Translate

четвртак, 9. мај 2019.

Челична крила наше Армије...

Захваљујући интернету (имам телевизор, немам телевизију), спознах да се приказује филм „Партизанска ескадрила“. То је за последња три дана трећи филм Шѝба Крвавац Хајрудина (претходно су приказали филмове „Мост“ и „Валтер брани Сарајево“).
И у време када је „Партизанска ескадрила“ била актуелна, био сам критичан према сценарију, режији, костимографији, глуми, сценографији и остало.
За такве значајне теме, које основу имају догађања у историји (историја: неспорна чињеница - истина), није добро да се творци било каквог дела играју на тему уметничке слободе. Нема ту много слободе.
У овом филму има је и превише.
Све је нетачно приказано, увеличано, нестварно...

Да не говоримо да је дегутантно, што главну улогу у филму, команданта партизанске ескадриле, игра шиптар, припадник националне мањине, која се барем два века (званично од прве призренске лиге) теороризмом, оружаном побуном, сепаратизмом и сецесионизмом бори против Срба, државотворног народа.
Најпре, први тзв. партизански аеродром био је на територији катастарске општине Кошућа, а не у шумарку званом Милића Гај, који припада (суседној) катастарској општини Међувође. Али Милића Гај је познат по једењу и опијању, посебно за 27. јул, када су деценијама обележавали дан устанка (да не говоримо о утицају породице Милић, која издаје под закуп земљу за хиљаде гладних и жедних комуниста).
Први пилот био је Клуз Фрањо (1913 - 1944.) из Јошика (село на магистралном путу Козарска Дубица - Градишка), школски друг мог оца. С њим је дошао Чајавец Рудолф (1911 - 1942.) пореклом од Високог.

Још се то може и опростити, али приказивати да су се партизани борили против Немаца и да су све Немце потаманили са неколико ручних бомби бачених насумице из авиона, је смешно.
Тамо није било Немаца. Србе су убијали хрватске усташе.
Партизани су на превару одвели скоро 100.000 сељака на Козару и ту почели да праве комунистичку државу. Хрватске усташе су напале Козару од пруге и пута Приједор - Бања Лука и са Уне и Саве.
Партизани су побегли преко Доње Јутрогуште (и сада постоји споменик тој издаји) према Новом Граду, остављајући народ на милост и немилост хрватским усташама. Срби су убијани на Козари, Просари, у логору Јасеновац (са припадајућим стратиштима). Мало их преживело.
Тај један авион (није доказано да су била два аероплана) побегао је негде на југ, не зна се тачно где (Петровац или Гламоч).

Филм је остварио пропагандистичку сврху: партизани су направили велику авијацију, борили су се са Немцима, нигде није било хрватских усташа и тако даље.
Магистрални пут Козарска Дубица - Приједор користи уску, кривудаву трасу пута из доба Аустро - угарске монархије. Мало су га асфалтирали, ризичан је приликом мимоилажења. Споредни путеви нису уређивани деценијама.
Тек крајем осамдесетих година прошлог века тадашња ЈНА је асфалтирала сеоски пут Међувође - Кошућа и то захваљујући пуковнику Катић Мићи, стрицу мога зета Радета, такође пуковника.
Нека јединица РВиПВО је у Кошућој поставила обележје, тако да се тада обелоданило да је авијација створена на том месту, а не како  је лажно приказану у филму, у Милића Гају (као да није било авијације у Краљевини Србији још пре Великог рата).
С друге стране брда је село Мљечаница, одакле је Шиљеговић Бошко (његов брат је био свештеник, ишао је у школу са мојим оцем). Он се увек хвалио да никада ништа није хтео да учини за свој завичај, јер је прави комуниста. После рата остао је у Београду и оженио балерину.
У Мљечаници је бања, за коју сам решавао сложене имовинско - правне, геодетскеи катастарске односе, а после рањавања ту сам долазио на опоравак, те захваљујући томе, нисам дибидус сакат у леву руку.
После сам им израдио општа и појединачна правна акта, на основу којих су постали научна установа.
Козарскодубичко Поткозарје, где је слетео Клуз са Чајавецом усташким авионом, побегавши са аеродрома у Бањој Луци те 1942. године, није имало никакву корист од тога.
Напротив: хрватске усташе су, између осталог, због тога побили 70% становништва општине Козарска Дубица, а предратни број житеља још није достигнут.
Фрањи и Рудију је опроштено двогодишње учешће у хрватској усташкој војсци.
У оближњем Приједору изграђен је солидан аеродром за спортске авионе и падобранце.
У Београду је изграђена велика фабрика падобрана и конфекције Клузна Звездари (сада уништена).
Први телевизор који је мој отац купио не тако далеке 1959. године, био је произведен у фабрици „Чајавец“ из Бања Луке.


Ако је СФРЈ имала скоро 1.000 значајних разних борбених летилица, размештених на преко десет војних аеродрома и на хиљаде противавионских средстава, ја се као ваздухопловни лаик годинама питам, како је тако брзо пропала и ЈНА (са РВиПВО) и СФРЈ (у пет сецесионистичка рата и у две бежаније). 
Добро, има ту и пешадије и морнарице, али пилоти гледају одозго и могу  ефикасније да туку душмане са неба, него ови са земље или воде.
Како су пилоти и ракеташи осовине НАТО - ЕУ - САД - Ватикан - Ријад са неба 78 дана тукли ефикасно по нама, убијајући нас милосрдно.

Радомир М. Мисаљевић

Београд,
9. мај 2019. године

          © Овај текст представља интелектуалну својину  Радомира  М.  Мисаљевића  и заштићен  је као ауторско  и сродно право.