Губим глас, негде од 2010. године.
Иначе сам имао звонки глас, чак сам певао у (војничком) хору.
Иначе сам имао звонки глас, чак сам певао у (војничком) хору.
Оториноларинголози су феноменалци: не могу утврдити узрок губитка мога гласа, не могу одредити терапију, а кривицу сваљују на гастроентеролошке, неуролошке, нефролошке, онколошке, ендокринолошке, хируршке и друге тегобе у мом организму [sic].
Неспорно је и за мене и за њих, да ја глас губим и да се стање сваким даном погоршава.
Тихо причам, промукли глас, отежано гутам течност, отежано једем, штуцам, понекад осећам болове са унутрашње стране врата.
Њихова логика је следећа: немам више разлога да причам и не треба ми глас. Чекај судњи дан без гласа.
ОРЛ хирург др Јовица Миловановић, иначе професор (не занм, да ли је редован или ванредан) Медицинског факултета у Београду, чак ми је мртав `ладан рекао, да болујем од карциногене параноје. Као да сам хипохондра.
А др Сања Крејовић Тривић, доцент, фонијатар (код које идем још од 2013. године), брани га речима, да лекари не иду код лекара на преглед, да не би сазнали да су болесни. Значи, лекари не верују да ће их медицина излечити и неће да се суоче са истином. А они не лече болесне болеснике.
Када сам ономад био код др Крејовић Тривић, иста је хтела да ме пошаље на неки ОРЛ преглед под анестезијом и да ми се поново уради скенер врата. Када је видела да ме је др Петровић Лаза (ОРЛ лекар из новобеоградског Дома здравља) упутио код горе иментованог др Миловановића, она се штрецнула. Како да ја то њој нисам рекао и шта има да тамо неки локални доктор шаље њене пацијенте њеном колеги. И одустала је од слања на преглед под анестезијом и одустала је од поновоног прегледа врата скенером. Сујета. И тако ја не знам шта ми је.
Др Крејовић Тривић представила ме својим студентима. Рекох им, да је исте тегобе имао Мајкал Даглас, глумац, да му лекари нису нашли ни узрок, ни оредили дијагнозу, ни преписали терапију. Он је сам себи све то одредио. Студенти су знали за ту причу и неки су смејали, неки су погнули главе (због васколиког медицинског незнања).
Поменуо сам јој и овдашњег политачара. Каже, није прошао кроз ОРЛ клинику. И није. Дијагаозу су му утврдили у Институту "Дедиње", а операцију су обавили на Стоматолошком факултету (не волим ни да му приђем, због тужног сећања на мајку).
Неспорно је и за мене и за њих, да ја глас губим и да се стање сваким даном погоршава.
Тихо причам, промукли глас, отежано гутам течност, отежано једем, штуцам, понекад осећам болове са унутрашње стране врата.
Њихова логика је следећа: немам више разлога да причам и не треба ми глас. Чекај судњи дан без гласа.
ОРЛ хирург др Јовица Миловановић, иначе професор (не занм, да ли је редован или ванредан) Медицинског факултета у Београду, чак ми је мртав `ладан рекао, да болујем од карциногене параноје. Као да сам хипохондра.
А др Сања Крејовић Тривић, доцент, фонијатар (код које идем још од 2013. године), брани га речима, да лекари не иду код лекара на преглед, да не би сазнали да су болесни. Значи, лекари не верују да ће их медицина излечити и неће да се суоче са истином. А они не лече болесне болеснике.
Када сам ономад био код др Крејовић Тривић, иста је хтела да ме пошаље на неки ОРЛ преглед под анестезијом и да ми се поново уради скенер врата. Када је видела да ме је др Петровић Лаза (ОРЛ лекар из новобеоградског Дома здравља) упутио код горе иментованог др Миловановића, она се штрецнула. Како да ја то њој нисам рекао и шта има да тамо неки локални доктор шаље њене пацијенте њеном колеги. И одустала је од слања на преглед под анестезијом и одустала је од поновоног прегледа врата скенером. Сујета. И тако ја не знам шта ми је.
Др Крејовић Тривић представила ме својим студентима. Рекох им, да је исте тегобе имао Мајкал Даглас, глумац, да му лекари нису нашли ни узрок, ни оредили дијагнозу, ни преписали терапију. Он је сам себи све то одредио. Студенти су знали за ту причу и неки су смејали, неки су погнули главе (због васколиког медицинског незнања).
Поменуо сам јој и овдашњег политачара. Каже, није прошао кроз ОРЛ клинику. И није. Дијагаозу су му утврдили у Институту "Дедиње", а операцију су обавили на Стоматолошком факултету (не волим ни да му приђем, због тужног сећања на мајку).
Цркла да Бог да, сујета и сурењивост лакарска.
Сад су се ухватили за наводну Miastenija gravis, коју је у свом извештају поменула др Стошић Љиљана неуролог КБЦ "Земун", приликом последњег контролног прегледа код ње. Она је тражила да вадим крв ради утврђивања стања антитела. После сам вадио крв и дао на анализу на антитела и резултати су добри, што значи да немам miasteniju gravis.
Сад су се ухватили за наводну Miastenija gravis, коју је у свом извештају поменула др Стошић Љиљана неуролог КБЦ "Земун", приликом последњег контролног прегледа код ње. Она је тражила да вадим крв ради утврђивања стања антитела. После сам вадио крв и дао на анализу на антитела и резултати су добри, што значи да немам miasteniju gravis.
Не знам каква је терапија. Нисам за операцију. Гледам људе којима је оперисано грло, па се најежим. Имају рупу на врату, која је порикривена газом.
За почетак, добро би било да су утврдили тачну дијагнозу. Овако, лутају и не знају шта ми је.
Ишао сам на вежбе дисања код логопеда на ОРЛ клиници да би ми се повратио глас и ништа.
Радили су ми нешто на ВМА под тоталном анестезијом (анестезија је урађена лоше и остадох једва жив), нешто су утврдили, али нејасно.
Скенером су ми снимали врат и нашли неко оштећење, али то за њих није битно.
Ултразвук врата није нашао ништа лоше.
Убацују ми неку сонду у врат и гледају на екран и кажу, све је у реду.
Радили су ми горњу ендоскопију код гастроентеролога у КБЦ "Бежанијска коса" и нису нашли у једњаку ништа оштећено.
На прегледима код ОРЛ лекара сваки пут ми гледају у грло, нешто нађу, кажу да није страшно.
За почетак, добро би било да су утврдили тачну дијагнозу. Овако, лутају и не знају шта ми је.
Ишао сам на вежбе дисања код логопеда на ОРЛ клиници да би ми се повратио глас и ништа.
Радили су ми нешто на ВМА под тоталном анестезијом (анестезија је урађена лоше и остадох једва жив), нешто су утврдили, али нејасно.
Скенером су ми снимали врат и нашли неко оштећење, али то за њих није битно.
Ултразвук врата није нашао ништа лоше.
Убацују ми неку сонду у врат и гледају на екран и кажу, све је у реду.
Радили су ми горњу ендоскопију код гастроентеролога у КБЦ "Бежанијска коса" и нису нашли у једњаку ништа оштећено.
На прегледима код ОРЛ лекара сваки пут ми гледају у грло, нешто нађу, кажу да није страшно.
Треба стање пратити, да се не погорша, то им је закључак.
Али ко да прати: фонијатар каже нема ништа, ОРЛ хирург каже нема ништа за сечење.
Али ко да прати: фонијатар каже нема ништа, ОРЛ хирург каже нема ништа за сечење.
Од 26. октобра до 6. новембра 2018. године био сам на болничком лечењу у Одељењу ендокринологије Интерне клинике КБЦ "Бежанијска коса" у Београду.
Поред осталих, послали су ме на консултативни преглед код тамошњег оториноларинголога др Љиљане Бањац, 2. новембра 2018. године. Прегледала ме је у амбуланти, на начин као и сви досадашњи ОРЛ лекари. И рекла је, да нема ништа. Рекох јој за карциногену параноју, а она рече, да је тај који је то изјавио, ненормалан. Саветовала ми је, да избацим из употребе млеко и јогурт и да користим само кисело млеко и кефир. Није се освртала на моје истицање сумње на miasteniju gravis.
Обављен је ултзразвучни преглед штитасте жлезде (др Даниела Пауновић Павић, 2. новембра 2018. године), приликом чега је утврђено да немам оштећења. И њој сам поменуо за карциногену параноју, а она рече, да је то храбра дијагноза.
Поред осталих, послали су ме на консултативни преглед код тамошњег оториноларинголога др Љиљане Бањац, 2. новембра 2018. године. Прегледала ме је у амбуланти, на начин као и сви досадашњи ОРЛ лекари. И рекла је, да нема ништа. Рекох јој за карциногену параноју, а она рече, да је тај који је то изјавио, ненормалан. Саветовала ми је, да избацим из употребе млеко и јогурт и да користим само кисело млеко и кефир. Није се освртала на моје истицање сумње на miasteniju gravis.
Обављен је ултзразвучни преглед штитасте жлезде (др Даниела Пауновић Павић, 2. новембра 2018. године), приликом чега је утврђено да немам оштећења. И њој сам поменуо за карциногену параноју, а она рече, да је то храбра дијагноза.
А ја губим глас.
Искрено говорећи, постајем фрустриран, индиспониран што се не чујем (што ме други не слушају), па због тога и не говорим, односно говорим што је год могуће мање.
Тако прикривам (још једну) болест, без дијагнозе и без терапије.
Искрено говорећи, постајем фрустриран, индиспониран што се не чујем (што ме други не слушају), па због тога и не говорим, односно говорим што је год могуће мање.
Тако прикривам (још једну) болест, без дијагнозе и без терапије.
Сад сам на лошем гласу. Изгубио сам добар глас. Или да ме бије лош силеџија или добар глас (а може и обрнуто).
Сага о грлу се наставља. Ваљда.
Радомир М. Мисаљевић
Београд, 25. септембар 2019. године
© Овај текст представља интелектуалну својину Радомира М. Мисаљевића и заштићен је као ауторско и сродно право.
