један криминалистички техничар, Мирко, пензионисани дрварски полицајац. И он је био стално пијан.

Драже је једно од позитивнијих сећања на мој ратни дрварски период.

По повратку из Гламоча, свратили смо у кућу мог геометра Ђурађа, село Шумњаци, на путу за Дрвар. Он је на ратишту, није био у кући, били су мајка и брат. Када сам објаснио да сам му био директор, примили су ме раширених руку. Остали смо ту мало, јер је била увелико ноћ. Ђурађ је један од бољих геометара који су прошли кроз Управу.

Ђурађ је оженио правницу Драгицу, која је такође радила у Општинској управи за имовинско-правне, геодетске и катастарске послове. Имају ћерку Јелену. Он је тешко рањен. Развели су се. Нашао сам га на ВМА на лечењу. Она је сада судија за прекршаје у Приједору. Добра и поуздана радница.

Нема смисла да четири убиства остану нерасветљена. Убијени су изван зоне борбених дејстава. Значи, надлежна је војна полиција и бањалучко Војно тужилаштво.

Ја сам након излазака на лица места поднео кривичне пријаве против непознатих извршилаца кривичних дела убиства.

Ови из команде батаљона војне полиције незаинтересовани су за расветљавање гламочких убистава, а Бога ми и других убистава.

У Одељењу за безбедносно-обавештајне послове Команде 2. Крајишког корпуса Војске Републике Српске имају мало више разумевања, али не много.

Остварим контакт са Војним тужилаштвом. Срећом, па су тамо правници дошли из грађанства. И они пошаљу акт да се морају расветлити гламочка убиства. Ја се сетих писама која су писала крагујевачка тужилаштва, па их издиктирам телефоном овима у Бања Луку.

И тако ја одем у Гламоч.

Било је то почетком лета 1993. године.

Возио сам се аутобусом, редовна линија Дрвар-Гламоч. Торба, пушка, пиштољ, муниција и ја. Нико ме не прати, нико ми не пожели срећан пут.

Пре поласка договорим са овима из војне полиције, да ћу им јавити када ухапсим убице и да дођу возилом и са појачањем у Гламоч да их приведу у Бања Луку у Војно истражни затвор.

У Гламочу нико ме не дочекује.

У команди бригаде повезују ме са официром безбедности. То је неки старији водник по чину, иначе раније радио као бравар у некој фабрици. Он је сав званичан. Да будем искрен, ни пре, ни тада, а ни сада није ми познато шта официри безбедности у бригадама раде и коме су подређени. Питам га, има ли неких података о четири убиства, да ли је нешто сазнао. Он каже, да не зна ништа. Па шта радиш, ако не знаш ко ти убија борце и цивиле изван зоне борбених дејстава.

Пре доласка чуо сам од Швабе из Петровца, са којим делим собу у дрварском хотелу „Београд“, да су у бригадној  команди жене. И стварно је тако. На кључним формацијским местима везе и дежурвства су жене. Да се мало промени мушка груба слика.

Осећам да је лош глас о мени стигао у Гламоч и да због тога нема добродошлице.

Сметам им, јер ћу нарушити односе, мени непознате, њима битне.

Одем до Полицијске станице, кажу, ништа не знамо. Како не знате, када је Гламоч град од три хиљаде душа.

Гледам по граду, ратно стање.

Приметим неког типа у иниформи, бели војнополицијски опасач, бела палица. Кога он уређује по граду, када су сви борци на фронту према усташама. Парадира се по вароши. Салонски борац. После сам о њему чуо да је опасан, прославио са убијањем католика на почетку рата и од тада је херој ван зоне борбених дејстава. Не би он могао то сам, да нема војну у цивилну подршку. Доцније сам сазнао, да је у Гламочу било убијања муслимана и католика.

Али то није мој задатак, баш ме брига.

Сецесионизам несрба отворио је Пандорину кутију зла.

Што се тиче оног другог случаја, где је убијен српски борац муслиман, већ сам имао почетне податке о потенцијалном осумњиченом. Био је пијан и убио је муслимана. Није размишљао да је тај муслиман српски борац. Није ме брига, убијено је лице ван зоне борбених дејстава и то још српски борац. Њега сам оставио за крај или за другу прилику.

Предност сам дао расветљавању троструког убиства.

Одем опет у кућу где су нађена тела убијених. Проведем ту неколико часова. Стекао сам навику, да упијем лице места у себе. Јесте да је прошло неко време, али ипак да видим нешто што нисам раније видео. Видим да сам био у праву. Нема ни говора да се српски борац убио. Он је био убијен. Спорно је само то, да ли је он убио и двоје цивила или је четврто лице убило све троје. Према понашању Гламочана и на основу трагова на лицу места, рекао бих да је онај тобоже дрогирани побио све троје. Али нема доказа. Е, да ми је зрно из тела, па да узмем пушке да се изврши балистичко вештачење...

Осетим да ме посматрају, а можда и прате.

Други дан одем до мајке убијеног српског борца.

Она живи сама. Убијени борац био јој је једино дете. Изненађена је да сам дошао да расветлим убиство њеног сина.

Разговарамо отворено. Уплашена је, неког се боји.

Она тврди, да њен син није убио оно двоје муслимана, одлучно побија било какву сумњу да се он после убио. Тврди да су сви троје убијени, али не зна ко их је убио.

Говори да су они староседеоци у Гламочу, да убијене муслимане одавно познају, то су старија лица и да њен син њих није убио. Тражи да се убијање расветли, како би се скинула и љага са имена њеног сина.

И тако се ја данима мотам по Гламочу. Намерно обилазим оно четврто лице. Не зовем га на разговор. Не разгововарам ни с ким ко ми није битан. Нисам дошао у Гламоч на прело, него на тежак задатак. Разговарам са лицима која познају убијене. Одлазим и на лице места где је убијен српски борац муслиман.

Нисам ишао код оног судије који није одобрио обдукцију.

И после четири-пет дана, позовем оног који је критичне вечери био са убијеним српским борцем. Разговарам с њим нешто без везе. Не помињемо догађај. Он сам говори како је наркоман и алкохоличар, како се ништа не сећа шта се десило критичне вечери. Али полако долазим in medias res.

Он прекиде причу и рече ничим изазван: „Знате ли ви господине Мисаљевићу да сте на пушчаном нишану свих пет дана од како сте дошли у Гламоч. Сваки дан сте праћени. Ваш колега из војне полиције јавио ми је да долазите да ме хапсите. То је јавио водник Мишковић“.

Истог часа прекидох разговор и кажем му да може да иде.

Аутобус за Дрвар возио је то поподне и ја се вратих у Дрвар.

По доласку у Дрвар обавестио сам команду батаљона војне полиције и Одељење за обавештајно-безбедносне послове Команде 2. Крајишког корпуса.

Командир одељења за службе Батаљона војне полиције био је водник Ваван, пореклом од Купреса, прекомандован из Ниша у Дрвар.

Рекао сам и јавно осталим војницима из батаљонског одељења за службе шта се десило у Гламочу.

Нико ме није подржао.

Мишковић је утицајан. Његов брат од тетке је поручник Вулин, командант Другог батаљона војне полиције 2. Крајишког корпуса Војске Републике Српске. Вулин је завршио неку вишу војну школу, у Дрвар је довео жену, тек се оженио, жена лепа, он ружан кʼо ноћ, пијанац, љубоморан. Они су негде од Кључа или Санског Моста. Мишковић је пропали студент права и радио је негде као писар, да ли у Бихаћу, да ли у Петровцу. У војну полицију је отишао на везу, како би избегао одлазак на фронт, на прву борбену линију.

Мишковић ништа није радио. Парадирао се по Дрвару, сплеткарио. Нико га није волео, али су стрепели од њега због везе са Вулином.

Видим, нико ни да га позове на рапорт. Мени рекоше, заборави Гламоч, рат је. Остао си жив, што је добро.

Размишљао сам, па Мишковић је послао убице на мене. Шта сам се ја то њему замерио да хоће да ме убије. Мислио сам, да ли да ја убијем њега. Али не вреди, нисам убица.

Причао сам са Дражом, он је због случаја имао добар разлог да се напије и да Мишковићу из даљине све псује по списку.

И на томе се завршило.

Али гламочка прича није се окончала.

Почетком  2001. године одазовем се позиву у Одељења за потраге Полицијске управе за град Београд у Деспота Стефана Лазаревића.

Полицијски службеник ми саопшти, да имају писмо из Ливна, по коме се тражи да се ја нађем и да се са мном обави разговор. А питања су конкретна. Видим, неко је у оном освајању Дрвара и Оштреља (где је после била Команда 2. Крајишког корпуса) пронашао архиву и узео моје кривичне пријаве и службене белешке о догађајима у Гламочу. Питања су заснована на мојим војно-полицијским текстовима из 1993. године. А можда је и Мишковић, као сваки честити денунцијант, наставио свој прљави посао и послао ове из Лијевна на мене.

Питам, како из Ливна, ваљда то треба преко Сарајева, па на Београд, па преко суда. Он не зна шта да каже. Каже, ја сам из Призрена, протеран, радио сам као вођа сектора, сада сам овде инспектор за нестала лица. Питам даље, је ли си ти радио на крвим деликтима, каже, нисам. Како онда ти можеш саслушавати мене о троструком убиству, када о томе немаш појма. Иди код шефа и кажи му: нашли смо лице, то је наш посао, а остало нас није брига. Он оде и врати се, шеф каже да сте у праву и да ћемо тако урадити.

Одем кући и размишљам. Када су ме пронашли, неће се завршити на овом. Напишем писмо, хартија трпи све. Пошаљем на више адреса. Знам да нема ефекта.

Тек толико да се зна.

Радомир М. Мисаљевић

Београд,

4. јун 2016. године

© Овај текст представља интелектуалну својину  Радомира  М.  Мисаљевића  и заштићен  је

као ауторско  и сродно право.